Hodao sam s rukama na leđima. Prstima leve šake uhvatio sam levi zglob desne ruke, taj splet spustio na donji deo leđa i hodao. Za danas, najviša dnevna temperatura 28 stepeni. Reklo bi se, idealne vremenske prilike za šetnju. I stvarno jesu bile.

Hodao sam po Gradskom parku u Skoplju, tražio sam penzionere. Čuo sam da ovde ima više mesta koja su poznata po tome što se penzioneri preko dana na njima druže. U Beogradu znam Kalemegdan, onaj tamo jedan deo, svi znamo koji. Ovde nisam dobio precizne instrukcije ali sam dobio vreme.

Gradski park u Skoplju je ogroman. Mislim da Beograd nema tako veliki park, u stvari siguran sam, istražio sam, da vas ne mučim sad kvadratnim metrima. Bilo je teško naći kvadraturu Tašmajdanskog parka, ne znam zašto, mislim, ne znam ni zašto bi to nekoga zanimalo, ali evo mene sad jeste i jedva sam našao, da se zna.

Nisam imao sreće u Gradskom parku, ne mogu da kažem da nisam video baš ni jednog penzionera ali vidim da sam počeo da pišem naširoko i moram pod hitno da se usmerim nekuda i evo – otišao sam na kej, tamo iza Karpoša 4, i tamo bingo, metalni stolovi sa ucrtanim poljima za šah. Tuda sam se motao i šahisti me nisu privukli ali jedna ekipica složena oko dve klupe delovala je zanimljivo, kao neki pristojan svet koji debatuje i onda sam se pozicionirao s cigaretom i sprajtom na jedan panj. Panj je stvarno bio kao namešeten za nekog prisluškivača kao što sam ja, ni tamo ni ovamo.

U prisluškivanje sam se uključio kad je tema bio sport, u stvari Đoković. O eliminaciji sa US OPEN-a su mišljenja podeljena, čini mi se da su oni koji ga najviše vole bili najglasniji u slaganju s diskvalifikacijom, u stvari to mi se čini da se svima svidelo, taj deo da su pravila pravila i da tu nema šta da se priča, da nije bilo drugog izbora, i svima im ide na ruku kako je Novak kao gospodin čovek prihvatio odluku i posle zvao gospođu sudiju da vidi kako joj je vrat, onda neki kažu da nije morala da se dere kao da je pogodio raketnim bacačem, pa onda se penzionisani lekar javi i kaže da ne znaju oni kako boli udarac u taj deo vrata, ali na kraju, bar ovog razgovora, svi su bili zadovoljni što se poštuju pravila, i što važe za sve isto, pa nek je i naš Nole u pitanju. Mislim da je korona zaslužna za ovakav stav, svi se hvataju za svetove u kojima važe neka nepomeriva pravila, mada ko god razmisli shvatiće da takvih svetova nema i da ih ne može ni biti, ali sam privid postojanja takvih svetova daje ljudima neki osećaj sigurnosti, valjda.

Onda je lekar uzeo da drži banku, rekao je da teniski turniri bez publike ne liče ni na šta, i da nemaju nikakvog smisla osim što nam omogućavaju da vidimo profesionalni tenis u njegovom pravom svetlu, jer kad nema buke i cike i vriske i našmikanih navijača, sad kad teniseri sami idu u uglove po svoje znojave peškire, i kad su, jednostavno, u manjoj gužvi, kao i svi u takvim situacijama, više se izdvajaju, vidimo ih kao ljude, jasniji su nam sati i dani i meseci i godine treninga koje stoje iza svakog udarca, više su ljudi a manje srećnici, bliži su nam pa im se zato manje divimo, jer mi nećemo vredne pčelice koje se odriču i besmislen broj puta ponavljaju određenu radnju, mi hoćemo srećnike kojima se to jednostavne može, a ovde su nam ti srećnici mnogo dalji, vidiljiviji su nam talentovani fanatični radnici, koji, ma koliko bogati bili, nisu predmet naše želje, predmet naše želje je sve četiri u vis, a toga tamo nema i to se sad bolje vidi.

Kao što i sami vidite, gospodin se uhvatio ozbiljnih tema, da ne kažem najozbiljniijih i to je u prvom trenutku izazvalo muk, a onda je jedan od prisutnih rekao – A kako oblači majicu? – Lekar je rekao – Kako oblači majicu?

Ispalo je da prvo provuče glavu kroz rupu za glavu pa onda ruke kroz rupe za ruke, a da neki uvlače prvo ruke pa glavu. Lekar je pitao kakve to ima veze sa bilo čim, a ovaj je rekao da ima veze i to da ima mnogo veze, da je to samo vrh ledenog brega. Meni se učinilo da sam čuo sve što je bio da se čuje o Novaku, i znam, deluje da je možda trebalo da ostanem da čujem argumente za i protiv ovakvog ili onakvog oblačenja majice, ali ja sam odabrao da to ne učinim. Pikavac sam ubacio u skoro praznu limenku sprajta, limenku bacio u kantu i odmah primetio dvojicu na klupi pored Vardara. Bilo je mesta da sednem ispred njih, između njih i reke. Dok sam prilazio video sam da jedan ima spljošten, bokserski nos. To ne mora da bude od boksa, to može da bude od previše mlaćenja po ulici, a može i od jednog dobrog udarca koji nema veze s boskom, ni s tučom uopšte.

Seo sam na travu između reke i njih. Bio sam im okrenut leđima, dovoljno daleko da mogu da se pravim da ne slušam i nisam mogao da razlučim ko šta priča, mada to verovano nije mnogo ni bitno, mada bih voleo da znam šta je govorio ovaj sa spljoštenim nosem.

– Odavno već nije važno učestvovati, važno je samo pobediti.
– Ja se slažem. Šta ima da budeš drugi? Nisam nikad čuo ništa gluplje od – vicešampion.
– Slažem se i ja, ali nešto nije u redu. Nema više stila, razumeš? Stil je otišao u istoriju. Imaš dosadne babetine koje pobeđuju i sad su oni kao šampioni. Pa meni to nisu šampioni.
– Je l? A ko su ti šampioni? Oni što rade kate uz muziku?
– Ne zajebavaj bre, mora da bude zabave u svemu. Ne može samo talenat i rad i golovi nokauti i koševi i koliko si čega uzeo. Nije bre šmekerski iskoristiti sve što znaš.
– Nije, u pravu si. Ali da ti kažem, volim da vidim dobru tehniku.
– Volim i ja. Bez tehnike nema života.
– Bez tehnike nema taktike.
– E pa to sam mislio. Ali tehnika mora da bude deo čoveka, uslovni refleks, inače džaba.
– Šta džaba?
– Džaba sve.
– Jeste, džaba sve.

Tad sam ustao, čuo sam sve. Danas sam naleteo na sportiste. Mislio sam da ću da gledam šah i slušam kibicere, mislio da će neko nešto da me pita pa da me provale da sam Srbin pa da si zborkame kako je kod nas kako je kod vas isto je sve i takve stvari, ali ispalo je ovako kako jer ispalo i ja sam vam sve preneo, od reči do reči, samo računajte da su oni govorili makedonski i da vam je ovo prevod, ali dobili ste dovoljno vernu sliku reprezenatativnog uzorka današnjih skopskih penzionerskih Karpoš 4 razgovora.