Mijatović o nezavisnosti Crne Gore: Podržao sam referendum zbog predsednika, jer mi je prijatelj 30 godina

Španski magazin „Jot Down“, koji se bavi uglavnom temama iz kulture, a koji izlazi u saradnji sa dnevnim listom „El Pais“, objavio je veliki intervju sa Predragom Mijatovićem, proslavljenim fudbalerom i legendom Reala.

Strelac „onog gola“, čovek koji je 20. maja 1998. godine „zadržao dah u presudnom trenutku“ i doneo Realu titulu čekanu 32 godine, srebrna lopta Frans fudbala 1997. iza Brazilca Ronalda, opisao je celu karijeru, od početaka u Titogradu, preko Budućnosti, Partizana, Valensije... sa osvrtom na ulogu u nacionalnim timovima SFR i SR Jugoslavije, dramatičnim momentima kroz koje je prolazio tokom NATO bombardovanja 1999, podršci za nezavisnosti Crne Gore na referendumu 2006...

Kakav je bio Titograd, sada Podgorica, glavni grad Crne Gore, interesovalo je novinara magazina.

„Bio je dobro, ali da bi nam kupio kuću, moj otac je morao da ode da radi u Libiji nekoliko godina, zahvaljujući vezama koje je moja zemlja imala sa nekadašnjim Pokretom nesvrstanih. Živeli smo veoma dobro. Imao sam srećno detinjstvo. Bio sam jedini dečak – imam dve sestre – a to je u Crnoj Gori značilo da imaš sve privilegije.

Podsetio je da je od detinjstva igrao fudbal na ulici, a da je počeo u Komu.

„Počeo sam kasno. Nisam voleo da treniram. Zanimljivije mi je bilo da igram na turnirima sa prijateljima tako što bismo imali neke sitne opklade. Išao sam na treninge, odustajao, vraćao se... Kada sam imao 12 godina, trener je došao kod mog oca i rekao mu da ću da budem veliki igrač, da imam izuzetan talenat. Zvučalo je kao bajka. Voleo sam fudbal, ali nisam želio da budem fudbaler. Ipak, obećao sam ocu da ću trenirati, a u Crnoj Gori kad obećaš nešto ocu – ili održiš, ili si praktično mrtav za njega. Ali, moja karijera je bila čudna. Treniram, ali kada dođe leto, idem na more. Nisam igrao za reprezentaciju Jugoslavije do U 20 selekcije i prvenstva sveta 1987, a tada sam već imao profesionalni ugovor“, rekao je Mijatović.

Sa 16 godina je igrao u prvom timu OFK Titograda u drugoj ligi („veoma komplikovano takmičenje za dečaka“), a prelomni trenutak je bio poziv Budućnosti.

„Tada se moja budućnost promenila. Otišao sam sam na biciklu da potpišem ugovor. Kada sam se vratio kući, pričali smo o tome šta ću da studiram, a ja sam izvadio ugovor iz džepa. Otac nije znao. Rekao sam im da nema studiranja, da sam potpisao ugovor na četiri godine. Nastala je drama“.

Kakvo je bilo prvenstvo Jugoslavije?

„Putovanja su bila užasna, svuda smo išli autobusom. To je bilo normalno, nismo znali ni za šta drugo. Moja namera je bila da dođem do Hajduka, Dinama, Partizana ili Crvene zvezde, velike četvorke, gde bih stekao reputaciju i zaradio više novca. Tada je, 80-ih godina, bilo teško igrati u gostima. Bilo je provokacija, ponižavanja, a to se radilo znajući da ih isto čeka kada oni budu gostovali. I mi smo plašili protivnike takođe. Uglavnom, utakmice u gostima su se gubile, ali bilo je to ozbiljno takmičenje i za razvoj talenta, ali i za iskustvo“.

Mijatović je podsetio i na poziv u omladinsku reprezentaciju SFR Jugoslavije pred SP u Čileu 1987.

„Bio sam novi u toj grupi i tako sam se ponašao. Prvih nekoliko sedmica nisam imao važnu ulogu, a kasnije sam postao starter i davao golove. Osvajanje svetske titule nas je sve lansiralo, tada je počelo moje prijateljstvo sa Šukerom i Bobanom... Bili smo heroji u zemlji...“.

Posle Čilea je postao zvezda, želeli su ga svi. Imao je predugovor sa Hajdukom, a otišao je u Partizan. Pričalo se da mu je Hajduk kupio BMW, koga je slupao.

„Ne, ne. Platili su me unapred, ali novac je vraćen kada došla ponuda Partizana. Istina je da sam kupio automobil, ali ne BMW, već Reno Turbo. I imao sam udes. Mladić, brza kola...“.

U Hajduk nije otišao, jer se pojavio Partizan sa pričom, koja je bila, nažalost, tačna..

„Upozoreni smo šta će da se dogodi za nekoliko godina. Zvaničnik Partizana, oficir u JNA, došao je u moju kuću i rekao ocu i meni da će da se dogodi nešto o čemu ne može da priča. Mislio sam da će da me uplaši...“

Sve što se dogodilo u Jugoslaviji nije, međutim, uticalo na njegovo prijateljstvo sa hrvatskim igračima. Hrvatska je 1994, za vreme rata, igrala u Valensiji, Peđinom gradu...

„Bili su to Šuker, Boban, Prosinečki ... moji prijatelji. Bio sam na stadionu, posetio ih... Sećam se da je u Beogradu bili priče kako sam mogao da pozdravim neprijatelje, ali to bih uradio uvek. To su moji prijatelji. Nikada nisam ulazio u politiku, samo su me interesovali sport i prijateljstvo. Želeo sam da provedem vreme sa kolegama koji su nosili dres Jugoslavije, kao i ja. Bio sam kritikovan, nazivan izdajnikom, ali nije me bilo briga“.

Mijatović je tada rekao: „Nisam primitivac. Neću pokazati patriotizam, ako okrenem leđa prijateljima“.

„Zašto sportista mora da sledi strategiju političara? To sam mislio tada, mislim i sada. Moj patriotizam se ogledao u tome da branim boje mog tima na najbolji mogući način i da golovima donosim radost ljudima. Neki sportisti su palili zastave, govorili nešto, ja nikad. Niti ću“.

Sa Šukerom je ubrzo zaigrao u Realu, a Raul se žalio Kapelu da ga njih dvojica ignorišu...

„Bilo je istine u tome (smijeh). Sada mogu to da kažem“.

Realu je doneoo titulu čekanu 32 godina, golom protiv Juventusa, u Realu ga je dočekalo i bombardovanje Jugoslavije.

„Bio sam na pripremama nacionalnog tima, morali smo da napustimo pripreme i odemo iz zemlje, jer će biti bombardovanje. Otišao sam preko Budimpešte i na putu ka granici vidio kako padaju bombe. Bio je to šok. Nisam mogao da verujem. To me potpuno raznjelo. Vratio sam se u Španiju, prvenstvo je bilo u toku, ali moje misli su bile u Jugoslaviji. Razgovarao sam celi dan telefonom sa ljudima u mojoj zemlji. Međutim, morao sam da igram, to je bio moj posao. Trener je bio Tošak i pokazao je da me razume. Međutim, kada sam mu jednom tražio dozvolu da ne igram, on mi je dao, ali je zatim rekao da sam odbio da izađem na teren. Nisam bio u stanju da igram, nisam mogao da se skoncentrišem“.

Podržali ste nezavisnost Crne Gore. To je bilo malo čudno, jer ste nekoliko godina ranije bili ispred ambasade SAD u Madridu i prostestovali ogrnuti u zastavu Jugoslavije.

„Podržao sam predsednika Crne Gore, jer je on moj prijatelj. Znamo se 30 godina. Nije bilo moguće da dođe do problema, bio je to referendum. To nisam uradio zbog politike, već zbog prijateljstva. Sada svaka zemlja ima svoj put i to je to“.

Dve godine nakon gola u Amsterdamu, otišao je iz Reala u Fiorentinu... Nije bio uspešan kao u Španiji.

„Oni su me želeli odmah nakon gola Juventusu. Mislim da sam i danas idol tamo, zbog tog gola i njihovog rivalstva sa Juventusom. Međutim, bio sam u padu. Imao sam povredu, a italijanski fudbal, nakon godina u Španiji, nije mi prijao. Bio je fizički jači, a ja u godinama. Takođe, počele su komplikacije sa bolešću mog sina... Prva sezona nije bila loša, ali druga...“.

Zvezda se gasila, Mijatović, legenda Reala, završio je karijeru u Levanteu i počeo novu priču, koja ga je nekoliko godina kasnije vratila u „kraljevski klub“, na funkciju sportskog direktora.

Nekada se u Jugoslaviji uspešnost treninga merila povraćanjem. Mnogo puta je Mijatović za sebe govorio da nije velika zviezda već veliki radnik.

„Kako mi je reputacija rasla, sve više sam trenirao. Fudbal je jednostavan – igraš kako treniraš. U Jugoslaviji, tokom pripremnog perioda, prolazili su dani da ne vidimo loptu. Uspešnost treninga se merila – povraćanjem. Ako svi povratimo, dobro je. Ako neko ne povrati, nešto nije dobro i kažu ti: 'Ponovo'. Ne pitaš ni koliko serija, ništa, radiš dok ne kažu da staneš. Takođe, igrači iz Jugoslavije su gladni uspeha. Ako odeš iz zemlje i vratiš se a nisi uradio ništa, ljudi ti okrenu leđa. To je takvo društvo. Izgubio si šansu života. Igrao sam za moju porodicu, moje roditelje, kako bi oni bili ponosni na mene. Da nisam uspeo, bila bi katastrofa“, zaključuje Predrag Mijatović.

Izvor: Vijesti.me