Čovek nije mrtav dokle god mu se ime pominje
Dnevnik 15.10.2017 | Dnevnik.rs
Toranj broj sto osamdeset i jedan nazivali su srećnim škljocnim tornjem. Bio je blizu grada Tuca, gde ste mogli otići na vruću kupku i spavanje u dobrom krevetu kad imate slobodan dan, ali pošto je to bio Ubervald, nije bilo baš mnogo mesnog saobraćaja i - a ovo je bitno - sve to se odvijalo visoko, vrlo visoko u planinama, i uprava radije nije zalazila tako daleko.
U dobrim starim prošlogodišnjim danima, kada se čas mrtvih održavao svake noći, bio je to jedan zadovoljan toranj jer se čas i na uzlaznoj i na silaznoj liniji održavao u isto vreme, pa je dodatni par ruku mogao raditi na održavanju. Sada je rad na održavanju u tornju broj sto osamdeset i jedan obavljan na brzinu, usput, ili uopšte i nije, baš kao i u svim drugim tornjevima, ali i dalje se smatralo da se čovek usrećio ako se zaposli ovde.