Piše: Marko Savković*
Pisac Nasim Nikolas Taleb uveo je u upotrebu metaforu “crnog labuda” kako bi ukazao na pojavu takvog događaja koji je posve neočekivan, izaziva značajne posledice, a koji analitičari naknadno racionalizuju. Takva je negde i globalna pandemija koronavirusa – možda ne sasvim neočekivana jer veliki je broj “ratnih igara” u kojima se simuliraju efekti epidemija; pritom i struka svake godine na početku sezone gripa upozorava da se ovako nešto može desiti.
U tekstu pisanom za Foreign affairs Branko Milanović kaže kako je posredi zlo s kojim se ne možemo nositi na odgovarajući način i za koje nije moguće ozbiljno predvideti do kada će trajati. On predviđa takvo opadanje ponude i potražnje koje će, ako potraje duže od šest meseci, dovesti u pitanje tokove globalizacije, a ekonomije povesti putem samodovoljnosti. Gledajući slike iz Italije, on zaključuje kako je glavni zadatak ekonomske politike sada da “spreči slom društvenog poretka” (eng. prevent social breakdown).
Za pojedine izveštače (CNN-ov Zakari Vulf) stvar je jasna – hoće li Tramp dobiti drugi mandat na mestu predsednika Sjedinjenih Država, zavisi od njegove sposobnosti da “ujedini naciju” u pružanju adekvatnog odgovora na epidemiju virusa. U izbornoj godini takav izazov pruža mu priliku da nastupi predsednički, u situaciji konflikta i ugroženosti koju svaki populista načelno priželjkuje.
IZAZOV STVARAN, DA STVARNIJI NE MOŽE BITI: Ovde, međutim, imamo nekoliko problema. Prvo, izazov je stvaran, da stvarniji ne može biti – u trenutku pisanja ovog teksta (31. mart) SAD su velikom brzinom usled eksponencijalnog širenja virusa prestigle sve druge zemlje i sada su po broju inficiranih na prvom mestu u svetu (165.000; 3.500 mrtvih). Drugo, njemu svojstveno, Tramp od samog početka nastupa isuviše optimistički (ležerno, neko bi rekao) kada je reč o raspoloživim terapijama (setimo se tvitova o dejstvu leka hlorokin) i rokovima kada će se život vratiti “u normalu”. Tako je pozvao na povratak normalnom životu do katoličkog i protestantskog Uskrsa – 12. aprila – suprotno preporukama svih stručnjaka o potrebi da se “kriva izravna” (eng. flatten the curve).
Razlozi za ovakav nastup nisu samo u Trampovoj ličnosti. Njegova “karta” za reizbor je ekonomska. Do trenutka izbijanja epidemije nezaposlenost u SAD je bila na rekordno niskom nivou (3,5 odsto), a rast u 2019. godini 2,3 odsto, što je za razvijenu zemlju odličan rezultat. Suočena sa izborom “poslovi ili životi”, administracija je oklevala. Ovde treba dodati i decentralizovanu prirodu vlasti u Americi, gde odluku o obaveznom karantinu (eng. shelter at home order) donosi guverner savezne države.
Predsednik je, međutim, taj koji mobiliše i upućuje nacionalnu gardu, izdaje opšte preporuke, poput one o držanju fizičke distance i usmerava napore federalnih agencija. U SAD je, pritom, normalno da one blisko sarađuju s privatnim sektorom – tako je juče (30. marta) predstavio nove testove kojima je navodno moguće utvrditi da li je neko pozitivan na koronavirus za pet, a negativan za 13 minuta. Ali Tramp je i tu požurio, zahtevajući, te obećavajući, pre nego što je to bilo moguće, da američki proizvođači automobila počnu proizvoditi respiratore.
Dakle, (ne)uspeh u suzbijanju epidemije pripisivaće se najpre njemu. Tako i treba da bude; on je pandemiju isprva, kada je izbila u području Sijetla, nazvao “prevarom” (da bi potom zatvorio granice za putnike iz Kine); umesto da usvoji test Svetske zdravstvene organizacije (SZO), prihvatio je preporuku da SAD izrade sopstveni, za koji se ispostavilo da nije uvek najpouzdaniji; i najzad, iz Kine se pre vremena vratio tim upućen da prati razvoj (tada još uvek) epidemije i odgovor tamošnjih vlasti (koji danas sve države u manjoj ili većoj meri slede). Nastavio je s polarizujućim diskursom, nazivajući virus “kineskim”, pitanja novinara “podlim”, a guvernere s kojima se ne slaže (poput Grečen Vitmer, guvernerke države Mičigen) “nesposobnim”.
Pritom su SAD od početka bile idealno pozicionirane da postanu novo žarište pandemije (kako je, uostalom, upozoravala i SZO). Veliki broj građana ove zemlje nije pokriven zdravstvenim osiguranjem (prema PBS-u, čak 44 miliona ljudi; a još 38 miliona njih nema zdravstveno osiguranje koje je “adekvatno”); zdravstveni sistem apsolutno nije spreman da prihvati toliki broj ljudi kojima je potrebna intenzivna nega; decentralizacija koju smo opisali; i najzad, nespremnost da se privatnom sektoru bilo šta naredi. (Uostalom, vidimo da su i kod nas pojedine fabrike koje zapošljavaju stotine ljudi tek u drugoj nedelji epidemije donele odluku da na određeno vreme obustave rad.)
Javili su se problemi u pouzdanosti prvih testova koje su izradile federalne agencije. U međuvremenu, iz bolnica u saveznim državama Njujork i Nju Džersi već pristižu slike nalik onima iz Evrope – nedovoljno opreme, nedovoljno kreveta i previše pacijenata u kritičnom stanju.
GLAS RAZUMA: Ulogu “glasa razuma” preuzeli su na sebe Antoni Fauči, imunolog i direktor Američkog instituta za alergije i zarazne bolesti, i pomalo neočekivano potpredsednik Majk Pens, koga je Tramp postavio za rukovodioca kriznog štaba. Fokusiran na činjenice i ozbiljan u nastupu u prvim danima epidemije, Pens je mnoge iznenadio. Da podsetimo, američki potpredsednik je svojevremeno, kao guverner Indijane, potcenio opasnost od epidemije virusa HIV i izjavljivao kako se “od cigareta ne umire”.
Dobro poznati ideolog alt right scene i nekadašnji prvi strateg u Trampovoj Beloj kući Stiv Benon kaže kako se na jesen aktuelni predsednik neće boriti protiv Džoa Bajdena (favorita da osvoji nominaciju Demokratske stranke) već protiv korone i njenih posledica. “Moguć je finansijski krah, velika depresija i rat protiv virusa u isto vreme... novembar je danas. Trampa će Amerikanci oceniti prema tome kako se nosi sa krizom”. U izjavi Džonu Levinu (Njujork post) jedan od saradnika Trampove kampanje 2016. dodaje: “Ako z***** mere podsticaja ekonomije u kontekstu koronavirusa, gubi.”
Istraživanja javnog mnjenja zasad nisu od pomoći; dok je i dalje više Amerikanaca koji smatraju da se administracija na pravi način nosi sa krizom, rejting predsednika je pao sa 49 odsto (u nedelji impičmenta, da ne zaboravimo) na 44 odsto. Mač koji visi nad glavom jeste nagli rast nezaposlenosti – nakon što je 3,5 miliona Amerikanaca u jednoj nedelji zatražilo isplatu osiguranja jer su ostali bez posla, ministar finansija Stiv Mnučin upozorio je kako bi, u slučaju da odgovarajući paket mera ne bude usvojen, ista sudbina mogla zadesiti 20 miliona njih.
Zato je Tramp “promenio ploču”. Potpisao je, nakon što je prevaziđen otpor Kongresa, zakon kojim se u ekonomiju “upumpava” dva biliona – dve hiljade milijardi – dolara (dosad najveći paket pomoći, veći i od onog iz 2008/2009). Obećao je ček na 1.200 dolara svakom Amerikancu koji zarađuje manje od 75.000 dolara godišnje, kao i niz poreskih olakšica biznisima. Najzad je izjavio da sebe vidi kao “ratnog predsednika” – vraćamo se na paradigmu s početka teksta – čija će poruka biti “borim se istovremeno protiv lažnih vesti, demokrata, koji znaju samo za opstrukciju, i kineskog virusa” (Sem Nunberg, bivši savetnik). Budući saopštena s pozicije najveće moći, koliko god neistinita, biće to i prilično efektna poruka.
Na kraju, kroz muke slične Trampovim proći će niz autokratski nastrojenih političara širom sveta – od negiranja i umanjivanja pretnje preko bolnog otrežnjenja do poziva na solidarnost i borbu. Prvi put posle dugo vremena populisti su primorani da slušaju struku i daju joj prostor.
*Autor je izvršni direktor Beogradskog fonda za političku izuzetnost
*Ceo broj nedeljnika Novi magazin možete besplatno pročitati OVDE.
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR