аговорници листа истичу да 50 регистрованих политичких партија у Црној Гори на нешто више од 600 хиљада становника, одраз је политички незрелог друштва, недовољно развијене демократске свести на политичкој сцени, приземних мотива и подстицаја власти на хиперпродукцију нових странака, “како би се збунило опозиционо бирачко тело”.
Према њиховим речима, велики број политичких партија мало говори и о стварној ширини политичког спектра и не може допринети демократизацији државе.
Политички аналитичар Драгиша Јањушевић, оценио је да се, када је реч о великом броју политичких партија на овако малом броју становника, може рећи да смо још транзиционо друштво, односно, “шампиони” у трајању транзиције друштва из једнопартијског у вишестраначко.
“То нам, такође, говори да је наш вишепартизам симулиран и лажан, што ће рећи да је хиперпродукцију и инфлацију политичких партија управо подстицала власт како би се стварало што веће замешатељство и збуњеност у опозиционом бирачком телу”.
Јањушевић је оценио да велики број партија не може произвести квалитет, већ да, напротив, стварањем ситних ратова у опозицији профит извлачи владајућа партија која и даље подстиче демократски симулакрум и привид једне равноправне изборне утакмице.
“И управо непостојање чврстог договора између опозиције и јаке заједничке платформе говори у прилог чињеници да имамо и транзициону власт и транзициону опозицију, са риплијевском дужином трајања”.
Оваква ситуација, како је истакао, не може допринети демократизацији Црне Горе, “већ нас, парадоксално, ставља у нижи ниво друштвене и демократске продуктивности него што је био једнопартијски систем”.
Професор политичке социологије из Београда, Зоран Стојиљковић, оценио је да у свим сложеним, бројним линијама интересних, вредносних, националних и верским поделама испресијецаних друштава, постоје услови и за бројне политичке поделе и плурално партијско организовање.
“Оне се додатно умножавају интерним сукобима и поделама унутар постојећих партија и настајањем нових. Посебно је то случај са друштвима, попут Црне Горе, која карактерише раширени виолентни политички менталитет и бројне лидерске амбиције, које је релативно лако исказати у пољу политике“.
Стојиљковић је нагласио да је од броја регистрованих партија бољи показатељ реално знатно мањи број партија које преживе неколико изборних циклуса и реално постоје и ђелују и у међуизборном периоду:
“Као и густина партијског чланства, односно удо оних са партијским књижицама у укупном бирачком телу који је у Црној Гори, као и Србији, изузетно висок, посебно када се ради о чланству у владајућим партијама“.
Стојиљковић је оценио да велики број партија говори о динамици политичког живота, о честим променама унутар политичког спектра, пре свега опозиционог, али није гаранција демократског квалитета политичког живота, као ни демократских стандарда унутарпартијских односа.
Истакао је да велики број регистрованих, па и у политичком животу „како-тако присутних партија“, мало говори и о стварној ширини политичког спектра.
Питање је, рецимо, да ли двоцифрени број партија које себе одређују као социјалистичке и социјалдемократске зна и да заиста и у пракси имате љвичарске политике? Могу ли се и пажљиви аналитичари партијске сцене досетити свих подела унутар социјалиста, либерала или народњака и мањинских партија и да ли су оне носиле неки значајнији демократски помак“.
