Desimir Tošić, stogodišnji hrast demokratije

Za Desimira Tošića se govorilo da predstavlja "savest Demokratske stranke".

Dragoljub Mićunović ga je opisivao kao nesvakidašnju pojavu u našem javnom životu i čoveka koji je spajao nekoliko Srbija.

"Ja nisam nikada bio 'Jugosloven' i anacionalan, bio sam uvek nacionalno Srbin i maltene po svaku cenu za jugoslovensku zajednicu", naveo je u pismu upućenom bivšem diplomati i nekadašnjem gradonačelniku Beograda Živoradu Kovačeviću.

Taj stav nekadašnjeg predsednika Evropskog pokreta, pisca, urednika i političara je možda najbolje objašnjavao Mirko Tepavac, govoreći da kad Tošić to govori, on to čini kao "privrženi pripadnik svoga naroda, a ne kao zarobljenik osećanja nacionalne veličine, pogotovu ne megalomanije, protiv čega je više i ubedljivije govorio i pisao, nego mnogi drugi, koji su ksenofobiju i nacionalizam teškim rečima osuđivali. Tošić je ubeđeni protivnik svakog kolektivizma, među kojima je "saborni" nacionalizam sigurno najtotalitarniji. Po njemu partije, ideologije i religije se mogu birati, a naciji se bezuslovno pripada".

Desimir Tošić se još kao student prve godine Pravnog fakulteta učlanjuje u Jugoslovensku demokratsku stranku (JDS) i biva izabran na nekoliko funkcija.

Na početku Drugog svetskog rata kao dobrovoljac se našao u 10. prekobrojnom puku kod Sarajeva. Nakon Aprilskog rata 1941. godine okupacione vlasti su zabranile dejstvo svih političkih stranaka, tako da JDS prelazi u ilegalu.

Pod optužbom za nedozvoljeno političko dejstvo Gestapo ga februara 1943. hapsi sa još petoricom saboraca i šalje u koncentracioni logor na Starom sajmištu, odakle je, nakon nekoliko meseci, interniran na prinudni rad u jedno malo mesto između Graca i Beča.

U junu 1944. Tošić je pobegao iz Austrije u Srbiju, a zatim početkom oktobra iz Beograda u Austriju.

Iz Austrije je 1945. otišao u Francusku, zatim odlazi u Njujork, a u Evropu se vratio 1956. i definitivno prešao u Veliku Britaniju gde je ostao sve do 1990. godine.

Časopis "Naša reč"

Kao jedno od najvažnijih postignuća Desimira Tošića istoričar dr Dejan Đokić ističe stvaranje i rad Saveza "Oslobođenje" i izdavanje "Naše reči".

Za taj časopis koji je Tošić uređivao 32 godine pisali su između ostalih i jugoslovenski disidenti Mihajlo Mihajlov i Milovan Đilas, kome će Tošić posvetiti knjigu ''Ko je Milovan Đilas - Disidentstvo 1953 - 1995".

"Ako se vratim više decenija unazad i postavim sebi pitanje koji je politički posao bio za mene u toku skoro pola veka najuspešniji, a u kojem sam ja učestvovao zajedno sa svojim političkim drugovima i prijateljima, ja bih rekao da je to 'Naša reč'", istakao je Tošić u razgovoru sa Dragoslavom Simićem koji je snimljen za Drugi program Radio Beograda 2007. godine.

Taj časopis, kako je govorio, nije bio samo politički eksperiment i prosvetiteljska delatnost u inostranstvu, već je to bio i organizacijski eksperiment "tako daleko od uobičajenih srpskih društvenih naravi".

Časopis je imao rubriku "Događaji u Jugoslaviji" u kojoj su često objavljivani komentari uz vesti iz zemlje.

Zajedno sa Božidarom Vlajićem napisao je najveći broj uvodnika, koje je 2013. godine priredio dr Dejan Đokić i objavio u knjizi "Nesentimentalni idealisti: Desimir Tošić, Božidar Vlajić i uvodnici časopisa Naša reč (Pariz-London 1948-1990)".

Povratak u Beograd

Nakon vremena provedenog u emigraciji Tošić se 1990. godine vraća u Beograd.

"Ostati posle 1990. u emigraciji izgledalo mi je kao politički gledao potpuno bespredmetno. Umirao bih od dosade u Oksfordu. Ja bih imao samo nebo i zemlju pred sobom. Nove generacije koje su počele da izgrađuju tzv. dijasporu bile su u osnovi nepolitičke generacije, iako su bežale od Miloševićeve Jugoslavije i Srbije", pričao je Tošić.

Na prvoj izbornoj skupštini Demokratske stranke 29-30. septembra izabran je za potpredsednika, a na saveznim izborima 1992. za poslanika u Saveznoj skupštini SRJ.

Nakon što je Dragoljub Mićunović 1996. izašao iz DS-a i formirao Demokratski centar, Tošić mu se pridružuje i biva postavljen za potpredsednika.

Bio je član Političkog saveta DS-a dva puta.

Politički posao posmatrao je istovremeno i kao kulturološki.

"Naše društvo bez obzira na tehnološki napredak posle 1945. godine, vidno je zaostalo ne samo politički, nego i civilizacijski. Bez obzira na to što blistamo izuzetno darovitim i maštovitim slikarima, lekarima, biznismenima, sportistima, inženjerima i kvalifikovanim radnicima, tu gde smo tanki, to je politika i dalje. Slabi smo sa poznavanjem naše sopstvene istorije, kao stvarnim poznavanjem kretanja u svetu", smatrao je Tošić.

Dragoljub Mićunović je Tošića opisivao kao prvo pero srpske političke analitike koji je sa izvanrednom oštrinom govorio o mnogim zaostalostima, a da je istovremeno bio i veliki patriota.

Objavio je 12 knjiga, među kojima su i "Totalitarizam i prava čoveka" (1948), "Srpski nacionalni problemi" (1952), "Adam (Pribićević) kao seljački i nacionalni ideolog" (1958), "Stvarnost protiv zabluda" (1997), "Snaga i nemoć - naš komunizam 1945-1990" (1998), "O ljudima" (2000), "Ko je Milovan Đilas: disidentstvo 1953-1995" (2003), "Demokratska stranka 1920-1941" (2006), "Lične beleške" (2007).

Posthumno je objavljena knjiga Tošićevih članaka "Kritikom ka prosvećivanju" 2008. godine, a posvećene su mu i dve knjige – "Dve godišnjice Desimira Tošića" (2000) i "Hrast slobode - Desimir Tošić" (2007).

Dobitnik je nagrade "Konstantin Obradović" za 2004. godinu za doprinos kulturi ljudskih prava.

Umro je 7. Februara 2008. godine u Oksfordu.

Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.