Овај необичан уметнички пар, који се бави телом као инструментом приметили смо пре три године, када су показали своје сценско умеће у емисији „Ја имам таленат“, као и на разним фестивалима („Улични свирачи“ у Петроварадину, „Белеф“ у Београду, Nishville Jazz Theater у Нишу). Могли су се видети на сцени СНП-а, али и многих других позоришта широм Србије и региона.
Обоје су музички образовани и деле љубав према мултимедијалној уметности, позоришту, музици, покрету, експерименту… Занимљиво је да су чланови Удружења драмских уметника Србије, иако су првенствено музичари. Њихов оркестар који плеше зове се „Alice in WonderBand” и, када су на сцени, они ће вам додирнути срце, насмејати, а пре свега ће вас добро забавити. Упитали смо их како се носе с овом ситуацијом:
– Верујем да се слажете да смо сви у истом сосу – а којим стилом ћемо пливати у њему, једва да размишљамо. За сада је битно да се одржимо на површини. Решили смо да публици понудимо оно што најбоље знамо да радимо: да певамо и да својим телима свирамо, за све оне који се налазе на сигурном у својим домовима. Имамо и понеки одговор на питање шта понудити деци да раде док су између четири зида. Такође вас зовемо да породично погледате представу „Kiss” и заједно тапшете и смејете се са нама – открио нам је Марко Дињашки.
Упитали смо их како им је сада када су сви наступи обустављени и одложени на неко неодређено време:
– Да, ми живимо од јавних наступа. Имамо уговорене наступе у Панчеву, Сомбору, Новом Саду, Београду, који су одложени... Наравно, нисмо ми једини, пуно је људи који су у таквој ситуацији, а нису у питању само културњаци. У нешто бољем су положају уметници који су везани за институције, па они у овом времену и када не наступају ипак примају плате, имају сигурност. Ми живимо од уштеђевине коју смо спремили за неке друге ствари, као што је фестивал „Боди ритам” у Немачкој, на који би требало да идемо крајем маја – казала нам је Ана Врбашки.
– Људска бића имају потребу да буду заједно, додир је веома битан, а сад смо принуђени на изолацију, која никоме не пада лако. Сад је време да се ради све оно што чини део неког наступа, али се на сцени не види. Планирамо да направимо фестивал телесне музике у Сремским Карловцима на јесен, написали смо више пројеката, међутим, и конкурисање је обустављено. Имамо пуно идеја и много планова, али живот је непредвидив, сада више него икада – рекао нам је Марко Дињашки.
Спремили су представу за децу која је требало да има премијеру у марту. Замолили смо Ану да нам открије о чему се ради:
– Нова дечија предства „Цврчак и Мрав на рођендану” требало је да буде премијерно приказана 17. марта у Позоришту у Бечеју. Представу је режирала Соња Петровић, драматургију је урадила др Фатима Кећели из Турске, а музика је наша. Марко игра Мрава, док сам ја Цврчак. Инспирација за представу је позната Езопова басна. И ова представа, као и „Kiss”, је невербална, а језик је покрет и музика. Представа има циљ да укаже на проблеме данашњице и нужност емпатије према свим живим бићима око нас, које често ни не примећујемо. Наиме, наши Цврчак и Мрав показују како изгледа њихов микро свет када се нађу у непосредној близини дечијег рођендана, где их „џиновска” деца их угрожавају. Хтела бих да дотакнем још једну димензију ове представе, а то је неправедан однос према уметницима. Бити уметник није нимало лако - знамо како је то у Езоповој бајци, али заиста треба много рада и зноја да би оно што се види на сцени изгледало лако, лепршаво, смешно или тужно.
Сви смо у потрази на који начин да се изборимо с новонасталом ситуацијом која нам доноси многа ограничења, па смо упитали Марка Дињашког и Ану Врбашки који је њихов модел да се изборе са оваквим недаћама:
– Вежбамо телесне перкусије, али и своје тело, радимо на нашем имању на Фрушкој гори, садимо башту, кувамо, дишемо, шетамо се… Ми имамо срећу да живимо на Фрушкој гори, и тако пунимо батерије. Пре 22 године смо се преселили у викендицу и дугим процесом је претворили у свој дом. Можемо са поносом да кажемо да живимо најодговорније и еколошки најсвесније – што знамо. Тиме дајемо свој мали допринос да овај свет буде боље место за живот и за нашу децу и за све будуће генерације!
Марина Јабланов Стојановић
Тело као инструмент
За све оне који их још нису видели, замолили смо да нам објасне како тело може да буде инструмент и каква је то техника телесних перкусија (body percussion):
– Наше тело заиста може да буде инструмент, оно је као комплет бубњева који имају различиту дубину и висину. Лупкајући се по различитим деловима тела производимо звукове. У том комплету најдубљи звук је ударање ногама о под, прелази су груди и бутине, а пуцкање прстима су чинеле. Лице, врат, језик, гласне жице могу да створе, такође, веома интересантне звукове. То лупкање доприноси да нам тело завибрира, да буде као поток који трепери и пун је живота – објаснио нам је Марко Дињашки, а Ана Врбашки је додала да њихове наступе и спот за песму „Ерген Дедо“ можете да видите на сајту http://aliceinwonderband.com/ и на YouTube каналу Alice in WonderBand http://www.youtube.com/vilovka. Такође су објавили пет нових песама на Souncloud каналу, са којима су аплицирали на world music festival WOMEX, који би требало да се одржи у Будимпешти ове јесени.
– Молимо вас да, уместо улазнице, кликнете на дугменце „subscribe” на нашем Јутјуб каналу. Битно је и нама и вама да нас пратите, јер припремамо нове садржаје на интернету. Ово је сада најбољи начин комуникације – истакао је Марко Дињашки.
