Šokantno je bilo sve to što nam se dešavalo. Odjedanput more nekih predloga koji meni nisu bili jasni. Imao sam otpor, moram da priznam, priča basista Yu grupe Žika Jelić o prilici da bend koji su pre tačno pola veka osnovali on i njegov brat Dragi snimi album u CBS-ovom studiju u Londonu 1973. godine i izgradi možda i svetsku karijeru.
Yu grupa jedan je od prvih, ako ne i prvi rok bend sa prostora Jugoslavije kome se ukazala mogućnost da izgradi svetsku karijeru. Braća Žika i Dragi Jelić izašli su iz benda Džentlmeni, u kom su svirali u drugoj polovini šezdesetih, osnovali su Yu grupu 1970. i počeli su da prave autorske pesme. Žika Jelić, u razgovoru koji objavljujemo u četiri nastavka, nakon što je opisao svoje muzičke početke i nastanak Yu grupe, priča i o tome kako su se on, Dragi i tada još novi bubnjar Ratislav Raša Đelmaš, nakon više singlova za domaće kuće, obreli u Londonu, snimali u vrhunskom studiju, svirali u čuvenom klubu „Marki“, dobili ponudu da odu na evropsku turneju sa Alman Brothers Bandom i – vratili se u Beograd. No, pre toga, Žika objašnjava kako su Dragi i on, pre nego što je i osnovana Yu grupa, zamenili instrumente.
Dragi je počeo kao basista, a Žika je svirao gitaru
– Ja sam na početku svirao ritam gitaru, a Dragi bas. Kada smo nas trojica počeli da sviramo 1962. godine, bio je to prvi zvanični nastup u zemunskom omladinskom klubu „Crna mačka”. To je na Zemunskoj pijaci, sad je biblioteka. U tom klubu su se mladi sastajali, svirali su poznati zemunski muzičari koji su se bavili uglavnom džezom, a mi smo ’62. prva grupa koja je počela da svira instrumentalnu muziku. Kasnije nam se pridružio i Branko Marušić Čutura, koji je pevao zajedno sa nama. Eto, te ’61. godine smo dobili instrumente. Naš brat Rade, Petrov otac, odmah je uzeo gitaru sa onom ručicom koja proizvodi vibracije, ja sam uzeo ritam gitaru, jedna je bila crvena, druga plava, a Dragi je tad imao 12, 13 godina, njega niko ga nije ništa pitao, on je svirao bas. Bas smo mu Rade i ja napravili sa čovekom koji se bavio stolarskim poslom i bilo mu je jasno šta želimo. Ta bas gitara je radila, imala je neki zvuk, a kako – nemam predstavu. Ali imao sam utisak da smo najbolji bend na svetu (smeh).
Rade je otišao u vojsku posle godinu dana bavljenja muzikom. Rekao je „ne mogu da sviram, ovo je mnogo naporno za mene, idem u vojsku i hoću da se oženim, da radim“. Već se tada zabavljao sa sadašnjom suprugom, Petrovom majkom, i posle se zaposlio regularno, po očevim zamislima našao baš pravi posao. Dragi tad sa basa prelazi na solo gitaru, a ja i dalje sviram ritam gitaru, do 1964. kada sam otišao u vojsku. Vraćam se 1966. godine, Dragi već svira u „Siluetama“, pre toga je svirao u „Beduinima“ sa Topčiderskog brda. U bašti neke škole, mislim elektrotehničke u Narodnog fronta, oni su svirali, a ja nailazim na neke ljude iz moje generacije koji bi želeli da se bave muzikom. Tu nastaju Džentlmeni, a Dragi mi preporučuje da pređem na bas gitaru, jer ritam gitara „više nikom ništa ne znači“. I eto, to je bilo 1966. godine, sa formiranjem prvih Džentlmena i nabavkom prvog pojačala i prve bas gitare do dana današnjeg sviram taj instrument.
Prve autorske pesme za Yu grupu
– Izašli smo iz Džentlmena, hteli smo da stvaramo svoje kompozicije, i 1970. je osnovana Yu grupa. Dragi je počeo da piše prve pesme. On se već oprobao dok smo svirali u grupi Džentlmeni i učestvovali smo na pojedinim festivalima gde je on sa svojim kompozicijama učestvovao, a i snimali smo već neke singlove. Njemu, onako mladom i nadarenom, to je jako dobro išlo, normalno uz podršku nas ostalih iz benda. I brzo smo napravili te neke kompozicije koje su u početku snimane za emisiju „Veče uz radio“. Sa tekstovima smo kuburili u početku, nešto je Dragi pisao, pomagali smo kako smo znali i umeli… I posle je Dragi pravio pesme, a neki drugi ljudi su pisali tekstove.
Dosta ljudi je učestvovalo. Na početku svoje karijere, recimo, Marina Tucaković nam je pisala tekstove za dosta pesama i na dosta njih je potpisana kao autorka tekstova. To su pesme „Tačno u podne“, „Tri do šest“, ima dosta pesama, meni najupečatljivija je „Osveta“: „Hej, puče puška negde u planini…“ To je baš jak tekst.
Tu pesmu smo na početku, kada smo je snimili, izvodili, ali smo je vrlo brzo potisnuli zbog kompletnog događanja sa jugom Srbije.
Odakle etno motivi u pesmama
– Sasvim slučajno, u pauzama, kada smo probali naše ozbiljne kompozicije i ozbiljno se trudili da stvorimo neke pesme kao što su „Nona“, „Tatica“, „Mali medved“, „Bio jednom jedan pas“, „Živi pesak“… One i u ovo vreme kada se slušaju neverovatno zvuče, i one same i način na koji smo ih svirali. U pauzama smo počeli da se zafrkavamo na narodne teme. Ne podrugljivo, nego onako. I brzo smo došli do toga da to samo malo treba da se uobliči i bude pesma za sebe. A znali smo u startu da ne možemo, ako mislimo da bilo šta napravimo u inostranstvu, u Evropi, na primer, moramo da budemo samo autentični i drugačiji od ostalih, a ako budemo u moru svih izvođača anglosaksonskih neće nas biti nigde.
To nam je bila vodilja i to se pokazalo kasnije kao jako ispravno 1973. godine kada smo nastupali u klubu „Marki“ u Londonu i kada smo imali probne snimke tada. Sasvim iznenada smo se obreli u studiju CBS, gde smo pravili probne snimke. I te pesme na narodne teme su im bile jako interesantne, i producentima i publici.
Kako je Yu grupa stigla do CBS-ovog studija u Londonu
– Često smo odlazili u London. Tada je većina ljudi mogla sebi da priušti da sedam dana ode u London preko „Centroturista“, „Jugotursa“ i takvih kompanija, avionom, hotel, doručak, sedam dana i vratiš se nazad. Imali smo naše poznanike i prijatelje koji su tamo živeli i radili i na jednom takvom našem putovanju, jedan od njih, Veljko, uzeo je naše ploče koje smo poneli i išao je od studija do studija. Došao je do CBS studija, gde su jedino bili zainteresovani da nam pruže šansu da nešto snimamo.
Producent nas je pitao šta želimo od instrumenata, mi smo rekli koje, on nas je čudno gledao, verovatno je mislio da smo to negde pročitali. On je možda znao za Tita, ali verovatno pojma nije imao o Jugoslaviji, niti ga je zanimalo. Ali ne znam zašto smo mu bili interesantni po onim singlovima koje je čuo. Rekao je: hajde, imate studio, to košta toliko i toliko… I rekli smo: u redu. Mi smo u to vreme, ’73. godine, bili popularna grupa i nije nam predstavljalo problem to što je on mislio da će biti probem, ta materijalna strana. Uglavnom, tog dana kada je bilo zakazano probno snimanje, sve nas je čekalo u studiju, sva pojačala, čak i bubanj „Džordž Hajman“, jer je Raša svirao na tom modelu, pošto je prevazišao i „premijer“ i „ludvig“ i koje sve značajne marke još ne. To je tom producentu bilo najčudnije, kao, „e, sad, ovi“.. Ali i to su obezbedili.
I tu smo počeli da snimamo, jednu za drugom, jer smo bili fenomenalno usvirani, jer je to tako kad sviramo po tri, četiri puta nedeljno i tako celu godinu. Producent je bio zaprepašćen tim što čuje. I odmah posle druge, treće pesme, rekao nam je da ne plaćamo ništa, da nam je sve plaćeno od strane kompanije i da snimamo koliko god hoćemo pesama, ako hoćemo i ceo LP, a kompanija i on nude nam šestomesečni boravak, da nam mesečno daju ne znam koliko love da bismo mogli da živimo, mi ćemo biti njihova briga, ali ih mnogo zanima kako publika reaguje na nas. Okrene telefon nekog svog prijatelja iz „Marki“ kluba i zakaže odmah za subotu, 24. februara, da sviramo sa grupom Mahatma, jako poznatom u to vreme. Našli smo se u tom „Marki“ klubu, koristili smo instrumente te grupe, jako dobre instrumente, ali nismo imali ni foto aparat ni flomaster da bismo se potpisali u toj sobi gde smo čekali izlazak na pozornicu. Peca Popović je bio s nama da uzme intervju od grupe Slade ili Sweet, ne mogu da se setim, ali on je bio prisutan, tako da, da njega nije bilo, ispalo bi sa mnogo strana da smo ovu priču izmislili.
– Nastup je prošao fenomenalno! To je bio klub svetskog renomea i odatle su krenuli svi poznati svetski bendovi. Prostorija je prazna, odvratno izgleda preko dana, katastrofa na šta liči, kao neka jazbina sva u crnom, ali noću dobije drugu dimenziju zbog rasvete i zbog ljudi, koji su uglavnom u prvoj prostoriji, velikoj, sa ogromnim šankom i tu piju pivo, pričaju… Bend, kao mi, počinje da svira, a koliko je interesantan zna se po tome koliko njih će doći u tu drugu prostoriju da čuje o čemu se radi, koja je grupa…
Nama se napunila prostorija u momentu kada smo počeli da sviramo one pesme na narodne teme. To im je bilo verovatno najinteresantnije. Na početku smo svirali neke bluz obrade, a njima je toga bilo dosta. U to vreme bilo je dosta poznatih bluzera kao što su Erik Klepton ili Ten Years After, pa i nisu obraćali pažnju. Kad smo krenuli sa našim kompozicijama, e to je već bilo njima jako interesatno i dobili smo fenomenalnu podršku. U jednom trenutku na pozornicu izlazi čovek, dolazi pred mikrofon, predstavlja se i kaže: „Ja sam menadžer evropske turneje grupe Alman Brothers Band i ja ovu grupu pozivan da im bude predgrupa na petnaestodnevnoj turneji“. Mi šokirani, niko ne reaguje, on se zahvali, ode, mi smo to odsvirali i tako… Da smo ostali, verovatno bismo svirali tih 15 koncerata.
Bila je na kraju varijanta „idemo mi samo da uradimo rasprodat koncert u Hali sportova na Novom Beograda, pa ćemo da se vratimo“. Vraga. Uhvatila nas turneja, jedna, druga, treća, četvrta i nikad se posle nismo vratili.
Zašto nisu ostali u Londonu
– Šokantno je bilo sve to što nam se dešavalo. Odjedanput more nekih predloga koji meni nisu bili jasni. Imao sam otpor, moram da priznam. A menadžer moli iz Beograda preko telefona, „nemojte slučajno da vam padne napamet da ostanete, jer ja sam ovde mrtav čovek“…
Jedini je Raša bio za to da se ostane, kakav koncert, kakvi bakrači, neka propadne sve. Šta, vratićemo pare, neka ga uhapse i rade s njim šta hoće, ali mi ostajemo. Dragi je bio kako rešimo, ja nisam bio za to da se ostane. Možda sam i izjavio ranije da smo se tako osećali (da su se uplašili od snimanja i karijere napolju, op. nov), ali sad sa ove distance… Pa i nije mi se ostajalo, mogu da kažem. Jer ovde smo već imali svoju publiku, imali smo sve već otvoreno, fenomenalno nam je išlo, a da idemo sad tamo da krećemo od nule, od totalne nule, to mi se nije dopadalo. Još kad smo onda izašli iz Džentlmena, oformili grupu i došli u emisiju „Veče uz radio“ uz mogućnost da nešto snimimo, Peca Popović me pitao: „Koliko ti imaš godina?“ Ja mu kažem: „Imam 28“. „I ti sad sa 28 godina počinješ sa novom grupom od početka?“ Kažem da. I da sam još jedan taj početak imao, možda ga ne bih ni fizički ni psihički izdržao (smeh).
Sutra: Kako smo preživeli
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare