Naučnik koji je predvideo političke nemire u 2020. priča o tome šta nas još čeka

VICE je 2012. objavio članak pod nazivom, „2012. je budalaština; 2020. ćemo zaista biti u nevolji“. Taj naslov je bio poprilično proročki; iako smo 2012. imali iznenadni plamen ustanaka arapskog proleća i čudnovat strah od predskazane apokalipse, to nije bilo ništa, u poređenju sa onime što sada proživljavamo.

2020, klima je na samrtničkoj postelji. Globalna pandemija je ubila gotovo pola miliona ljudi i razorila ekonomiju. Svetu su konačno na naplatu došli vekovi rasne nejednakosti, sa uličnim protestima koje je dočekala nasilna reakcija policije i ekstremne desnice, pojačana američkim predsednikom koji namerno izaziva razdor u svom biračkom telu.

Taj naslov iz 2012. je bio za intervju sa naučnikom Piterom Turčinom, čije naučno polje, „kliodinamika“, izučava „privremeno promenljive procese i istražuje uzročne mehnizme“ tokom istorije SAD, da bi se u suštini predvidela budućnost. Procenu njegovog tima o proteklih deset godina možete da pročitate ovde. VICE News ga je nedavno ponovo kontaktirao preko mejla, da čujemo šta sledi.

VICE: Kada smo razgovarali 2012, objasnili ste da će 2020. doći do novog talasa nemira u SAD. Da li ste ovime dobili potvrdu? Ili ste uvek bili sigurni da će doći do toga?

Piter Turčin: Teorija koja je to predvidela je potvrđena, a ne ja. Naravno, niko nije mogao da bude siguran da to sledi – budućnost se ne može predvideti ni u kakvom apsolutnom smislu.

U pravu ste. Da li je tokom proteklih par godina bilo faza kada ste počeli da uviđate da to sledi, i da li ste mogli da vidite na šta će se odnositi?

U pitanju je kumulativna stvar. Strukturalni trendovi koji pokreću nestabilnost – opadajući životni standard, sve veća unutrašnja konkurencija i konflikti među elitama – zapravo se kreću u pogrešnom pravcu još od osamdesetih, otprilike, tako da moje kolege i ja uočavamo taj trend već trideset godina.

Štaviše, nije bilo pokazatelja da su naše političke elite spremne da preduzmu odgovarajuće korake da preokrenu taj trend. A i dalje to ne čine. Zatim, tu je bio i sve jači talas samoubilačkog terorizma, iliti srditog masovnog ubijanja. Očekivani životni vek velikog dela američkog stanovništva zapravo se smanjio, u apsolutnom smislu – nisam očekivao da će stvari postati ovoliko loše. Izbor Donalda Trampa je veoma dobar primer kako politički preduzetnik može da kanališe masovno nezadovoljstvo – ima mnogo istorijskih primera za to. Tako da je to, kao što sam već rekao, kumulativna stvar.

Takođe ste rekli i da do revolucija dolazi kada „pripadnici elite pokušavaju da svrgnu politički poredak i preurede ga tako da im više odgovara“. Možete li to da nam objasnite podrobnije, kada sada već znamo ovo što znamo?

Kao što sam rekao, Donald Tramp je dobar primer sukoba unutar elite. U smislu naše teorije, on je bio frustrirani pretendent na status pripadnika elite, koji je pokušao da pretvori svoje bogatstvo u političku moć. Na kraju je bio u stanju to da učini, jašući na talasu masovnog nezadovoljstva postojećom elitom 2016. To je rezultiralo još većom polarizacijom i konfliktom unutar elite nego pre 2016.

I konačno, vaša teorija kaže da se ti periodi smenjuju u ciklusima od 50 godina, ali ona ne predviđa kada će određeni period nemira biti okončan?

Taj deo zapravo niste ispravno shvatiili – fundamentalna dinamika rezultira u veoma dugim ciklusima. U američkoj istoriji smo imali dva široka ciklusa. Prvo je došlo do talasa prosperiteta i jedinstva elite, koji su doživeli vrhunac oko 1820. Od tada su indikatori krize napravili oštar skok, u godinama koje su prethodile građanskom ratu. Indikatori uslova krize su zatim blago opali, ali ostali su visoki sve do 1920. – u godinama Obnove, Džima Kroua, Pozlaćenog doba i nasilnih radničkih nemira, kao i anarhista. To je bilo naše prvo Doba razdora.

Onda se klima promenila; kao rezultat reformi uvedenih tokom Progresivnog doba, utemeljenih Nju Dilom, zarade su skočile i političko jedinstvo je ojačalo. Pedesete su bile zlatno doba napretka radnika i partijske saradnje. Onda su se stvari ponovo preokrenule sedamdesetih i osamdesetih, i naredne dve decenije, indikatori krize skočili su jednako oštro kao u decenijama pre građanskog rata. Prosečna zarada je opala u odnosu na društveni bruto proizvod po glavi stanovnika, i polarizacija među političkim partijama je dostigla nove visine. S toga smo danas u novom Dobu razdora.

Pedesetogodišnji ciklus se preklapa sa ovom dužom dinamikom. Zbog toga što su se te dve dinamike podudarile u godinama oko 2020, sada je naše društvo najranjivije za izlive političkog nasilja.

Da vam odgovorim na pitanje: takvi periodi turbulencije traju dok se ne preokrenu strukturalni trendovi koji ih pobuđuju. U istoriji, tipično traju pet, deset, 15 godina. Tako da očekujem da će trajati i posle 2020.