Preminuo Siniša Mihajlović: Odlazak levonogog bombardera

Siniša Mihajlović, nekadašnji igrač u Crvenoj zvezdi, Interu i Laciju, preminuo je u 53. godini posle duge i teške bolesti u bolnici u Rimu, javljaju italijanski mediji.

Bio je poznat po razornom udarcu levom nogom, podignutoj kragni na dresu, čvrstoj igri i burnom temperamentu, kao i jedan od najpoznatijih izvođača slobodnih udaraca u istoriji fudbala.

Toliko ih je dobro izvodio da je 1998. na utakmici njegovog Lacija i Sampdorije postigao het-trik samo iz slobodnjaka, po čemu je jedinstven u istoriji.

Krunu karijere dostigao je 1991. sa Crvenom zvezdom, kada je osvojio titulu prvaka Evrope i sveta.

„Kad god bi me neko pitao za igrače sa kojima sam igrao, za Mihu sam uvek svima govorio da je potpuno drugačiji čovek privatno i na terenu", kaže za BBC na srpskom Slobodan Marović, član te čuvene generacije crveno-belih.

„Iako je uvek bio temperamentan i sjajan momak, privatno je bio drag, dobar, plemenit, pozitivan i nasmejan, a na terenu nešto potpuno drugačije - fajter koji nije voleo da izgubi i koji je davao sve od sebe da do toga ne dođe".

Bio je, kako kaže, igrač kog „ne možeš da ne voliš".

Karijeru je potom nastavio u Italiji, gde je branio boje nekoliko klubova - pre svega Sampdorije i Lacija, a potom i milanskog Intera.

Po odlasku u penziju, Mihajlović se bacio u trenerske vode, takođe u nekoliko italijanskih klubova, a tokom 2012. i 2013. bio je i selektor reprezentacije Srbije.

Bio je i deo reprezentacije na Svetskom prvenstvu 1998. u Francuskoj, gde je odigrao četiri utakmice i postigao jedan gol, kao i Evropskom prvenstvu 2000. u Belgiji i Holandiji.

Na društvenim mrežama od njega su se oprostili brojni italijanski klubovi, Zvezda, Partizan, kao i italijanska premijerka Đorđa Meloni.

„Borili ste se kao lav na terenu i u životu. Bili ste primer hrabrosti mnogima koji se suočavaju sa ovom bolešću", navela je Meloni.

„Opisivali su vas kao gvozdenog narednika, pokazali ste da imate veliko srce. Vi jeste i uvek ćete biti pobednik. Zbogom Siniša Mihajlović."

Na zvaničnom Tviter nalogu italijanske Serije A su među prvima izrazili žal za odlaskom „ikonom fudbala i života".

„Njegova čista klasa kao fudbalera i trenera, njegova snaga i njegova humanost su primer koji ostavlja neizbrisiv trag u italijanskom i svetskom fudbalu", naveli su.

Od Mihajlovića se oprostio i Alesandro Nesta, jedan od najboljih defanzivaca u istoriji i Mihajlovićev saigrač iz Lacija, kao i Gabrijel Batistuta, čuveni argentinski napadač.

Put do Zvezda

Siniša Mihajlović rođen je 20. februara 1969, u Vukovaru, u Hrvatskoj koja je tada bila deo socijalističke Jugoslavije.

Veoma brzo je pokazao talenat u dresu lokalnog Borova i privukao pažnju najvećih klubova u državi.

Tokom 1987. godine pominjan je kao potencijalno pojačanje zagrebačkog Dinama, ali do tog transfera na kraju nije došlo.

Zašto - nije poznato, ili barem postoji nekoliko verzija tog događaja.

U većini se navodi da je došlo do sukoba između Mihajlovića i Miroslava Ćire Blaževića, tadašnjeg trenera Dinama - neke priče kažu zbog drugih igrača, neke zbog novca, a neke čak i zbog frizure.

Blažević je od njega tražio da se ošiša, što Mihajlović nije hteo, piše Mocart sport.

Godinu dana kasnije Mihajlović je potpisao ugovor sa novosadskom Vojvodinom i već u prvoj sezoni osvojio titulu prvaka Jugoslavije.

To je tada smatrano senzacijom, jer su odličja u to vreme uglavnom osvajali klubovi „velike četvorke" - Crvena zvezda, Partizan, Dinamo i Hajduk iz Splita.

Posle dve i po sezone u Vojvodini, Mihajlović je u decembru 1990. prešao u redove Crvene zvezde za, kako su tada mediji pisali, obeštećenje od milion nemačkih maraka.

„Moj dolazak u Zvezdu 1990. nije bio moj prvi boravak na „Marakani". Imao sam 16 ili 17 godina, bio sam već na probi, ali nisam prošao.

„Tada nisam bio dovoljno dobar za Zvezdu. Nekoliko godina kasnije morali su da izdvoje velike pare da me dovedu iz Vojvodine", navode se Mihajlovićeve reči u klupskoj monografiji izdatoj povodom godišnjice osvajanje titule prvaka Evrope.

Ostalo je upamćeno i da su ga tokom perioda u Zvezdi, pre svega zbog duge kovrdžave kose, zvali - Barbika.

Predstavio se Zvezdinoj publici veoma brzo na kvalitetan način, a evropski golmani su odmah počeli da se plaše njegovog razornog udarca levom nogom.

Ali početak nije bio lak - na debiju protiv Dinama iz Drezdena se poprilično uplašio, kako je sam priznao mnogo godina kasnije.

„Kada smo ušli u onaj tunel naslonio sam ruku na njega. Sve je vibriralo od buke. Sećam se da mi je Robert Prosinečki, udaljen pola metara od mene, nešto pričao. Ništa ga nisam čuo.

„Čitao sam mu samo sa usana. Kuvalo mi je u stomaku. Pomislio sam da mi ovo uopšte nije trebalo.

„Imao sam u Vojvodini sve. Novac, status, mir... A sad moram da igram u ovom paklu. Bio sam najgori prvih pola sata meča. Kasnije je sve došlo na svoje", naveo je Mihajlović u autobiografskoj knjizi.

Zvezdini navijači će ga najviše pamtiti po golu minhenskom Bajernu u Beogradu, za vođstvo od 1:0 u revanš utakmici polufinala Kupa evropskih šampiona 1991.

Zvezda je prošla zahvaljujući golu Klausa Augentalera u završnici tog meča koji je završen remijem 2:2, a sve posle centaršuta levonogog bombardera.

„Mihajlović u sredinu", viknuo je u prenosu komentator Milojko Pantić, što se kasnije urezalo u pamćenje svih zvezdaša.

U finalu su crveno-beli pobedili Olimpik iz Marselja posle penala, jedan od strelaca sa bele tačke bio je i Mihajlović.

Na ovu titulu, levonogi bombarder je u decembru 1991. dodao i titulu pobednika Interkontinentalnog kupa pobedom na prvakom Južne Amerike, čileanskim Kolo-Kolom od 3:0.

„Dosta toga mi je prošlo kroz glavu kad sam dobio informaciju da je Siniša preminuo... Sve ti se nekako vrati što je nekad bilo", kaže Marović.

„Sve te uspomene, lepi trenuci i sećanja na period kada smo zajedno igrali u Zvezdi, sve te pobede i uspešan put naše generacije do kraja i osvajanja te titule prvaka Evrope i sveta."

"Način na koji je shvatao i igrao fudbal u koji je utkao ceo život kao igrač i trener, ostaće upamćen po njegovom jedinstvenom talentu i temperamentu," napisao je predsednik Srbije Aleksandar Vučić na zvaničnom Instagram profilu.

https://www.instagram.com/p/CmPDT_yqXsd/

Sauščeće porodici je uputio i patrijarh srpski Porfirije.

https://www.instagram.com/p/CmPNx56svFY/

Kako je Mihajlović osvojio Italiju

U leto 1992, kada se Jugoslavija uveliko raspadala u krvavom građanskom ratu, Crvena zvezda je zbog sankcija Ujedinjenih nacija bila primorana da rasproda tim.

Tako je i Mihajlović napustio crveno-bele i otisnuo se u Italiju, a prva destinacija mu je bila Roma.

Tamo je proveo dve godine, ali nije igrao mnogo i kasnije je ovaj period opisao kao „najgore sezone u karijeri".

Tokom letnjeg prelaznog roka 1994, Mihajlović je prešao u trećeplasirani klub iz prethodne sezone Serije A i osvajača Kupa, Sampdoriju iz Đenove, koji je vodio Sven Goran Erikson.

Proveo je Mihajlović četiri sezone u Sampdoriji, nije osvojio trofeje, ali se specijalizovao za izvođenje slobodnih udaraca i etablirao kao jedan od najboljih odbrambenih igrača u ligi.

Zajedno sa trenerom Eriksenom je u leto 1998. prešao u rimski Lacio, tada jedan od najbogatijih klubova na Starom kontinentu, sa kojim je osvojio i titulu prvaka Italije, dva kupa te zemlje i evropski Kup pobednika kupova.

Lacio je tako jedne godine u Kupu Uefa naišao na Zvezdu, a ostalo je upamćeno da su i Mihajlović i Dejan Stanković odlučili da ne igraju protiv crveno-belih u Beogradu.

Na teren su izašli u Zvezdinim dresovima.

Poslednje dve sezone u igračkoj karijeri proveo je u milanskom Interu sa kojim je bio prvak Italije i osvajač kupa te zemlje.

Iz perioda u Interu pamti se i fotografija nastala u Beogradu, kada je Mihajlović saigrače Kristijana Vijerija i čuvenog Brazilca Adrijana - vodio na pljeskavice.

Vijeri je tu fotografiju okačio na Instagram posle Mihajlovićeve smrti.

https://www.instagram.com/p/CmO8RB_vzfQ/?igshid=ZmRlMzRkMDU=

Sa 28 golova iz slobodnih udaraca, Mihajlović je zajedno sa Andreom Pirlom rekorder italijanske Serije A.

https://www.youtube.com/watch?v=BEPBtehjKpI&ab_channel=SerieA

Razorna levica ga nikada nije napustila, što je pokazao i kao trener na jednom od treninga u Torinu.

Video kako čak i posle nekoliko decenija igračke penzije cepa mreže obišao je svet.

Trenerska i selektorska karijera

Odmah pošto je okačio kopačke u klin, u leto 2006, Mihajlović je otišao u trenerske vode i postao pomoćnik u Interu.

Prvi samostalni angažman je bio u Bolonji u sezoni 2008/09. U sledeće dve sezone vodio je Kataniju, pa Fiorentinu.

Mihajlović je 2012. godine postao selektor reprezentacije Srbije, gde se zadržao godinu dana.

Taj period ostao je upamćen i po njegovom zahtevu igračima da pevaju državnu himnu pred meč, zbog čega je ulazio u sukob sa fudbalerom Ademom Ljajićem, koji to nije želeo.

Podmladio je tim, ali nije uspeo da se plasira na Svetsko prvenstvo u Brazilu 2014. godine, zbog čega je napustio kormilo reprezentacije.

Posle epizode sa reprezentacijom Srbije, vratio se klupskom fudbalu.

Dve sezone je vodio Sampdoriju, pa Milan i Torino, a od 2019. do 2022. bio je na klupi Bolonje.

Poslednjih godina često je pominjan i kao opcija za trenera Crvene zvezde, ali do toga nikada nije došlo.

Leukemija

U julu 2019, Mihajlović je saopštio da mu je dijagnostikovana leukemija, ali je klub saopštio da će on ostati trener.

„Kada sam čuo vest, to je bio šok. Proveo sam noći plačući, život mi je prolazio pred očima. To nisu bile suze straha. Poštujem bolest. Suočiću se s tim, podignute glave, pogledati pravo oči kao i uvek", rekao je tada na konferenciji za novinare u Bolonji.

Tri godine se borio sa bolešću, a u martu 2022. je ponovo primljen u bolnicu jer se bolest vratila.

U maju je izašao iz bolnice, a u septembru je dobio otkaz u Bolonji posle lošeg starta sezone.

Odnos prema ratu u bivšoj Jugoslaviji

Siniša Mihajlović je dete iz mešovitog braka, otac mu je Srbin, a majka Hrvatica.

Tokom 90-ih govorio je o ratnim sukobima, a hrvatski mediji su mu zamerili poznanstvo sa Željkom Ražnatovićem Arkanom, komandantom srpskih paravojnih jedinica i čovekom protiv koga je Međunarodni sud za ratne zločine u Hagu podigao optužnicu zbog zločina protiv čovečnosti.

Arkan je bio jedan od vođa navijača Crvene zvezde krajem 80-ih i 90-ih, a ubijen je početkom 2000. pa mu nije suđeno u Hagu.

„On je bio vođa navijača Crvene zvezde, kada sam ja igrao u Zvezdi. Ne želim da ga se odreknem jer bih bio licemer.

„Svi smo, uostalom, radili gluposti, kretenizme. I mi, i Hrvati. Ubijalo se s obe strane, zašto se lažemo, pa niko nije ni čist niti nedužan", rekao je Mihajlović 2013. za zagrebačke Sportske novosti.

Ipak, govorio je, poslednjih godina o „bratoubilačkom" karakteru ratova u bivšoj Jugoslaviji.

„Prijatelji koji su pucali jedni na druge, slomljene porodice. Video sam kako moj narod pati, gradovi su uništeni, svi pobijeni. Moj najbolji prijatelj je uništio moj dom", rekao je Mihajlović 2019. za portal Indeks.

Vatra na terenu

Mihajlović je bio poznat kao fudbaler burnog temperamenta.

Dok je igrao za Crvenu zvezdu, u maju 1991, ušao je sukob sa igračem Hajduka Igorom Štimcem u poslednjem izdanju finala Kupa Maršala Tita na tadašnjem stadionu Jugoslovenske narodne armije (JNA).

Obojica su u tom koškanju dobila drugi žuti karton i morali su napolje, a Hajduk je slavio sa 1:0 golom Alena Bokšića i odneo trofej u Split.

Na Svetskom prvenstvu u Francuskoj 1998, Mihajlović je ušao u verbalni okršaj sa Jensom Jeremisom, reprezentativcem Nemačke.

Iako je delovalo da je sve završeno na oštroj razmeni reči, kasnije se na usporenom snimku na kameri videlo kako je Mihajlović pljunuo u pravcu Jeremisa.

Ipak, samo godinu dana kasnije, u jednoj od najvažnijih utakmica reprezentacije Jugoslavije krajem 20. veka, protiv Hrvatske u Zagrebu u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo, Mihajlović je pružio partiju za pamćenje.

Bio je asistent kod oba gola Jugoslavije, a plavi su krcatom stadionu Maksimir izborili remi 2:2 koji ih je odveo na završni turnir.

Vatreni verbalni i slični okršaji nisu bili strani Mihajloviću ni dok je igrao za rimski Lacio.

U oktobru 2000, za vreme utakmice sa Arsenalom, fudbaler londonskog kluba Patrik Vijera optužio je Mihajlovića da ga je vređao na rasnoj osnovi.

Srbin je tad rekao da je samo odgovorio na Vijerine uvrede, ali se kasnije javno izvinio.

Mihajlović i Vijera su nešto kasnije, od 2004. do 2006, sarađivali u Interu.

Francuz je tada još bio igrač, a Mihajlović pomoćni trener i italijanski mediji su pisali da se dobro slažu.

Vijera je bio i učesnik Mihajlovićeve oproštajne utakmice na svečanoj ceremoniji u Novom Sadu u maju 2007.

---

Zvezdino blago: Kako crveno-beli brinu o peharu Kupa šampiona

---

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

(BBC News, 12.16.2022)