Podaci su nova valuta, novo zlato, nova crna boja digitalne ekonomije. Pre samo nekoliko nedelja Alphabet Inc, matična kompanija kompanije Google, dostigla je tržišnu vrednost od trilion američkih dolara. Međutim, šta su glavna sredstva ove kompanije? To su podaci. Velike korporacije prikupljaju, skladište, koriste i prodaju podatke, a ponekad poseduju mnogo više ličnih podataka nego bilo koja državna ili specijalizovana vladina služba. Prikupljanje i analiza podataka su već osnova na hiljade usluga i poslovnih modela. Širenje Interneta stvari i uvođenje 5G mreže će samo dodatno povećati prikupljanje podataka. Postavlja se pitanje ko u stvari poseduje podatke? Korisnici? Kompanije? Države? Uobičajeno shvatanje je da mi kao pojedinci posedujemo svoje lične podatke, sve dok ih dobrovoljno ne podelimo – tada dajemo primaocima treće strane dozvolu za upotrebu tih podataka. Međutim sa ovom dozvolom dolazi i odgovornost, odnosno obaveza, a to je zapravo momenat u kom situacija postaje pomalo nezgodna. Ko je vlasnik? Početni korisnik ili primalac koji ove podatke koristi, analizira i zarađuje od njih? Upravo zbog toga su zakoni i propisi o zaštiti podataka i upravljanju podacima važni i neophodni.
Opšta uredba o zaštiti podataka (General Data Protection Regulation – GDPR) je došla iznenada, a države su požurile da prate Evropsku Uniju u ažuriranju ili stvaranju novih sopstvenih zakona o zaštiti podataka – što je potpuno neophodan, ali zakasneli razvoj. Kako se tehnologija brzo razvija, postojeći zakoni ne uspevaju da održe korak s njom.