Imaginativna zamka nezavisnog Kosova

Aleksandar Petrović i Danko Kamčevski su krajem prošle godine u izdanju Matice srpske objavili na srpskom i engleskom knjigu Kosovo na kraju istorije (Kosovo at the End of History), nastalu iz želje da se problem Kosova izmesti sa slepog koloseka svođenja na ustaljene obrasce. Dok su se dopisivali, jer je jedan radio na Univerzitetu u Beogradu, a drugi na dalekom univerzitetu u Kuvajtu, naišli su na sliku umetnice s Kosova i Metohije koja je ne pominjući Paju Jovanovića loše prekopirala njegovu sliku Borba petlova. To ih je pokrenulo da problemu Kosova priđu na drugi način. Shvatili su da je to pre svega problem privida, i da će u njegovom razumevanju mnogo više od istorijsko-političkih rasprava pomoći Magbet i Gandi. Ova prekretnica je neophodna jer politika, zarobljena u iluzijama, ne nalazi izlaz iz začaranog kruga.

Aleksandar Petrović: Politička analogija ekonomske dekonstrukcije

* Jednostrana secesija i diplomatsko priznavanje virtuelne države Kosovo poklapa se s godinom najveće američke ekonomske krize od Velike depresije: 2008. Slučajno?

Knjigu ste počeli neobičnim uvidom: „Veštice u Magbetu su sasvim dobar simbol da u modernom ključu raspravljamo o kosovskom pitanju povezujući ga sa teorijom poststrukturalizma i bretonvudskim ekonomskim sistemom.“ Šta to konkretno znači?
Nije slučajno što je problem Kosova eskalirao upravo u trenutku kada se bretonvudska kultura nalazi na maksimumu naprezanja svog ništa. I poststrukturalizam i Kosovo su samo derivati Breton Vudsa. Nezavisnog Kosova će biti dok bude i Breton Vudsa.
Kao što veštice u Magbetu proriču budućnost gledajući u isparenja koja se dižu iz njihovog magijskog kotla, što navodi Magbeta na put propasti, jer mu je rečeno da će biti kralj, ali i da njegova deca neće, tako i lonac za topljenje bretonvudskog ekonomskog mehura oslobađa iluzivnu maglu koja se raspršava u ništa koje svemu zna cenu, a ničemu vrednost. Veštice Velike partije šaha obećale su pobedu, ali ne i da će ona pripasti i deci pobednika.

Pročitajte još: Dačić o “hladnom tušu” za Prištinu: Ne samo da barataju "naduvanim" brojkama priznanja, već sad izmišljaju nova

* Kakva je veza poststrukturalizma i Breton Vudsa?

Sporazum iz Breton Vudsa, s kraja Drugog svetskog rata, obavezao je 44 zemlje na povezivanje valuta i stopa razmene tih valuta jednu za drugu i za američki dolar. Dakle, reč je o nekoj vrsti ekonomski rudimentarne alhemije. Same SAD sledeći alhemijska načela vezale su dolar za zlato. U početku je delovalo da će sistem biti uspešan. Došlo je do ekonomskog rasta. Ali sistem iz Breton Vudsa je potom okrnjen 1971. godine. Sjedinjene Države napustile su vezu dolara i zlatne osnove i više nije moglo biti reči o pouzdanom sistemu razmene valuta. Ipak, iza sistema u Breton Vudsu ostalo je značajno nasleđe. Dok nema čvrstog deviznog kursa, rezervna svetska valuta ostaje američki dolar kao neka vrsta krivotvorenog, „ispregovaranog“, „poststrukturalnog“ zlata. To znači da je svet postao ekonomski zavisan od američke ekonomije; i obratno: Sjedinjene Države mogu uticati na svetsku ekonomiju prostim štampanjem dolara. Da se izrazimo slikovitije, to znači da valuta više nije vezana za nešto stvarno, konkretno, kao što je zlato, već za promenljivu, nestalnu, fluidnu stvar kao što je druga valuta. Presekavši vezu sa zlatnom osnovom, ali u isto vreme ne presecajući vezu sa američkim dolarom, svetska ekonomija ušla je u jedan period finansijske magije u stilu „hokus-pokus“, u simulaciju, iluziju, pozorišno zaigravanje. Na isti način se u poststrukturalizmu o istini pregovara i dogovara.

* Razobličavajući privide, podsetili ste nas: „Skenderbegovi podvizi učinjeni u ime Albanaca, njegova odvažnost u borbi protiv turskih zlotvora i legenda o njemu koja je postala opštepoznata predstavljaju najsnažniji stub albanskog identiteta. Međutim, nad time se nadvija tamna senka. Naime, Skenderbeg nije Albanac.“ Ko je Skenderbeg?

Postoji niz studija koje o tome svedoče. One ukazuju da je Đurađ Kastriot Skenderbeg vladao oblastima koje su naseljavali Srbi; da su i njegov otac Ivan (Jovan), „vojvoda ilirski“ (dux Illyrici), i četvorica njegovih sinova bili Srbi. O tome govori i činjenica da je Ivan Kastriot napisao na srpskom jeziku Povelju srpskom manastiru Hilandaru na Svetoj Gori.
„Po neizrecivom milosrđu vladike moga Hrista, ja, grešni i nedostojni, ne smem se nazvati rob Hrista Boga moga, Ivan Kastriot, sa mojim sinovima Stanišom i Repošem, Konstantinom i Đurđem… Potrudih se, po gospodinu Bogu mome svedržitelju i pomoću gospođe Bogorodice Lavri hilandarskoj…“ Na Svetoj Gori su ostale ruševine arbanaškog pirga u gori iznad manastira Hilandara i grob Repoša, jednog od sinova Ivana Kastriota. I Skenderbegova majka Vojislava (Voisava) bila je Srpkinja. Sve to je veoma neugodno za albanske istoričare zbog toga što se do ovih dokaza i danas relativno lako dolazi. Teško je zamisliti kako bi srpski roditelji dobili albansko dete čija rođena braća su Srbi, već je razumnije ovog albanskog nacionalnog junaka smatrati Srbinom. Takvim ga je uzimao i italijanski učenjak Frančesko Sansovino (1521–1586), koji u svojoj Opštoj istoriji postanka Turske carevine (Historiale universale dell’origine et imperio de’ Turchi…, 1568) izričito navodi da je Skenderbeg bio Srbin („essendo per natione Seruiano“).

* Kosovski Arbanasi sebe smatraju starosedeocima, pa govore i o drevnosti svog lingvističkog nasleđa. Vi, međutim, pokazujete da je to starosedelaštvo postmoderne prirode.

Teritorija Kosova i Metohije obiluje dokazima srpskog prisustva u vidu natpisa na spomenicima, manastirima, crkvama, kao i poveljama, slikama i drugim istorijskim svedočanstava o Srbima. Pridošlice su naprosto došle na geografski i duhovni prostor obeležen srpskim imenima koje oni (pridošlice) usvajaju bez razumevanja njihovog značenja. Dositej Obradović dobro svedoči o ovome: „Kako je meni milo bilo od isti[h] Albaneza čuti da govore: ‘Ko Serbijom oblada, toga ćemo i mi za našega vladetelja priznati, zašto serpski kralji i naši su bili’. Nedaleko od Hormova na[h]ode se neka prekrasna polja koja Albanezi ne zovu drugojače nego ‘Lepažita’. Pitam i[h] ja šta to znači? ‘Ne znamo’ | kažu mi, ‘to je ime polja.’ A kad im ja to izjasnih, kazujući im da je serpska reč, ‘more kaluđeru’, odgovore mi, ‘ne čudi se ti tome; mi smo sa Serblji jedan rod i pleme u staro vreme bili!’“

* Anglosaksonski istoričar Tejlor je tvrdio da je Tito poslednji Habzburgovac. Kako se to odrazilo na Kosovu i Metohiji?

Po prirodi svoje politike, bez obzira na lično poreklo, on to jeste. Slično imperatoru Francu Jozefu kroz institut doživotnog vladaoca ušao je 1974. u ustav države čime je defakto Jugoslavija postala monarhija po austrougarskom modelu personalne unije. Za vreme velike ceremonije 1979. godine povodom poslednjeg, 88. rođendana doživotnog predsednika, „štafetu mladosti“ mu je uručila mlada Albanka sa Kosova Sanija Hiseni, dok je iza njega sedeo predsednik Saveza socijalističke omladine Jugoslavije – takođe Albanac s Kosova. Usred zemlje Južnih Slovena Sanija Hiseni je Tita pozdravila na albanskom kojim niko u Jugoslaviji nije govorio osim Albanaca. Ovaj čin je prepun simbolike i služio je da pokaže Albancima da je njihovo vreme došlo i da treba da uzmu stvari u svoje ruke. Na izvestan način je time i kratko i adekvatno zaključeno Titovo nasleđe. Jer upravo je zahvaljujući njegovoj politici, koja je bila produžetak austrougarske, albanski mehur naduvan preko svake mere, uz očito zanemarivanje istorije, kulture i čovečnosti.

* Da li razloge za vođenje arbanaške „kosovske politike“ treba tražiti daleko izvan Srbije i Balkana?

Njih možemo naći uočimo li da je mehur Kosova podoban finansijskim mehurima kakve sve više naduvava okrnjeni model Breton Vudsa. Jednostrana secesija i diplomatsko priznavanje virtuelne države Kosovo poklapa se s godinom najveće američke ekonomske krize od Velike depresije: 2008. To nije nepovezano. Kosovo je politička analogija ekonomske dekonstrukcije. Svet sada ima mehure blizance jer je virtuelna država jedini put virtuelne ekonomije. Glavni razlog za podršku Kosovu je njegova izmišljena priroda koja se savršeno uklapa u vladajuću ekonomsku varku. Izgleda da ekonomske aveti više liče na stvarnost kada se nastane u neku izmišljenu državu.
Zato ste i zapisali: „Albanci nisu naši pravi neprijatelji. Naš problem je privid.“
Rečju, kada se bavimo Kosovom, nalazimo se na kraju istorije. To znači da razumevanje Kosova nije suočavanje s istorijom već sa slikom. Kada se neko sretne s prividom, ne treba da se bori s njim nego sa sobom, jer svaki razobličeni privid zameniće novi. Kosovo je zato pre svega imaginativna zamka. Njegova moć leži u našoj veri u privid. Ona je velika dok se ne shvati da se s fantazmima može izaći na kraj samo prosvetljenjem. Da bi se to pokazalo, treba doneti rezoluciju o nenasilnom povratku na Kosovo. Tolstojeva ideja nenasilnog otpora nailazila je na nerazumevanje dok Gandi nije pokazao šta ona može u praksi. Ahimsa (nenasilje) i satjagraha (odanost istini) najdelotvorniji su načini razjedanja privida jer oni ne ratuju s vetrenjačama već pokazuju njihovu nemoć pred istinom duboke kulture. Ovi koncepti su u Indiji razvejali Britansku imperiju, čija je kolonijalna imaginacija, koja se naziva i civilizacija, neuporedivo jača od kosovske koja pokušava da se podigne rušenjem. Zašto ahimsa i satjagraha ne bi rastvorili tanak sloj privida kojim je premazana virtualna nezavisnost Kosova? Nedostaje samo Gandi ili neko ko se neće gubiti u lavirintima, već tragati za izvorima lelujavih odraza. A to jednostavno znači, kao i uvek, rešenje ne tražiti u ogledalu, već u svetlu sveta. U tom smislu borba s Kosovom i za Kosovo postaje nešto sasvim drugo, jer se na plemenitoj uskoj stazi velikog obrta otkriva ono što je skriveno na širokom putu. Rešenje se može naći samo iznutra u osloncu na one sile koje sada vidimo oslobođene u Crnoj Gori. Prema njima su svetske sile moćne koliko i Magbet prema suđajama i njihovom kotlu. Ukoliko to ne shvatimo, opet će nas zaseniti beskrajne senke senki koje ćemo prvo nazvati politikom, a posle istorijom.

DANKO KAMČEVSKI: KOSOVO JE BUREVESNIK

* U čemu je pravi geopolitički značaj Kosova i Metohije?

Kroz Kosovo i Metohiju očito prolazi osa ovog sveta jer se na priznavanju ili nepriznavanju njegove nezavisnosti, na magbetovskom cinizmu zločina ili poretku etike, svet podelio na dva skoro sasvim jednaka dela. Drugim rečima, raspao se po sredini, jer Kosovo i jeste najbolji odraz njegove strukture. Nije naravno pri tome presudna njegova relativna veličina, jer ni Škotska nije bila velika, ali se u njoj Magbetovim zločinom srušio vasceli poredak; kao što ni Hristova Judeja nije bila velika već taman tolika da se u njoj za duge vekove prelomi sudbina sveta. Dve sile jednako jake, jedna bučna i nasilna, druga utišana i strpljiva, na Kosovu nalaze svoju tačku ravnoteže. Ona se može uzdrmati samo ako Srbija poveruje u ništa i prizna odvojenost delu same sebe. To je moguće i nemoguće, jer sem nestvarnog ništa stvarno nije, ali bi to istovremeno bio i kraj istorije. Kraj istorije je već opisan u mnogim spisima različite prirode, tako da o tome ovde ne treba posebno govoriti.

* O čemu je, dakle, reč kad je u pitanju naša južna pokrajina?

Reč je o „Republici Kosovo“, prvoj otvoreno poststrukturalnoj državi i pojavi intelektualne, ekonomske i vojne moći bez „zlatne“ podloge. U nedavnoj nasilnoj nezavisnosti Kosova srećemo se sa zlosrećnim pojavama poststrukturalizma kao što su: nedostatak osnove, relativnost istine, proizvodnja virtuelnih identiteta, smrt tradicionalnih vrednosti, širenje uprkos prirodnim ograničenjima. „Republika Kosovo“ nije iznenadno političko otkrovenje već ishod dugog unutrašnjeg poststrukturalnog načina mišljenja i delanja. Ona je zaista, kako tvrde države koje su je priznale, „jedinstveni slučaj“, mada ne na način kako one to misle.

* A šta ćemo s Ilirima?

Drevni pisci su se najverovatnije služili terminom Ilirije da bi njime pokrili brojna plemena koja su naseljavala ogromnu oblast Balkana, što je veoma slično obuhvatanju različitih nacija u jednom istorijskom periodu terminom Jugoslavija. Zapravo, Iliri i Jugosloveni su praktično postojali samo ideološki i ova imena su odlična podloga za istorijske fantazmagorije. Jedna izvesna stvar u tome je da je Leopold, imperator Svetog rimskog carstva, u Beču 1732. godine poveljom potvrdio privilegije srpskom patrijarhu Arseniju Čarnojeviću, što su preko Carske dvorske kancelarije ponovili carevi Josif I i Karlo VI. Car ga naziva arhiepiskopom pravoslavne crkve grčkoga obreda i patrijarhom ilirskog naroda… Carica Marija Terezija takođe 1743. potvrđuje ove privilegije još određenije govoreći o „narodu Ilirsko-Rašanskom“. Jasno je da ovi dokumenti višeg istorijskog ranga ne ostavljaju sumnju da su Iliri još jedno ime za Srbe i čini raspravu o pitanju Ilira izlišnom. Ilirsko pitanje pojavilo se tek s opadanjem Turske, kada je trebalo osmisliti preraspodelu moći na Balkanu, i dolaskom Napoleona koji je imao jasne kolonijalne namere.

* A onda je, po bugarskoj istoričarki Teodori Tolevoj, čija je knjiga i kod nas objavljena, Beč na veštački način stvorio albansku naciju.

I pre nje se to znalo i pisalo. Hrvatski političar Ante Trumbić 1918. izjavljuje da „mi nećemo da se stvara odvojena hrvatska država jer ni ona ne bi mogla biti drugo do jedna nova Albanija eksploatisana za tuđi interes“. Politika Austrougarske nije iščezla s njenim nestankom na kraju Prvog svetskog rata. Nastavljena je za vreme Drugog svetskog rata kada je Kraljevinu Jugoslaviju napala nacistička Nemačka, a Albanci se pridružili Hitleru. Njihove jedinice ubile su oko 10.000 Srba, a 70.000 proterale. Čak su i obrazovali posebnu 22. SS diviziju koja je počinila niz zločina uključujući masakr 500 civila u selu Velikoj (današnja Crna Gora). Apsurdno je da je ova divizija, nazvana „Skenderbeg“ prema srpskom srednjovekovnom vitezu, bila upotrebljena kao sredstvo za istrebljenje Srba, ali to je bio samo nastavak jedne iste vojne uloge kakvu su Albanci imali za vreme Osmanlija. Za tu ulogu Nemci su ih 1943. nagradili osnivanjem Druge prizrenske lige koja se još snažnije obrušila na srpsko stanovništvo i njegovo nasleđe.

* Kada je 1999. krenuo krstaški NATO pohod čak i nevernim Tomama postalo je očigledno, prividi su svrgli stvarnost i počeli da glume figure na velikoj šahovskoj tabli. Na koji način je do toga došlo?

Danas znamo da su mnoge tone municije s uranijumom ispaljene širom Kosova i Metohije. To znači da će se politička mutacija sresti s budućim genetskim mutacijama i da će idući ruku podruku proizvesti nova himerična bića. Kosovo je trenutno jedno od čvorišta za trgovinu narkoticima povezano sa sivim pipcima moći. U posthumanom kosovskom tamnom vilajetu sve je navodno albansko, ali ime ove „zemlje“ je srpsko; kao što su to i 90 odsto toponima, iako postoji haotičan napor da se iskrive srpska imena da bi zaličila na albanska; nacija se naziva Kosovarima, što je izvedeno iz srpskog naziva za pokrajinu; kulturno nasleđe (crkve, manastiri, umetnost…) svojim poreklom je potpuno srpsko i hrišćansko. U Albaniji je iz srpskog nasleđa preuzet Skenderbeg, a to preotimanje nastavljaju i postmoderni šiptarski istoričari koji su se odjednom dosetili da su srpske manastire na Kosovu zapravo gradili Albanci.

* Kad govorimo o „državi Kosovo“ protivrečja se umnožavaju, zar ne?

Albanski identitet je zasnovan na protivrečnosti: s jedne strane imamo slavljenje istorijske borbe za nezavisnost; s druge se može videti jaka potreba da se služi nadnacionalnim entitetima, kao što je to nekad bilo Otomansko carstvo, a danas su to zemlje povezane u NATO. To je zaista paralelna stvarnost i taj se razlaz s logikom može videti svuda i na svim ravnima. Meri Volš atmosferu na Kosovu opisuje kao nadrealnu. Dok prolazi kroz njega, sve same „činjenice“ ispostavljaju se kao prevare: spaljene kuće nisu albanske već srpske; srpska imovina se besomučno otima; italijanski vojnici naliče glumcima na filmskom platnu; Albanci tvrde da su srpske pravoslavne crkve u stvari albansko nacionalno nasleđe dok su ih u isto vreme raznosili bombama i spaljivali na lomači.

* Srbija, po vašem mišljenju, Kosovo kao samostalnu „državu“ ne može priznati iz jednostavnog razloga da time i sama ne postane sablast.

Ako kosovska politika zaborava uzme maha, Kosovo će postati mesto odakle će početi da se šire veštačka sećanja. Ukoliko se pokaže da ona mogu da se tu dobro prime, poput semena zla će se lakše rasejati po celom svetu. To je neka vrsta sada aktuelnog downloading (učitavanja) duše iz informatičkog oblaka. Poststrukturalizam podržan novom tehnologijom čini da se prividi umnožavaju gore nego virusi. A tu pandemiju niko ne leči. Sve države su kompozitne prirode, tako da je Kosovo burevesnik koji otvara Pandorinu kutiju dekonstrukcije sveta, gde sve tone u zabludelost bez granica i beskrajna varkanja na svim nivoima. To je svetsko istorijsko pozorište na svom vrhuncu.

Autor: Vladimir Dimitrijević