Izlivanje kanalizacije, brda smeća i koronavirus: užasna stvarnost najvećeg evropskog kampa za migrante

Svake večeri, Farhad i njegove tri ćerke sakupljaju grančice sa sparušenog maslinovog drveća razbacanog po okolini Morije, najvećeg migrantskog kampa u Evropi. Skupljanje drveta za mršavu vatricu je postala porodična večernja rutina. Devojčice su dovoljno male da to vide kao igru, ali Farhad zna da im je toplota neophodna noću, kada temepratura ume da se spusti ispod nule.

“Kad sam stigao u Grčku, nisam očekivao da će uslovi biti toliko loši. Moje ćerke se muče. Svi se muče ovde", kaže Farhad. "Imaju samo male ćebiće, nema struje, nema odgovora i nemaš gde da odeš. A sve sam potrošio da bih stigao do ovde".

Prvobitno uspostavljen 2015. kao privremeni centar za registraciju izbeglica koje stižu u Evropu, Morija na Lezbosu se izrodila u prenatrpan logor koji redovno ljudi opisuju kao pakao. Nedavno je prebačena brojka od 20.000 ljudi u kampu, što je sedam puta njegov projektovani kapacitet. Izbeglice, koje uglavnom beže od nevolja na Bliskom istoku, ovde čekaju na neizvesnu mogućnost bolje života, dok se njihovi zahtevi za azil proceđuju kroz birokratski sistem.

Asal, Ezin, i Damsa skupljaju drvo za potpalu sa svojim ocem u Moriji na Lezbosu, u Grčkoj, 4. januara 2020. Bez struje ili bilo kakvog krova nad glavom, porodica mora da loži vatru da bi se makar privremeno ugrejala.

Nema stalnog napajanja strujom u kampu, a i tekuća voda stiže tek povremeno; bez tople vode. Đubrišta se prelivaju na blatnjave ulice, a jedini toaleti su već prepuni toi toi ili neosvetljeni betonski klozeti. Bar jednom nedeljno pukne kanalizaciona cev i potok fekalija poteče kroz kamp dok ga gravitacija ne odnese do obližnjeg potoka.

Sada u kampu imamo i potvrđen slučaj COVID-19, oboljenja koje izaziva koronavirus, što izaziva veliku zabrinutost da bi u kampu zaraza mogla da se proširi među izbeglicama, koje tamo nemaju skoro nikakvu zdravstvenu zaštitu. Prenatrpanost i beda su prava kombinacija za brzo širenje ovakve bolesti, a za pregled kod jednog od malobrojnih doktora se čeka satima. I kada dođete do doktora, nema mnogo lekova ni medicinskog materijala na raspolaganju. Sedmoor ljudi, uključujući i decu, je umrlo u kampu od septembra 2019.

“Najteže u vezi s Morijom je što gledam kako mi se deca muče. Dve ćerke su mi bolesne već mesecima, a sin je prestao da priča - plašim se da će da naudi sebi. Noću svi, moja deca, muža i ja, spavamo zajedno u šatoru da bismo se ugrejali", kaže Asma, koja je stigla na Lezbos u velikom čamcu na naduvavanje sa još 50 izbeglica, prošlog oktobra.

Brojna deca, koja čine oko trećine ljudi u kampu, trčkaraju okolo u japankama. Odrasli nose lažne kroks papuče ili prevelike patike ili sa đonovima probijenim da bi mogli da ih obuju. Poneka izbije tuča oko hrane ili vreća za spavanje iz donacija, a porodice kopaju po đubretu da bi našle karton koji mogu da postave između poda šatora i hladne, vlažne zemlje. Noću majke pune velike plastične boce toplom vodom i daju ih deci da ih obgrle kao termos, mala uteha na mestu gde njihovi roditelji nemaju nikakvu autonomiju.

“Da sam ostala u Avganistanu, ne bih sad bila živa, ali ovde umirem po malo svaki dan", dodaje Asma.

Uprkos užasni uslovima u Moriji, migranti nastavljaju da beže od nasilja ili siromaštva u svojim domovinama. Svega nekoliko dana od kada je Turksa objavila da više neće sprečavati izbeglice da krenu putem Evrope, hiljade ih se uputilo ka granici. Sada su zarobljeni u smrtonosnom klinču između grčke policije - naoružane suzavcem i gumenim mecima - i turskih snaga na severnoj granici. Na Lezbosu je frustrirano lokalno stanovništvo napalo čamce s migrantima, kao i novinare i humanitarce.

Stanovnici kampa redovno protestuju okolnim ulicama, držeći znake i ukazujući na užasne uslove. Ali demonstracije su postale sve nepredvidljivije i nasilnije pošto je u kampu izbio požar sa smrtonosnim ishodima prošle godine. Grčka policija je poslala stotine policajaca opremljenih za razbijanje demonstracija kao odgovor na eskalirajući konflikt, ali ih je i povukla posle par nedelja pošto su desetine stanovnika i policajaca povređene u sukobima.

“Jel' znate zašto svet ćuti? Nisam ovo očekivala od Evrope", pita nas Ferešte, devojka iz Avganistana, tokom jednog od protesta početkom godine. "Ljudi pate ovde. Ljudi umiru".

Naslovna fotografija: Bez odgovarajućeg zaklona ili zimske odeće, Tadži, 37, njegova ćerka Sara, 9, i druge izbeglice iz Avganistana i Sirije se greju oko vatrice, 4. januara 2020, na Lezbosu. (Maranie R. Staab/VICE News)

Članak je prvobitno objavljen na VICE US.