Balkanska dijaspora: Čudesan život Jovice Jovića, najpoznatijeg romskog harmonikaša u Italiji

Sedi u fotelji naslonjenoj na oronulu fasadu njegove nove kuće.

Kad nas je video kako se približavamo, gasi cigaretu i sa osmehom na licu nas poziva da uđemo unutra.

„Čekam vas već sat vremena.

„Već sam se uplašio da niste promašili put. Niko više ne zna gde živim, sele."

„Koliko si lepa, sele. Zar je prošlo već dve godine od kada smo se poslednji put videli? A vidi koliko si lepa, sele moja", grli i ljubi Ivanu, moju drugaricu crvene kose, koja mi je pomogla da realizujemo ovaj intervju.

• Kako preokrenuti život u Srbiji: Od ulice do romana prvenca
• Od romskog naselja do samostalnosti - upoznajte Slađanu Novakov
• Džipsi Mafija - od zrenjaninske mahale, preko Antifa borbe, do nemačkih skvotova

Iako nisu nikakav rod, Jovica je zove sestrom.

Sedamo za svečani sto uske dnevne sobe.

Na sebi ima crvenu košulju i šarenu kravatu sa zlatnim ornamentima.

Na svakoj šaci po jedan veliki zlatni prsten.

Njegova ćerka Laura se smeši i ćuti.

Poslužuje nas kafom, sokom i rakijom.

„Anđelina je gore na spratu, ako hoćeš možeš da odeš da je pozdraviš", kaže Ivani, koja drvenim stepenicama odlazi na sprat iznad.

Čuje se kikot mnogobrojne dece.

Jedno od njih dolazi i seda dedi u krilo.

„Ovaj mi se unuk zove Kristijan. Ima pet godina. A imam ih još trideset, svuda po svetu.

„Imao sam osmoro dece. Dvojica sinova su mi umrla", izgovara spuštajući glavu, te pali novu cigaretu.

„Jutros sam sredio i frizuru. Nigde više ni ne sviram od kada je počela pandemija", kaže Jović i pita hoće li ovaj naš razgovor biti na televiziji u Srbiji.

Objašnjavam mu da je u pitanju pisana forma, ali da bih volela da ga snimim dok svira.

Pokazuje mi harmoniku, unikatnu dugmetaru, marke Dalape, specijalno izrađenu za njega, na kojoj velikim zlatnocrvenim slovima piše Jovica Jović.

Pokazuje mi i knjigu o njemu koja stoji na stolu ispred njega.

Pre nekoliko godina su je napisali poznati italijanski glumac i intelektualac Moni Ovadija i muzičar, takođe pisac Marko Roveli.

I ona je crvene boje, a na naslovnoj stranici Jovičina slika, njegova harmonika i taj melanholični osmeh.

„Eto, tu vam je stao ceo moj život, na ovih stodevedeset stranica", kaže za BBC na srpskom Jovica Jović, čuveni romski harmonikaš u Milanu, rođen u Malom Mokrom Lugu u Srbiji 1953. godine.

Pogledajte video o kralju romske muzike Šabanu Bajramoviću

Mali Jovica pre velikog majstora harmonike

„Rodila me je Ciganka i zbog toga sam kriv", započinje priču Jović.

„Moja majka Rada je imala trinaest godina kada me je rodila. Ja sam bio peto dete, i to rođeno u šumi."

„Ona i njena sestra su otišle tog dana da skupljaju drva.

„Porođaj je počeo i moja majka se porodila u šumi", priča sporo, dubokim glasom i pomalo nerazumljivo.

S obzirom da u Italiji živi već skoro trideset godina, a pre toga je dugo živeo i u Beču, Jovičin srpski jezik nije autentičan, već često sa primesama usvojenih italijanskih reči, a i onih nemačkih.

Sa članovima porodice priča isključivo na romskom jeziku.

„Moj otac Dušan je tog dana kada sam se rodio, svirao na jednoj svadbi, tako da me je video tek sutradan. On je svirao violinu i pevao je."

„A njegov otac, moj deda je umro sa violinom u rukama u 106. godini. Jedva smo mu izvadili violinu iz ruku", priseća se Jovica dede, koji mu je, kako kaže, preneo svu ljubav prema muzici.

„Dok sam slušao dedu dok svira, plakao bih."

Jednog dana na vratima njihove kuće na periferiji Požarevca, gde su tada živeli, otac Dušan se pojavio sa harmonikom u rukama.

Bio je to prvi njegov susret sa ovim instrumentom.

„Harmonika je kao svemirski brod, uči se kroz snove"

„Otac mi je kupio hormoniku na vašaru u jednom selu blizu Požarevca", govori dok traži reči kojima bi ispričao kako je zapravo naučio da svira ovaj instrument, jer se u njegovoj kući do tada svirala samo violina.

„Ta harmonika je bila kao svemirski brod.

„Prvih nekoliko dana samo sam je gledao.

„Imao sam tada devet godina i nisam znao nijednu notu. Ne znam ih ni dan danas."

Prisetio se i kako je pešice išao 15 kilometara do susednog sela samo da bi čuo kako na vašaru svira veliki majstor harmonike Vitomir Životić.

„Kada sam čuo ono što svira taj čuveni muzičar, počeo sam da plačem.

„Trčao sam nazad do kuće i kada sam stigao, zaboravio sam tu melodiju.

„Onda sam još više plakao, jer nisam znao da je odsviram na mojoj harmonici", priseća se Jović.

Priča, međutim, ima nastavak.

„Te noći sam sanjao kako sviram tu pesmu.

„I narednih noći sam slušao istu u snovima. Tako sam je i naučio."

A tako je naučio i sve druge pesme, kola, kompozicije, slušajući druge dok sviraju, prisećajući ih se, kaže, često kroz snove i neprestano vežbajući kod kuće.

„Sa ocem sam počeo da sviram već sa deset godina. Uglavnom na svadbama i vašarima."

A kada je postao malo stariji, kao i traženi harmonikaš, Jovica je izdao i prvi album, 1972. godine pod nazivom „Beograd disk".

Početkom 90-tih godina prošlog veka izdaje još jedan album „Zlatne ruke".

U to vreme je otvorio i kafanu u Požarevcu, poznatiju kao „Jovicin sevdah".

„Bila je to čuvena kafana. Svakog dana se okretalo i peklo po nekoliko jagnjeta. Svi su tu dolazili."

„Kasnije smo promenili ime kafane u 'Bolji život'", govori nostalgično.

Ilegalni emigrant i čuveni maestro harmonike

Jovica je ipak bolji život potražio u Austriji, gde se seli sa porodicom sredinom 90-tih godina prošlog veka.

Kako ga je muzika vodila kroz život, ona ga je ubrzo iz Beča dovela u Milano.

Prvih nekoliko godina živeo je u poznatom romskom kampu Campo di Via Sesia.

Tu je živeo ilegalno i bez dokumenata, odnosno bez italijanske dozvole boravka.

Kada su lokalne vlasti srušile kamp u kojem je živelo jedanaest romskih familija, Jovica se sa porodicom preselio u mali stan na periferiji Milana.

„Ja sam u tom kampu napravio i malu kapelu koju je je osveštio naš pravoslavni pop.

„Moj otac je bio religiozan čovek i pevao je u crkvenom horu.

„I ja takođe verujem u Boga i zato sam i napravio tu kapelu", priča Jović.

Kaže da je kamp bio prelep, ali dodaje: „Teško je, međutim, živeti sa lopovima i prevarantima i ostati normalan."

U kamp su često dolazili i njegovi učenici koje je Jovica učio da sviraju.

Svake godine bi imao bi na desetine novih učenika.

„Zvali su ga maestro", dodaje Ivana.

Ona kaže i da je kod Jovice dolazila i jedna starija gospođa koja je ceo život želela da nauči da svira harmoniku.

„Zahvaljujući Jovici, ta baka koja ima oko osamdeset godina, danas svira harmoniku.

„Pre početka pandemije sam je viđala na pijaci na kojoj prodaje staru robu. Ponekad je svirala kupcima", priča Ivana.

Zahvaljujući pojedinim učenicima nastaje i ideja za osnivanje njegovog prvog benda 2008. godine.

„Muzikanti" je bio naziv tog internacionalnog orkestra koji je svirao balkansku muziku.

Koncerti, pozorišta, ali i svadbe

„Upoznao sam Jovicu prilikom jednog njegovog koncerta u Milanu.

„Kada sam video izraz njegovog lica dok je svirao, nepokretno i setno, shvatio sam da taj čovek ima toliko toga u sebi da ispriča drugima", prve su rečenice knjige La meravigliosa vita di Jovica Jović (Čudesan život Jovice Jovića) Marka Rovelija, pisca, muzičara i Jovičinog prijatelja, kojima uvodi u životnu priču ovog velikog čoveka.

Sa orkestrom Muzikanti, Jovica je obišao celu Italiju, svirajući na mnogim koncertima, nastupajući u pozorištima i teatrima, ali i na seoskim vašarima.

Svirao je i na romskim i italijanskim svadbama.

„Na svadbama najviše volim da sviram", kaže Jović.

„Imali smo u tom bendu jednog Čileanca, kao i dvojicu Italijana, moje učenike, a moj sin Petar je svirao perkusije (udaraljke).

„Svirali smo romske pesme uglavnom, ali i srpska kola", priča Jovica dok nas njegova ćerka Laura poslužuje domaćim grisinama i pecivom „skjaćata" karakteristično za taj deo Italije.

Laura od nedavno živi sa roditeljima od kada je napustila muža.

U istoj kući na dva mala sprata živi i Petar sa ženom Sanelom i njihovo četvoro dece.

Ovu kuću Jovica je nedavno kupio.

Kaže da mu Milano nedostaje, ali da ovde ima mir, kao i crkvu preko puta kuće.

„Eto, Bog me je pogledao i darovao mi je ovu kuću u blizini crkve. Nema većeg bogatstva od toga", zadovoljno se smeši Jović.

„Moja žena Anđelija i ja ne živimo zajedno već dvadeset godina, ali eno je ona gore na spratu, pa kada završimo intervju, možete da odete da je upoznate", kaže mi Jovica, uporno mi persirajući.

Balkan Orkestar za papu Frančeska i na Peronu 21

Jovica je sa Muzikantima do sada imao više od hiljadu koncerata i raznih drugih nastupa.

„Članove mog benda sam tako dobro naučio da sviraju našu muziku da su ih jednom skoro uhapsili u Dubrovniku kada su na letovanju svirali srpsko kolo na gradskom trgu", prepričava Jović.

Međutim, 2014. godine, Muzikanti menjaju sastav, a i naziv, te postaju Balkan Orkestar, a njihova pevačica, Italijanka Kamila Barbarito tako dobro peva romske pesme kao da ih je oduvek pevala.

„Jednom smo svirali i za papu Frančeska.

„Bilo je to 2015. godine kada je u Vatikan pristiglo više od šest hiljada Roma iz raznih krajeva sveta.

„Papa je tada dao jasnu podršku mom narodu koji je vekovima proterivan, ponižavan i bez vlastite zemlje."

„Bio je to veliki spektakl", seća se Jovica sa posebnim sjajem u očima.

Ipak, najdraža uspomena mu je koncert na Dan sećanja na žrtve Holokausta, na zloglasnom Peronu 21 odakle je kretao voz iz Milana za Aušvic.

„Moj otac je preživeo u nacističkom logoru Aušvic.

„Kada sam posle mnogo godina otišao kući, među očevim stvarima sam našao pesmu koju je napisao u logoru", prepričava.

Ta pesma se zove „Ne zaboravite nas", a Jovica je svira, kako kaže, samo u izuzetnim prilikama.

Već je prošlo tri sata od početka intervjua.

Pita me da li može sada nešto da odsvira.

Ustaje polako i uzima harmoniku koja je sve vreme bila položena na dvosedu pored njega.

Izlazimo napolje, a unuk Kristijan mu namešta stolicu.

„Vidite, romska muzika se svira na drugačiji način.

„Ne svira se notama, već srcem.

„Ko svira srcem, kada čuje to što odsvira, plače.

„Prvo plače onaj ko svira, a zatim plače njegov slušalac."

„Možda ćete i vi sada da plačete", nasmejano mi kaže.

Počinje da svira pesmu posvećenu ocu, onu iz Aušvica, jer ovo je, kako kaže, posebna prilika.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

(BBC News, 08.27.2021)