Nekadašnji frontmen grupe Azra Branimir Džoni Štulić u intervju nedeljniku NIN govorio o... svemu. Ljut na autora knjige Ivana Ivačković. Kako pomoći običnom građaninu? "Pa, za tango je potrebno dvoje, ako je građanima svejedno, onda...".
Beogradski novinar i kritičar Ivan Ivačković krajem prošle godine objavio je knjigu "Između krajnosti", svojevrsnom vodiču kroz albume grupe Azra, po mnogima jedne od najvažnijih i najuticajnijih rok grupa bivše Jugoslavije. Na toj izuzetno posećenoj promociji, što dovoljno govori koliko ljubitelja i poklonika ima Azra i Džoni Štulić, Ivačković je istakao da je Štulić jedan od najznačajnijih imena YU roka. Dakle , malo je reći da je njegov veliki poštovalac.
Ali, Džoniju Štuliću se ta knjiga ne dopada. Štaviše, oštro napada Ivačkovića nazivajući ga "Sraćkovićem", koji, kako tvrdi, "čini sve da mu naškodi", da izmišlja i izvrće stvari o njemu, da podmeće, laže...
"Ta knjiga se službeno zove vodič kroz albume i nema veze sa mojom biografijom. On ne zna ništa o meni. Ja tu knjigu nisam čitao, ali znam da ima 250 stranica i dvadesetak fotografija, što znači da ima još manje pisanih strana od 250. Tako se popunjava prostor. Ja sam izdao 14 albuma, tako da gotovo cela knjiga može da se ispuni fotografijama. Ne znam šta on uopšte ima o meni, sem onoga što može da skine sa albuma i da nešto priča o tome. Ja sam siguran da on laže da je tu knjigu radio tri godine, jer se to radi uvrh glave šest meseci... Taj Sraćković je čist žbir, mračni špicl", rekao je Štulić u razgovoru za NIN.
U jednom od retkih intervjua za ovdašnje medije otkako je napustio Balkan i preselio se u Holandiju, Štulić je rekao i da ga "naveliko pljačkaju decenijama", ali da ni u Beogradu, ni u Zagrebu ne može da nađe pravnu zaštitu,
Govorio je i o tome kako mu je nuđen pasoš Srbije, ali da nije prihvatio, jer ga nije ni tražio, a nije želeo nešto što se nameće silom, da mu ne nedostaje Jugoslavija, a iz ove perspektive smatra da je bolje da je izabrao da se u životu bavi badmintonom, mada je, dodaje u životu voleo dve stvari - fudbal i sviranje.
"Pevam narodnjake k'o slavuj. Međutim, izgleda da sam se zajebao totalno, jer da sam znao da će sve ovako ispasti, verovatno bih igrao badminton", rekao je Štulić.
Prisetio se i nekih nastupa sa Azrom u kontektstu publike koja je dolazila na koncerte.
"Ono što sam primetio do uspeha 'Novog talasa', do osamdesete, na mojim koncertima nisi mogao ženu da vidiš. To uopšte nije štos. Doslovce. Suprotnosti se uvek privlače, kao što je slučaj kod Bitlsa, kojima je pretežno dolazila ženska publika, a na Stonse je išla muška. Zato što su Bitlsi muški, a Stonsi ženski bend. I pošto je kod mene uvek bila muška publika, onda je zaključak da sam ja jedna solidna pička. A i na početku se mislilo da je Azra pevaljka iz Makedonije, doduše, ponešto muškobanjasta".
Štulić je imao poseban dar da secira socijalne prilike i milje Balkana. Evo par njegovih misli iz intervjua NIN-u:
O revoluciji: "Revolucija nije problem. Problem je što će opet isti ljudi izaći na površinu, jer ljude ne možeš da menjaš. Možeš ti da imaš prevrate svaki dan, ali ljudi su isti".
O jeziku: "Ja ga zovem naški - on pokriva Srbiju, Hrvatsku, Crnu Goru, a Makedonija i Slovenija su drugo...".
O ratu: "Tukidid reče da je rat najveća škola. Kad nema rata, onda kako-tako, ali posle rata sve pošandrca. Znači, dok još nema takvih nekih ekstremnih zbivanja, onda kanalizacija ide pod zemljom. Međutim, kad se sve poremeti, tada govna izađu na površinu - kao da ih nema dovoljno - i onda turbo-govna plutaju. Ratovi su glavni krivac, ali i da nije bilo ratova, kako vetar duva, govna se poromovišu na svakom koraku, jer bez gnojenja nema hleba".
O fudbalu (i životu): "Kad dođe stani-pani, onda se pokaže ono što je, tačno onako kako je. Isto kao fudbal, možeš da se žališ na sudije i na sudije, i na vreme, i na šta god hoćeš, ali se uvek pokaže ono što je: samo jedan može biti prvak, ali tri ispadaju. Plus, društvo je veliki broj pojedinaca, i ta interakcija među njima i sve to skupa daje to što je. Jugoslavija je bila dobra u timskim sportovima: rukomet, vaterpolo, košarka. Ali, fudbal loš. Zašto? Zato jer je bio prenarodski. Mora biti neki elitizam da bi bilo nešto bolje, nije li?".
Kako pomoći običnom građaninu?
"Za tango je potrebno dvoje, molim lepo. Ako je građanima svejedno, šta bi se neko oko toga...".
Ceo intervju pročitajte u nedeljniku NIN (a vredi ga pročitati). Cena NIN-a je 350 dinara.
