Majku mu, bio sam. Počeše sećanja na tih nekoliko dana juna 2011. godine, a posebno na četvrti, da se ređaju. Kao na traci. Kao da je juče bilo. Ili prošle nedelje najdalje.
Grupa od desetak novinara uputila se ka večnom gradu kako bi svedočila istoriji. Znali smo da ćemo u Rimu videti mnooogooo toga istorijski vrednog, a nekako gajili nadu da ćemo i sami postati deo "učiteljice života". Dugih 35 godina vaterpolisti Partizana pokušavali su da se vrate ne krov Evrope, da po sedmi put podignu taj najznačajniji pehar. Bez uspeha. A onda su nas svi putevi odveli u Rim.
Neću o putovanju i peripetijama do tamo i nazad (a trajalo je ihaaaaj), neću ni o čarima prestonice Italije, koja nas je dočekala kao smo rod rođeni... Zato kolege moram da pomenem, istim plućima disali su, a bez obzira na to jesu li im srca crno-bela ili crveno-bela, listom svi dojednog. Moj cimer Peđa, pa Vučko, Saša, Srđan, Ivan, Paja, Sneža, Katarina, Marina... (ako sam nekog omašio, plaćam kafu) Stigli smo, smestili se, obišli bazen i divni park u blizini, pa prenoćili pred polufinale.
A to predveče na bazenu Foro Italiko u vodu su uskočili samo vaterpolisti Mladosti iz Zagreba i Partizana iz Beograda. Ista ta Mladost je u 1. kolu grupne faze bila bolja od crno-belih (10:8), ali je revanš (14:7) u našem glavnom gradu u poslednjem kolu bio dobar pokazatelj kako će polufinale izgledati. Ubedljivo, bez i trunke šanse rivalu, Partizan je slavio sa 12:9 i stigao do borbe za titulu prvaka Evrope.
Napomenuću i da smo dan pauze iskoristili da obiđemo centar Rima, da sam tamo sreo školsku drugaricu Nadu, da smo bacili novčić u fontanu Di Trevi i zamislili želju (izgleda da radi!), te da se popio i čuveni italijanski kapućino u blizini španskih stepenica. Uz tu kaficu pao je i intervju sa tadašnjom ministarkom omladine i sporta Snežanom Samardžić Marković. Neobavezan, ali dobar.
U međuvremenu videsmo i trening, a trener Partizana Igor Milanović uveri nas, uz ćaskanje, da ćemo sutra uveče držati trofej u rukama. Reče da mu je tako rekao beskrajno simpatični Grk Hadžiteodoru, momak koji je u Partizan došao "da bi bio prvak Evrope". Smejemo se, prisećam se da je Teodoros i meni isto rekao pred polazak u Rim.
Dođe i dan velikog finala. Moćni, domaći Pro Reko, najbogatiji tim na svetu, pročitaš sastav pa se "smrzneš", a ne da se boriš sa njima. Na tribinama naravno većina navijača Reka, ali i solidan broj "grobara". Svi na istom mestu, sa istim ciljem - da budu vetar u leđa vaterpolistima.
Te večeri u bazen Foro Italiko uskočili su srpski i italijanski vaterpolo giganti. Ali, ne samo oni... No, o tom nešto kasnije. Počelo je. Boris Zloković i 1:0 za Reko. Vođstvo tima iz Italije. Prvo i jedino na utakmici! Dva Miloša, Korolija i Ćuk (prvopomenuti odigrao utakmicu života) okreću na 2:1. Mašina iz Beograda funkiconiše besprekorno stiže do plus tri, a Madaraš uspeva da vrati minus Italijana na samo jedan gol. I to im je to.
Milan Aleksić za 9:6, čudesni Slobodan Soro na golu toliko je nabio komplekse veliki svetskim vaterpolo zvezdama da nisu znači šta ih je snašlo. Korolija za 10:6, Korolija za 11:6... Na tribini obojenoj u crno-belo "ludnica" uveliko traje. A i među srpskim novinarima.
Dan ranije napravio se neki interni dogovor, onako iz zezanja, da se uskače u bazen kad se uzme titula... Jasno je da je titula tu, treba još samo da istekne vreme. Vidim u očima kolega da su spremni za kupanje. I dalje imam neku dozu neverice u glavi, ali dajem opremu koleginicama (one neće u bazen po dogovoru). Daju Italijani počasni gol, sirena svira kraj i... mokri smo. Do gaća. I neka smo.
Slavlje, pehar kod igrača, pa kod navijača, pa i u rukama novinara. Kapiten, veliki kapiten Vlada Vujasinović odlazi do vernih navijača Pro Reka, koji ga dočekuju kao legendu kakva jeste. Priča s njima, daje svojoj ljudskoj crti prednost u odnosu na profesionalnu. I nema ko da mu zameri. Dobija ovacije od Italijana. Nešto kasnije i od Srba. Kolege su pokupile suvenir u vidu kapica naših vaterpolista, a ja sam još pre utakmice znao kod koga ću po uspomenu za sva vremena. Kod Slobodana Nikića, legende Partizana i srpskog vaterpola koji je tada igrao za Pro Reko. I koji je pre neki dan i defintivno završio prebogatu karijeru. A dobri Boba me nije odbio. Plava kapica broj 13 i dalje je u ormanu, budi lepe uspomene.
Kruna je stavljena. Dve godine kasnije na krov Evrope popeće se i Crvena zvezda. I tu su stavljene tri tačke na uspehe srpskog klupskog vaterpola. Iz ove perspektive postoji opravdana bojazan da nisu tri nego samo jedna tačka. Debela i masna. Zaključna. Ali, hajde da se nadamo da nije tako.
ONI SU POKORILI EVROPU
1 Slobodan Soro
2 Teodoros Hadžiteodoru
3 Nikola Rađen
4 Miloš Korolija
5 Milan Aleksić
6 Duško Pijetlović
7 Andrija Prlainović
8 Aleksandar Radović
9 Dušan Mandić
10 Stefan Mitrović
11 Vladimir Vujasinović
12 Miloš Ćuk
13 Stefan Živojinović
Trener: Igor Milanović
PUT DO TITULE
PRVA FAZA
Mladost - Partizan 10:8
Partizan - Barselona 6:6
Olimpijakos - Partizan 7:9
Partizan - Olimpijakos 7:1
Barselona - Partizan 9:13
Partizan - Mladost 14:7
DRUGA FAZA
Jadran - Partizan 8:13
Partizan - Jug 11:10
Partizan - Budva 10:2
Budva - Partizan 5:8
Jug - Partizan 10:13
Partizan - Jadran 14:8
FAJNAL FOR
Polufinale: Partizan - Mladost 12:9
Finale: Partizan - Pro Reko 11:7
Kurir sport/G.F.
POGLEDAJTE BONUS VIDEO:
