Jedanaest radnika uspelo je da obezbedi 300 hiljada dinara, koliko je trebalo uplatiti avans na ime troškova stečajnog postupka, i više nisu morali dolaziti u portirnici bez struje i ispravnog toaleta, da rade po smenama, svi kao portiri u potpuno ruiniranoj fabrici.
Prvih dvanaest meseci, do aprila ove godine, bili su na birou rada i primali materijalno od oko 15.000 dinara mesečno, a otada nemaju prihode i ne znaju šta će i kako dalje. Osim što su ostali bez posla i što im se duguju višegodišnje zarade neki od njih bore se i sa bolestima. Jedan od takvih je Radomir Matić, koji kaže da je na posao išao 86 meseci bez plate, a zbog toga što firma nije uplaćivala dopinose za PIO i zdravstveno osiguranje nije imao zdravstvenu knjižicu.
- Mada sam bolestan bez knjižice nisam mogao kod doktora. Kad sam je konačno dobio odmah sam otišao na pregled i ostao u bolnici pošto imam rak debelog creva. Do sada sam tri puta operisan, idem na hemioperapije i ne znam koliko ću još moći ovako. Pošto nisu uplaćene obaveze prema PIO ne može se ni u penziju. Meni je kraj došao, ali hoću dok sam živ da dobijem ono što mi pripada. Jedina mi je nada predsednik Vučić da ovo pročita, čuje za naše muke i pomogne nam. Spreman sam da idem i štrajkujem glađu ispred Predsedništva u Beogradu jer, nažalost, više ne vidim neki drugi način da ostvarim svoja zakonska prava – kaže Matić, bivši radnik ‘’Dekotre pauer’’, odnosno nekadašnje ‘’Viskozine’’ Energetike.
Njegov kolega Predrag Petrović kaže da su im kada su pokrenuli stečaj u Valjevu rekli da nije bilo takvog slučaja.
- Mesecima smo bez primanja jer nam je materijalno prošlo. Jesmo dobili nekih 250.000 dinara po čoveku od Fonda solidarnosti, ali će nam se to odbiti ukoliko naplatimo naša potraživanja iz stečajne mase. Imamo pravosnažne sudske presude i svakome se duguje od 300 hiljada do oko četiri miliona dinara, u zavisnosti od toga koliko je ko potraživanja uspeo ranije da naplati. Imam 55 godina, bolesnu kičmu, lečim se, u kući nas je petoro, a živim od majčine penzije koja je 15.000 i nešto. Šta da pričam?
Prethodnih sedam godina sam prihvatao svaki posao samo da zaradim neki dinar, zbog toga mi je stradala kičma i sad ne mogu ništa da radim. Nama se niko ne obraća, zaboravljeni smo, a i mi imamo pravo na život. Tražimo samo zakonske načine da nam se poveže radni staž, uplate pripadajući doprinosi i da naplatimo godine kada smo radili bez primanja – kaže Petrović dok njegov kolega Đorđe Vasić ozbiljno govori da će ukoliko domaće institucije ništa ne učine ići i do Strazbura za ostvarenje svojih prava.
Radnici kažu da su tražili pomoć i obraćali se nebrojeno puta Ministarstvu za rad, Ministarstvu finansija, Inspektoratu za rad u Beogradu, Poreskoj upravi, Zaštitniku građana, lozničkom OJT, gradskoj upravi, ali niko nije učinio ništa. Podsećaju da im je od aprila 2012. prestalo isplaćivanje zarada, a nisu im uplaćivani ni doprinosi za PIO i zdravstveno osiguranje. ’’Dekotra pauer’’ - Loznica je društvo sa ograničenom odgovornošću za proizvodnju i distribuciju energetskih fluida, električne i toplotne energije. Vlasnik nekadašnje ’Viskozine’’ fabrike ‘’Energetika’’ postalo je februara 2007. kad je u postupku privatizacije kupilo po početnoj ceni od osam miliona dinara.
Od fabrike su danas ostali samo goli zidovi, sva oprema je isečena i prodata, a portirnica u kojoj su radnici godinama boravili bez plate je kao i kompletna ‘’Viskoza’’ totalno očerupana.
Kurir.rs/T.Ilić
Foto T. Ilić
NE PROPUSTITE
