Dok je pozorišne publike, ni bombe nas ne zaustavljaju

Na sceni su bili Nataša Ninković i Ivan Jevtović. Prišao sam im i prekinuo predstavu - najpre privremeno, a ubrzo potom i konačno. Publika je evakuisana iz sale.

Posle nekoliko minuta čitava Jagodina je ostala bez struje. Umetnički i tehnički ansambl predstave se u potpunom mraku pripremio za put.

Ljudi su bili uzbuđeni zbog toga što nisu mogli da stupe u kontakt sa porodicama u Beogradu. Jedan od tehničara me je glasno napao: „Gde si nas ovo doveo, upravniče?"

Dva naša kamiona i autobus stigli su u Beograd nešto posle 23 sata. Dekor i kostime smo ostavili u Jagodini. Ostatak noći sam proveo u Klubu Narodnog pozorišta gledajući vesti svetskih televizijskih stanica.

Krizni štab i krizni repertoar

Već sledećeg dana formiran je Krizni štab Narodnog pozorišta koji se redovno sastajao dva puta dnevno: u 9 i u 12 sati.

Na jednom od prvih sastanaka odlučeno je da će Narodno pozorište nastaviti sa radom u uslovima ratnog stanja. Predstave će biti prikazivane po novom, ratnom režimu.

Iz repertoara je privremeno izostavljeno nekoliko naslova čije izvođenje nije garantovalo potpunu bezbednost za izvođače i publiku. Uvedena je radna obaveza za sve zaposlene u Narodnom pozorištu.

Na sastanku svih beogradskih pozorišta, održanom u Ateljeu 212, čuli smo različite stavove o tome da li igrati predstave u uslovima ratnog stanja. Bilo je i kolega koji su otputovali u Budimpeštu i Crnu Goru.

Svoju prvu predstavu u uslovima ratnog stanja Narodno pozorište je prikazalo na Svetski dan pozorišta, 27. marta u podne. Bila je to Rosinijeva opera Pepeljuga. Pre početka, pred krcatom dvoranom, sa scene je izgovoren tekst poruke koju smo uputili nacionalnim teatrima širom sveta.

Budući da Nataša Jović, koja je pevala ulogu jedne od Pepeljuginih sestara, nije uspela da doputuje na predstavu, obe role sestara pevala je Sanja Kerkez. Publici smo se tom prilikom obratili reditelj Jagoš Marković i ja.

Istog dana, na sceni „Raša Plaović" izvedena je dramska predstava Mamac, po tekstu Davida Albaharija. Pročitano je i pismo koje je ansamblu naše Drame uputila rediteljka Mira Erceg iz Berlina.

Manje od tri groša 

Već tog, prvog dana, dogodilo se nešto što će nastaviti da se dešava i na svakoj narednoj predstavi: uspostavila se sasvim nova, nama dotad nepoznata, atmosfera proistekla iz nevidljivog kontakta gledalaca i umetnika na sceni.

Starije beogradske gospođe su mi prilazile i govorile: „Vi nam spasavate život". Ispred ulaza u Narodno pozorište formirani su dugi redovi. Da bi bile završene pre mraka, predstave su počinjale u 16 ili 17 sati. Uveli smo ulaznice po simboličnoj ceni od 1 dinar, a tako ostvareni prihod uplaćivan je Crvenom krstu.

Prvih, najneizvesnijih dana, pravljen je dnevni repertoar („za prekosutra"), ubrzo smo prešli na trodnevni, a zatim i nedeljni ritam pravljenja repertoara.

Kada je, međutim, snabdevanje strujom postalo neizvesno, Pozorište se ponovo vratilo kratkoročnom planiranju igranja predstava.

Predvorja su bila oblepljena uputstvima za evakuaciju u slučaju opasnosti i putokazima koji vode ka skloništima: restoranu „Boemi" i sceni „Raša Plaović". Dogodilo se da je posle oglašavanja sirena za ratnu opasnost privremeno prekinuta samo jedna predstava - Idiot.

Posle petnaest minuta, uz saglasnost ansambla i publike, igranje predstave je, međutim, bilo nastavljeno. 

Dobrović u kotlarnici 

Jednog dana smo imali neobičnu posetu. Došla su dvojica vojnih „bezbednjaka" iz susednog Doma Armije. Pitali su da li Narodno pozorište ima vredne umetničke slike i predmete.

Pokazao sam im sliku Petra Dobrovića koja je visila na zidu upravničke kancelarije. „Dobro bi bilo da je sklonite na neko sigurnije mesto."

Gledao sam ih sa nemim pitanjem na usnama. Odgovor je odmah usledio: „U slučaju rasprskavanja stakla na fasadi".

Naš Dobrović je tako privremeno završio u podrumu stare kotlarnice. Drugom prilikom, posetili su me inspektori koji su vodili slučaj nedavno ubijenog novinara Slavka Ćuruvije.

„Zašto ste došli u Narodno? Ovde Slavko nije imao neprijatelje", rekao sam odmah pošto su se predstavili. Jedan od njih je sklopio svoju beležnicu: „Našli smo Vaše ime u njegovom telefonskom imeniku".

Na Veliki petak, 9. aprila, ansambl Drame je koncertno izveo Eshilove Persijance, klasično delo o porazu silnog i oholog osvajača u sukobu sa Grcima. Na sceni su se tada pojavili prvaci: Rade Marković, Petar Banićević, Branislav Ciga Jerinić, Ksenija Jovanović, Predrag Tasovac, Mida Stevanović... 

Na sastanku kulturnih radnika Beograda koji je održan povodom bombardovanja prštalo je od patriotskih izjava. Izašao sam u hodnik. Tamo mi je, u prolazu, jedan od konobara poverljivo došapnuo: „Ovde vas ne vole". Odgovorio sam mu citatom iz Krleže: "Patriotizam je poslednje skladište hulja".

Spasonosna burad 

Posle neophodnih tehničkih priprema podigli smo otvorenu scenu u Dositejevoj ulici. Prva predstava je bila Mandragola Nikola Makijavelija, odigrana u subotu, 29. aprila. Na taj način je stvoren izuzetno potentan teatarski prostor koji je Pozorište moglo da koristi u uslovima kada nema struje ili za mnoge sadržaje u letnjim mesecima. Tu je igrana Šekspirova Ukroćena goropad, a održan je i Dečji pozorišni maraton. 

Primabalerina Ašhen Ataljanc je doputovala iz Berlina preko Sofije da bi igrala u baletu Samson i Dalila.

Na dan igranja predstave nestalo je vode. Struju već obezbeđujemo uz pomoć agregata. „Šta ćemo, upravniče? Da otkažemo predstavu?"

Rešenje nalazi Služba održavanja koja postavlja burad sa vodom u garderobe umetnika. Puna sala oduševljeno pozdravlja umetnike. Sa Kipra stižu poruke nekadašnjih kolega: "Sve će vas pobiti".

Mijač i Handke

Pozorište je obezbedilo prava za prikazivanje dela Petera Handkea Vožnja čunom ili Komad za film o ratu.

Svetska praizvedba je bila planirana za početak juna u bečkom Burgteatru, u režiji Klausa Pajmana.

Beogradsku premijeru smo planirali za kraj septembra, uz moguću koordinaciju s programom BITEF-a.

Krajem aprila u prostorijama Narodnog pozorišta održali smo sastanak sa Handkeom i rediteljem Dejanom Mijačem, koji je sa probama predstave počeo 30. maja. Podela je bila odlična: Rade Marković i Ciga Jerinić kao proslavljeni filmski reditelji koji u Bosni pokušavaju da snime film o ratu. Mijač i Handke u Narodnom pozorištu, najzad!

Balkan ne može bez tragedija

Završavajući sezonu 1998/99, Narodno pozorište je počelo da se priprema za učešće na festivalima koji se održavaju tokom leta.

Dobili smo poziv da Opera nastupi u rimskom pozorištu „Sistina". Ponuđeno nam je da tokom tri nedelje izvodimo predstave italijanskog i slovenskog repertoara.

U junu sam putovao u Solun i Atinu, gde smo planirali izvođenja predstava Trojanke i baletskog divertismana.

Na poziv kolega iz grčkog sindikata glumaca koji su prikupili pomoć za srpske umetnike, početkom juna u Atini sam učestvovao na konferenciji za novinare.

Dao sam intervju dnevnom listu Elefterotipija. Na pitanje kako vidim rasplet budućih događaja izjavio sam: "Nije velika mudrost biti prorok na Balkanu, gde se najčešće sve završava tragičnim ishodom sa mnogo strasti i krvi. Stvari neće biti rešene brzo. Pred nama je, u svakom slučaju, dug i neizvestan proces".

Prevoditeljka Gaga Rosić je zaplakala.

Razrešenje 

U periodu između 24. marta i 13. juna ansambli Narodnog pozorišta su, sa velikom odgovornošću i primerenom disciplinom, pripremali i izvodili predstave, kako to pozorišna profesija nalaže.

Početkom jula Narodno pozorište dobilo je Orden „Vuk Karadžić" za izuzetan doprinos očuvanju duha u vreme agresije NATO-a. Na sastanku Upravnog odbora je prihvaćena naša pozorišna strategija pod naslovom „Spremni za milenijum” i usvojen predlog repertoara za sezonu 1999/2000.

Jednog julskog dana sedeo sam u kancelariji i razgovarao sa pozorišnim kritičarem Željkom Jovanovićem. Sastanak je prekinula sekretarica Gordana Vićentijević koja je ušla i zbunjeno mi predala papir: „Šta je ovo, upravniče?" Bilo je to Rešenje Vlade o razrešenju dužnosti upravnika Narodnog pozorišta.

Nova uprava Narodnog pozorišta nije nastavila rad na inscenaciji Handkeovog komada Vožnja čunom ili Komad za film o ratu.

Nebojša Bradić je bio upravnik Narodnog pozorišta od 1997. do 1999. godine.