Katić ne razmišlja o penziji: Samo lična karta podseti na godine

PENZIJA nije rešenje, bar kad je košarkaš Raško Katić (39) u pitanju. Nekadašnji reprezentativac naše zemlje i igrač koji je nosio dres oba večita rivala i naredne sezone predvodiće Radnički iz Kragujevca u KLS. Bliži se ulazak u petu deceniju života, ali je motiv za igru i dalje na istom nivou kao u momačkim danima. Iskusni centar je posvećen porodici i uzgajanju borovnica, ali patike i dalje ne planira da okači o klin.

- Žao mi je da jedini razlog za prekid karijere budu moje godine. Iskreno, na njih me podseti samo broj u ličnoj karti. U decembru punim okruglo 40, ali telo mi govori da mogu još da igram, tako da je odluka za nastavak saradnje sa klubom bila laka - pojasnio je u razgovoru za "Novosti" Raško Katić. - Prošlog leta sam hteo da prekinem, pa su me nekadašnji saigrači koji vode Radnički nagovorili da se predomislim. Dogovorili smo se da idemo godinu po godinu, pa kako bude. Ne želim da zvuči otrcano, ali meni je košarka stvarno mnogo dala i osećam da bi trebalo još nešto da joj vratim.

Tokom prethodne sezone, Raško se suočio sa zanimljivim izazovom i uspešno ga je savladao. Radnički je osvojio prvo mesto u Drugoj ligi i tako obezbedio ulazak u KLS.

- Igrao sam čak i po 35 minuta, što se nije dešavalo ranije u mojoj karijeri. Nisam uopšte primećivao na terenu da sam stariji od drugih. Jedino što je razlika, možda što se teže pokrenem na zagrevanju. Ali, jedan trening dnevno je taman i mislim da bih u ovakvom tempu izdržao još deset godina. U ekipi je bilo mnogo mlađih igrača i jedan koji je bliži meni. Ja njima mogu da budem tata i oni me tako gledaju. A sa druge strane moram da se kontrolišem, da ne budem grub, jer u ovom slučaju nismo svi na terenu jednaki kao što je u teoriji. Oni su stvarno deca, nisu prošli mnogo toga, pa gledam da ih zaštitim.

Katić je pojasnio i kako izgleda njegov recept za dugovečnost.

- Kasno sam počeo da treniram, tako da sam kroz celu karijeru od 20 i neke godine vodio porodičan, stabilan život. Nisam izlazio, vodio sam računa o ishrani, kvalitetno trenirao, razvio dobre mišiće. Ne pijem, ne pušim... Mislim da je sve to po jedan plus i kad sve skupite, dobijete telo koje je i dalje spremno.

Kad pogleda unazad, ima da vidi mnogo toga lepog. Promenio je preko deset klubova, bio reprezentativac, osvojio srebro na SP.

- Jedino sam na početku imao neki strah zbog neizvesnosti oko pronalaska kluba. Ali posle stvarno su se ređale lepe uspomene. U Nemačkoj mi je bilo kao kod kuće, onda u Hemofarmu sjajna grupa momaka. Pa Partizan, Zvezda, Saragosa, Ostende. Eto, možda je samo taj poslednji angažman u inostranstvu, u Šarloa, bio loš potez u karijeri, sve ostalo je bilo za pamćenje.

Posebno je ponosan što je bio deo nacionalnog tima 2013. i 2014. godine.

- U reprezentaciji sam ostvario sve svoje snove. Igrao sam više u Sloveniji na EP 2013, ali vrhunac je definitivno srebro na SP 2014, kada sam dobio naknadni poziv. Tad su mnogi objavili da sam prekinuo zidanje kuće i došao. Nije bilo baš tako - nasmejao se Raško. - Naravno da to nisam radio ja, nego majstori. Tad smo imali planove oko izgradnje, jer sam se već oprostio i tim je podmlađen. Međutim, poziv je stigao posle povrede Krstića i nije bilo sporno da li ću ga prihvatiti.

Posebno zanimljiva stavka u biografiji je igranje za oba beogradska večita rivala.

- I dan-danas mnogo ljudi kad me sretne na ulici postavi isto pitanje - da izaberem Zvezdu ili Partizan. A ja stvarno ne mogu da se odlučim, jer mi je baš lepo bilo u oba tabora. Kad sam prelazio, bio sam stabilan i nije me interesovalo ko šta kaže. Nisam doživljavao igranje za oba kluba kao nešto neobično... Voleo bih da vidim dva druga na tribinama na derbiju koji navijaju za različite timove, mogu da se "prozivaju" ali da to bude u granicama normale. Žao mi je što ta tema prevazilazi neke sportske okvire - zaključio je Katić.

SELO BLIŽE SRCU

PORODIČAN i miran život Raško gradi u rodnom Kragujevcu.

- Imamo stan u gradu, ali smo i u kući koja je izvan. Odlučio sam da se bavim poljoprivredom, jer je meni uvek nekako selo bilo bliže. Uzgajanje borovnica nam je postalo glavni izvor prihoda, a cilj nam je da proizvodimo organsku hranu, bez prskanja, za sopstvene potrebe. Eto, neko voli da sedi u kafićima, a meni je selo bliže srcu.