Branko Anđić: Brzina vremena uslovljava estetiku i stil pisanja

Naime, zvanično je reč o drugom izdanju ovog romana. Prvi put je objavljen u izdavačkoj kući Prosveta uoči njenog zatvaranja. Knjiga jeste bila odštampana, ali praktično nije stigla u knjižare, pa onda ni do šireg kruga čitalaca. U međuvremenu, autor je knjigu delimično dopunio i izmenio, pa, kako kaže, „ni sam ne zna da li se ona može smatrati drugim ili prvim originalnim izdanjem u verziji koja je pred čitaocima“. Reč je o odlično napisanom romanu koji, kako kaže poznati argentinski književnik Giljermo Martines, „tananom setom i izuzetno inteligentnim humorom rekonstruiše jedno minulo doba i svet prošlosti. Sve podseća na zavodljive nežne knjige kakva je ‘Pustinjska borba’ Hosea Emilija Pačeka ili na filmove poput ‘Bioskopa Paradizo’. Sugestivnom prozom i prefinjenim ekspresivnim rešenjima, Branko Anđić oživljava čitavu jednu epohu u svoj njenoj idejnoj složenosti, osećajnosti i običajima. Njegova dirljiva pripovest pulsira nezaboravnim odjecima“. U razgovoru za Danas Branko Anđić govori o svom novom romanu, međuljudskim odnosima, pisanju u doba globalizacije…

* Na samom početku knjige kažete da je svet izgledao mnogo drugačije jer smo imali vremena, danas ga je sve manje. Da li to znači da je i pisanje podleglo računanju vremena?

– Mada u kreativnom stvaralaštvu nema pravila, postoje tendencije. Dva vremena u kojima se dešava „Veličina sveta“, vreme militantnog optimizma posle Drugog svetskog rata i vreme na prelazu milenijuma, pre svega se razlikuju po brzini čime je uslovljena i književnost koja se u njima piše. Svet tehnološke revolucije, interneta, globalizacije, društvenih mreža odlikuje se ogromnom informacijskom bukom, obiljem informacija koje nas tera na mentalni zapping; da li danas možete da zamislite Tolstoja kako na svom posedu u Jasnoj Poljani ispisuje stotine i stotine stranica, neometan i bez žurbe. Brzina našeg vremena, više od veličine sveta, uslovljavaju današnju estetiku i stil pisanja.

* U ovom romanu govorite o pričanju priča, o odnosu između oca i sina, o zajedničkim stvarima koje ih povezuju i to kroz dve generacije. Pišete kako su se neke stvari odigrale, opisujete vreme u kome su se dogodile, a izbergavate da budete nostalgični, ili se bar tako čini. Koliko je negovanje kulture sećanja važno?

– Dopada mi se sintagma kultura sećanja! Samo ako smo hladnokrvni prema sopstvenom sećanju, možemo da se suočimo sa njegovom prevrtljivošću. Sećanje je uvek selektivno, subjektivno, podsvesno ili svesno intencionalno i, naravno, varljivo. Nostalgija je saveznik varljivosti sećanja. Nisam nostalgičan jer pokušavam da budem hladnokrvan u ime onoga što me tek iščekuje.

* Da li je jedini efikasan način borbe protiv totalitarnih režima i diktatura tiha pobuna, što u knjizi ilustrujete kroz priču o porodičnoj proslavi Božića u nekadašnjoj Jugoslaviji?

– Nema recepta za borbu protiv totalitarnih režima; da ima, ne bismo i danas imali toliko vidova diktature, čak i onaj, danas prilično raširen, koji legitimiše parlamentarna demokratija. Borhes je bio ubeđen da u mnogim zemljama, kao što su latinoameričke, stepen razvoja građanske svesti nije dovoljno visok da bi zaslužio demokratiju, pa se ona, ipso facto, u njima zloupotrebljava, a ne upotrebljava. Tiha pobuna, kako je nazivate, u ovom slučaju nema veze sa nekim gandijevskim razmišljanjem, već sa oruđem zdravog razuma da preživi vladavinu dogme.

* Spominjete i život u Argentini, koja je takođe imala iskustva sa diktaturama. Mogu li se između Argentine i Srbije povući paralele u suočavanju sa prošlošću?

– Većina zemalja je, nažalost, u svojoj istoriji imala iskustva života pod raznim vidovima diktatura. Argentina i Srbija nisu u tom pogledu izuzetak. Mi smo kreativni narodi koji još nisu iscrpli svoju maštovitost u vezi sa tim. Ima, međutim, nešto što nas povezuje u kontekstu pogleda na vremensku osu: i Srbi i Argentinci su narodi koji vole da gledaju u prošlost, da je glorifikuju, prekrajaju, da se u njoj smeštaju kao na svom danas kupljenom divanu, a sve iz straha od neizvesne budućnosti u čiju „svetlost“ nisu baš ubeđeni.

* Kroz ceo roman vidimo kako se pogled na popularnu kulturu menjao, šta je sve internet doneo u međuljudske odnose, o čemu se često govori i piše. Budući da živite i u Argentini, da pratite i prevodite na srpski značajna dela hispanske književnosti, kako prema vašem mišljenju njeni autori obrađuju ove, danas bitne teme?

– U vreme kad svako može biti „sam svoj majstor“ i da prezre izdavače, kritičare, lektore, urednike i jednostavno krene da piše svoj blog ili svoj Instagram u nadi da će postati „influenser“, počinje da se piše previše. Knjige su ljudima dostupnije i pisanje se često pretvara u autoterapiju, što ponekad iznedri talentovane glasove, ali mnogo puta samo stvara informacijsku buku i snižava opšta merila umetničkih kvaliteta. S druge strane, daje samopouzdanje koje nikog ne ugrožava. Pomaže maštarima i stidljivima, ali i lažovima. Latinska Amerika je takođe deo sveta na koji se gore rečeno odnosi. Možda upravo zbog takve opšte tendencije „Veličina sveta“ deluje kao moja najsporija knjiga.

Lična karta

Za sebe kaže da je neostvareni klavirista, osrednji teniser, džez meloman i vlasnik mnogih nekorisnih stvari, dorćolski Beograđanin. Branko Anđić gotovo čitav život živi višestrukim životom književnika i novinara, prevodioca i evrobirokrate. Živi između Beograda i Buenos Ajresa. Napisao je popriličan broj priča i romana, od kojih se usudio da objavi romane „Veličina sveta“, „Teški metal“, pripovedačke knjige „Posle svirke“, „Lavica liže rane“, „Kao iz kabla“, „Ovo je istinita priča“, „Playback“ i „Veliko spremanje“, i esejističko-proznu knjigu „Dnevnik međuvremena 2000-2020“. Osim u Srbiji i Jugoslaviji, njegove pripovetke objavljivane su u prevodu u Rusiji, Argentini, Bugarskoj, SAD, Kolumbiji. Posle prvog izdanja „Veličine sveta“ Vlada Republike Srbije mu je dodelila nagradu „Miloš Crnjanski“ (2011). Knjiga „Veliko spremanje“ bila je finalist za Andrićevu nagradu 2018. i u najužem izboru za još nekoliko, ali nije dobila nijednu, verovatno zbog ružnih korica. Voli da radi više stvari istovremeno, zbog čega se sebi često podsmeva; tako je napisao i scenario za argentinski igrani film „Fuga de Cerebros“ (Odliv mozgova), svog prijatelja, reditelja Fernanda Muse; oduvek čita i piše više knjiga odjednom, što stvara ili smiruje njegovu umerenu neurotičnost. Od toga najviše koristi imaju čitaoci do kojih su dospeli njegovi prevodi mnogih najuglednijih latinskoameričkih autora, poput H. L. Borhesa, M. Vargasa Ljose, K. Fuentesa, H. Donosa, G. Kabrere Infantea, G. Martinesa, S. Šveblin i drugih.