Гвоздена Николића, творца и аутора емисије „Нећете веовати” у којем је за ТВ Прва камером и звуком описан животопис баке Љубице (95) из села Бањани на падинама Рајца.

То је живописно и продуховљено сведочанство о виталности нашег народа, о срећним душама којима време није противник већ савезник, о прецима којима ништа није тешко, па ни да у десетој деценији уђу у трку на 50 метара и спреме ноге лагане.

Николић, иначе, негује свој новинарски начин, држећи се обичног света и српских села и брежуљака, сточара, казанџија, млекарица, свих оних људи који својом добротом или памећу заслужују да се појаве у правом светлу на великој телевизији. Међутим, према речима аутора текста (Мери Билић) млађе покољење новинарских посленика иде лакшим путем, држе се конференција за медије и таблоидних наслова.

Ево шта стоји у рубрици најстаријег дневног листа у овом делу Европе:

„Љубица Николић из села Бањани на падинама Рајца свира усну хармонику, пише песме али и цепа дрва, коси траву, вуче воду из бунара… а оно најинтересантније, рођена је 1926. године. И изазвала је аутора емисије ’Нећете веровати’ да одмере снаге и истрче педесет метара. Њен рецепт за дуговечност и животну радост је једноставан: никада није беспослена и ни за шта се не секира унапред. Кад дође нека невоља, рече она у суботњој емисији на ТВ Прва, онда се ваља ухватити у коштац са њом. То њено животно правило је исто оно које психотерапеути и психијатри називају ’страхом од будућности’, што је ништа друго болест модерног доба која се исказује кроз анксиозност и стрес.

Мало је прича попут ове, којом у јавни простор доспева старица ведрог духа која сматра да има срећан живот, без обзира на све што је претурила преко главе. Њена трошна кућица, у којој је све педантно орибано, или како је Гвозден Николић два пута рекао у емисији ’све чисто и уљудно’ је њено мало царство из којег са радошћу дочекује сваки нови дан. Током ванредног стања услед пандемије корона вируса, у Србији се просечно осам сати дневно гледао ТВ програм а сада смо се вероватно вратили на оних пет или шест сати који нас држе на врху лествице ’зависника од малог екрана’. На крају дана, сваки би се гледалац требало запитати да ли је, осим ’убијања времена’, имао било који бенефит од ТВ понуде. Кратка прича о Љубици је пример поучне сторије.

Пре четири недеље, на овом месту је било речи о трансферима новинара и водитеља. У међувремену, нове визит - карте мораће да направе Невена Маџаревић и Горан Димитријевић, који прелазе на Нову С и глумац и водитељ Слободан Стефановић, који са Нове С на кабловску ТВ Доктор (на којој је главни и одговорни уредник доскорашње ТВ лице Пинка Драго Јовановић). Право сваког ТВ аутора је да тражи боље услове а, уосталом, и стручњаци тврде да је лековито мењати радну средину сваких пет година. Питање је само да ли ико има времена и жеље да се бави младим генерацијама и да од њих ствара ТВ личности…

Сваке године стотине младих људи стиче диплому новинара а нажалост велики број њих ће, уместо да трагају за правовременим и тачним информацијама, наћи место на таблоидним порталима или постати пи-арови естрадним звездама. Њихови ће текстови почињати са ’Никада нећете погодити…’, ’Зинућете од чуда..’, ’Гори интернет…’, ’Ова прича кида душу’, ’Шок исповест’, ’Свима је запушила уста изјавом’, ’Пашће вам вилица’…

У међувремену телевизијско новинарство вапи за новим идејама, емисијама и лицима”.

Глас западне Србије