Priča o usponu i padu Dubrovačke Republike: Šta se desilo sa najrazvijenijom pomorskom silom sveta?
Dubrovačka Republika bila je aristokratska pomorska republika, važna pomorska sila na Mediteranu koja je uspela zadržati svoju nezavisnost čak od 1358. do 1808. godine. Održati nezavisnost jedne tako male zemlje, u vreme dok se velike sile otimaju za svaki komad teritorije, bio je ogroman podvig temeljen na izuzetno veštoj diplomatiji.
U 15. i 16. veku Dubrovnik je na vrhuncu ekonomske moći. Smatra se da je u to vreme Dubrovačka Republika bila jedna od najrazvijenijih zemalja na svetu. Njeni trgovački brodovi plovili su po brojnim evropskim i sredozemnim morima, ali i na okeanima (Altantik i Indijski okean).
KONAČNO! Počinje najbolji fudbal na svetu, već večeras će sve da puca
KORONA GAZI, A ANESTEZIOLOGA NI ZA LEK: Mračna upozorenja lekara
ITALIJANSKU POKRAJINU JE PREGAZILA KORONA: Sada se priprema za novi KARANTIN
Ali kako je Dubrovnik to uspeo? Koja je bila "tajna" njegove viševekovne ekonomske snage? Njegov položaj igrao je veliku ulogu. Trgovanje između Istoka i Zapada. Naime, Dubrovnik je nabavljao sirovine i rude u jugoistočnoj Evropi i zatim ih izvozio prema Zapadu. U isto vreme tehničku i luksuznu robu kupovao je na Zapadu i izvozio je u susedne države i dalje prema Istoku.
No, samo dobar položaj nije mogao očuvati republiku nezavisnu vekovima. Zašto je okolne sile jednostavno nisu zauzele? Tu je vrhunska diplomatija odigrala ulogu. Naime, Dubrovnik je sa svim "izazivačima" mudro sklapao sporazume na način da bi istima pokazali da im se zapravo više isplati dozvoliti dubrovačku nezavisnost nego ih podrediti sebi. Kakvi su to bili sporazumi? Pre svega Dubrovnik se obavezao plaćati danak (u dukatima) onome ko im je u datom trenutku bio najveća pretnja. Nadalje, po potrebi su nudili i svoje trgovinske usluge postajući tako poznati i po tzv. posredničkoj trgovini.
Kada je Dubrovnik nastao još uvek je predmet debate, no teorije govore kako je grad podignut u 7., a možda čak i u 5. veku. Spomenuli smo kako Dubrovačka Republika postoji od 1358. - do tada je bila, kao i ostali prostori Dalmacije, pod Venecijom, no Zadarskim mirom 1358. godine Venecija gubi sva ostrva i gradove na istočnoj obali Jadranskoga mora od Kvarnera do Drača.
Dubrovnik je tada odmah priznao vlast hrvatsko-ugarskog kralja Lajoša I Anžujskog. Kralj ugarsko-hrvatski primao je od Dubrovčana godišnji danak od pet stotina dukata, a za slučaj rata morali su ga pomagati na moru, dok se u njihove unutrašnje poslove nije mešao.
Sve institucije vlasti i knez kao formalni državni poglavar, nakon 1358. birani su isključivo među Dubrovčanima bez ikakve kraljeve potvrde. Dubrovnik je kasnije 1399. stekao i Dubrovačko primorje kupovinom od bosanskog kralja Stefana Ostoje Kotromanića.
Zanimljiv je podatak da je 27. januara 1416. Dubrovačka republika donela uredbu kojom je na svojem području ukinula ropstvo, zabranila trgovinu robljem i prevoz robova brodovima. To je ugrađeno i u Dubrovački statut, dokument nastao još 1272. godine. Time je, kao deo trenda u razvitku evropskih država, među prvim državama na svetu ukinula ropstvo.
U 15. veku Otomansko carstvo postaje sve moćnije i širi se kao potencijalna pretnja Dubrovniku, no i njih su uspeli uveriti u to da im se nezavisna Dubrovačka republika isplati. Naime, 1458. Dubrovačka republika napravila je ugovor s Otomanskim carstvom o plaćanju danka. Dubrovnik je slao 1. novembra svake godine izaslanika u Carigrad da isplati danak koji je od 1481. iznosio popriličnih 12.500 dukata. Puno? Možda, ali to je bila cena slobode. Sam moto Dubrovačke republike bio je "Non bene pro toto libertas venditur auro" (Slobodu se ne isplati prodavati ni za svo zlato).
Zapravo dogovor s Otomanskim carstvom biće jako dobar po razvoj Dubrovnika. Naime, izuzev danka, u svemu drugom Dubrovnik je bio nezavisan. Imali su pravo ući u odnose s bilo kojom državom i isto tako praviti sporazume s drugim državama (naravno, pod uslovom da isti nisu štetni po Osmanlije), a dubrovački brodovi plovili su pod zastavom Dubrovnika.
Dubrovački trgovci su takođe snabdevali osmanlijske kolonije, što im je davalo posebne privilegije u carstvu. Nadalje, dubrovački trgovački brodovi mogli su slobodno uploviti u Crno more, što je bilo zabranjeno svim drugim ne-osmanskim brodovima. Plaćali su neke obaveze manje od drugih trgovaca, a Dubrovnik je istovremeno uživao osmansku diplomatsku podršku u trgovini s Mlečanima.
No, to će potrajati koliko će potrajati, a čini se da svemu jednom dođe kraj pa tako i poprilično dobroj situaciji po Dubrovnik. Naime, početkom 19. veka Osmansko carstvo već je poprilično oslabilo, a oko Dubrovnika sada se pojavljuju nove sile... sa zapada pristiže Francuska pod Napoleonom Bonapartom, a istočno od Dubrovnika, u Boki Kotorskoj, već su stigli Rusi (koji su tamo u savezu s Crnogorcima).
Biće to tragičan trenutak po Dubrovnik - naime, njegov položaj, koji im je ranije doneo takav uspeh i slavu, sada će im doneti propast. Naime, francuska i ruska vojska, da bi došle jedna do druge, odnosno da bi jedna pokušala zaustaviti drugu, morale su preći preko teritorije Dubrovačke republike, a situacija je već bila tako napeta da ni najbolji dubrovački pregovarači nisu sukobljenim stranama mogli sugerisati da "pronađu sebi neki drugi front". Pokušali su, naravno, usledili su jako teški pregovori... I Rusi i Francuzi traže od Dubrovčana da im omoguće ulazak u njihovu Republiku. Rusi konkretno prete da će zajedno s Crnogorcima uništiti i zapaliti sve pred sobom ukoliko Dubrovčani dozvole Francuzima ulazak. Dubrovački predstavnici odlaze kod Francuza i poručuju im kakva je situacija, ističući kako im jednostavno ne mogu dozvoliti da pređu preko njihove teritorije. Inicijalno, Francuzi tvrde kako imaju razumevanja te ističu da će krenuti na Ruse (u Boki Kotorskoj) "zaobilaznim" putem, dakle oko granica Dubrovačke republike, odnosno preko Osmanske teritorije.
No, Francuzi nisu održali reč - ušli su s trupama u Dubrovačku republiku i došli pred sam Dubrovnik gde je francuski general Žak Loriston zahtevao od gradskih vlasti da mu otvore vrata, navodno kako bi se njegove trupe odmorile te snabdele hranom i pićem na daljem putu prema istoku. Šta su Dubrovčani mogli? Ne otvoriti? Mogli su probati, ali velika je šansa da bi to onda bio povod za francusku agresiju...
Otvorili su vrata, a francuski general Loriston dao im je svoju reč da će njegove snage "samo proći" kroz grad te ga neće okupirati. I ostaće tako general Loriston upamćen u istoriji kao jedan veliki lažljivac - jer čim su francuske trupe ušle u Dubrovnik, 27. maja 1806., krenule su s okupacijom istog u ime Napoleona. Idućeg dana Loriston daje gradskim vlastima nemoguć uslov - vratiće im slobodu ako mu daju milion franaka (znajući da tolikog novca u dubrovačkim kasama jednostavno nema).
Očekivano, čuvši da su Francuzi u Dubrovniku, Rusi i Crnogorci odmah su pokrenuli siloviti napad na teritoriju Dubrovačke republike te su uskoro došli i do samog grada. Krenula je opsada Dubrovnika (za vreme koje je više od 3.000 topovskih kugli palo na grad), izbile su žestoke borbe između Francuza i Rusa, a Rusi su na kraju ipak odbačeni.
Može li se s Francuzima postići neki dogovor kako bi se očuvala Dubrovačka republika? Ne može, jednostavno im nije u interesu, a ni Dubrovnik više nema onu nekadašnju važnost (glavna pomorska trgovina već se davno preselila s Mediterana na Atlantik, a sam grad se zapravo nikada nije u potpunosti oporavio nakon velikog zemljotresa koji ga je zadesio 1667. godine)... Francuski maršal Ogist Marmon 14. oktobra 1808. službeno proglašava aneksiju Dubrovačke republike u sastav Francuskog carstva (datum aneksije varira među istorijskim izvorima - prema nekima bilo je to 31. januara 1808. godine).
No, kako i znamo, Napoloenova Francuska neće još dugo trajati (naročito nakon sloma u Rusiji). Sedam godina potrajaće francuska okupacija Dubrovnika, a tada Francuze odbacuju britanske i austrijske snage (u međuvremenu je došlo i do pobune dubrovačkog stanovništva protiv okupatora). Nova šansa za Republiku? Ne baš - možda su se neki u Dubrovniku i ponadali, no zapravo je samo došlo do smene okupacija. Dubrovnik će biti pod Austro-Ugarskom sve do raspada iste 1918. godine. Kasnije će biti u sastavu Kraljevine Jugoslavije, zatim SFRJ i danas Republike Hrvatske.
Iako Dubrovačke republike više nema ona je ostavila veliki trag u istoriji, a uz nju se vežu i brojne zanimljive priče i anegdote. Na primer, zanimljivo je bilo pravilo da vlasti nisu većale i donosile odluke za vreme "juga" (južni vetar koji se još naziva i široko, južina, ili šilok). Kako piše dubrovačka spisateljica Tereza Buconić Gović: ... "On je sam od sebe kazna, a misao je klonula, životna radost ističe kroz mutne oči i pocrnela lica. Ni sebe samog po šiločini ne voliš pa kako bi pomućenim razumom doneo odluku o drugima!".
Prema nekim navodima Dubrovačka republika prva je zemlja koja je priznala nezavisnost SAD-a, tako se barem tvrdilo 2006. kada je Dubrovnik posetio američki potpredsednik Dik Čejni, no većina se slaže da je prva država koja je priznala SAD ipak bio Maroko 1777. (godinu dana nakon američke Deklaracije o nezavisnosti) dok je Dubrovnik to učinio (verovatno) 1783.
Dubrovačka republika napravila je 1296. jedan od prvih srednjevekovnih sistema kanalizacije. Godine 1301. godine uvedena je lekarska služba. Apoteka "Male Braće" spada među najstarije u Evropi (početak 14. veka). Karantin je izvorno dubrovački izum i prvi put ga uvode 1377. - za razliku od Mlečana, koji za vreme kuge nisu dali nijednom brodu da uplovi u njihovu lagunu, Dubrovčani su osmislili kako spasiti pomorsku trgovinu od potpunog zastoja. Dubrovačka administracija do ideje o karantinu došla je zahvaljujući iskustvu s izolacijom obolelih od lepre (gube). Od prebivanja pod vedrim nebom na ostrvcima pred dubrovačkom lukom, karantin se u sledećih stotinak i više godina razvio u instituciju sa svim pripadajućim odrednicama - regulativom, zgradama (prvi centar za izolaciju bolesnika otvoren je 1397. na ostrvu Mljetu) i stručnim osobljem.
Dubrovnik je danas izuzetno popularna turistička destinacija poznata širom sveta, no neki nisu previše srećni zbog toga tvrdeći kako se masovnim turizmom uništava istorijsko gradsko jezgro okruženo očuvanim zidinama. No, imajući u vidu da se veliki novac okreće od turizma ne izgleda da bi se tako brzo intenzitet ove najnovije "okupacije" grada mogao smanjiti.