Davos 2019: Kako večera u mraku može da vam otvori oči

Možda je čudno i previše intimno da nekome stavite obe ruke na ramena samo nekoliko minuta pošto ste ga upoznali.

Ali, na „večeri u mraku" u Davosu, mi nemamo izbora. Moramo da se držimo našeg konobara Darena, kako bi mogao da nas odvede u sobu. Da nismo nešto fizički dodirnuli, mogli bismo lako da se sapletemo.

Ovo je večernji događaj sa samo 50 mesta na konferenciji sa 3.000 učesnika.

Đina Badenoh, osnivačica socijalnog preduzeća Kapaksija i organizatorka ovog događaja, nada se da će to iskustvo ohrabriti goste da prošire planove o ljudima koje zapošljavaju.

Ona kaže da se ne radi o slepilu kao takvom, već o buđenju svesti o tome koliko često o ljudima sudimo samo na osnovu njihovog izgleda.

Na sličnom događaju u Meksiku pre 12 godina, Badenoh je iskusila hodanje ulicom u mraku. Bila je toliko dirnuta da je odlučila da će karijeru usmeriti na promenu viđenja osoba oštećenog vida.

Ona je fotografkinja, i odlučila je da ljude koji ne mogu da vide uči da fotografišu. Zna da to zvuči „ludo", ali je moguće, kaže ona, uz korišćenje zvuka za nalaženje predmeta pre fotografisanja.

Jedeš prstima

Ove večeri želela je da i nama pruži isto iskustvo: da bez vida na koji se inače oslanjamo, postanemo bolji slušaoci.

• Besplatne kape s bućkom i još devet činjenica o Davosu
• Šta Srbija dobija učešćem na Davosu
• „Ponos medijskim slobodama - za godinu-dve"

„Radi se o stvaranju svesti o potencijalima ljudi", kaže ona.

To je dobra lekcija u kontekstu događaja za umrežavanje kao što je Svetski ekonomski forum u Davosu. Bedževi sa imenima se navodno odnose na bezbednost, ali se koriste i za procenu da li je osoba ispred vas vredna razgovora.

Bez mobilnih telefona, pa čak i satova, spuštamo se u potpuni mrak. Nema nikakvog svetla. Neprijatno je i ne možemo da se oslonimo na osećaj za orijentaciju na koji smo navikli.

Naš sto je za šest osoba i svi se potpuno oslanjamo na Darena, koji nam vodi ruke ka tanjirima i govori gde da nađemo pribor za jelo, čaše i hleb.

U ovakvom mraku je u početku teško shvatiti šta ljudi govore. Ali onda postaje neobično opušteno. Nekoliko nas je zatvorilo oči kako bismo izbegli naprezanje.

Borim se sa viljuškom i nožem, pa koristim prste za predjelo,pa čak i za kuskus i glavno jelo s piletinom. Na kraju krajeva, niko neće znati.

Pre toga je razgovor bio ljubazno rezervisan, ali u mraku smo se moje kolege i ja otvorili - pričali smo o vezama, ljubavnim aferama i raskidima.

Jedan gost je otišao toliko daleko da je podelio svoj stav da znate da ste s pravom ženom kada vam nije neprijatno da prdnete jedno pred drugim.

Stidiš se

Nakon dva sata, svetla se pale i prvi put vidimo konobare - i svi su oštećenog vida. To je tako emotivan trenutak.

Naš konobar Daren koji namse činio toliko moćnim u mraku dok nas je vešto vodio, drži štap.

Svi za stolom smo priznali da bismo, da smo ga upoznali ranije, na svetlu, pretpostavili da nije ni približno tako sposoban i da bismo o njemu sudili na osnovu toga.

Sada se svi stidimo.

Badenoh se nada da je to trenutak koji ćemo svi zapamtiti.

Ona organizuje slične večere na kojima su konobari mladi i nezaposleni, a neki su i u invalidskim kolicima. Ove godine planira da napravi i jednu večeru sa izbeglicama i imigrantima.

„Sudite o njima na osnovu onoga što mogu, a ne na osnovu onoga što ne mogu da urade" - njena je mantra.

Besan si

Nesvesne predrasude, naročito prema ljudima sa invaliditetom, velika su tema ovogodišnje konferencije u Davosu.

U Velikoj Britaniji sa invaliditetom živi gotovo petina radno sposobnog stanovništva, prema najnovijoj zvaničnoj statistici.

Na globalnom nivou, oko 470 miliona osoba sa invaliditetom je radno sposobno, ali je mnogo manje verovatno da će dobiti posao u odnosu na vršnjake bez invaliditeta.

Karolina Kejsi, aktivistkinja iz Irske, besna je zbog ovakvih podataka.

Osnivačica socijalnog preduzeća Bink, došla je u Davos da predstavi kampanju Valuable (Vredni), čiji je cilj da 500 firmi razmotri zapošljavanje i plan uključivanja osoba sa invaliditetom u toku naredne godine.

Kejsi, koja je po prirodi avanturista, započela je kampanju 2017. godine, jašući konja putem dugim hiljadu kilometara kroz Kolumbiju.

I ona je osoba sa invaliditetom. Rođena je s očnim albinizmom, genetskim stanjem koje prvenstveno pogađa oči. Krila ga je sve do 28. godine. Kasnije joj je pogled postao toliko loš da više nije mogla da se krije. Sada, sa 47 godina, ne želi da se bilo ko oseća kao ona nekada.

Nespretnost

Džef Dods, generalni direktor u kompaniji Virdžin medija, kaže da to nije nužno predrasuda, ali da su kompanije zbog nespretnosti manje inkluzivne.

Kaže da menadžeri često brinu da pričaju ili rade pogrešne stvari.

Kompanija za telekomunikacije je u partnerstvu sa preduzećem Bink u ovoj kampanji i obavezala se da će do kraja sledeće godine pomoći milionima osoba sa invaliditetom da pronađu posao.

Kaže da firme, pogotovo one koje se odnose na kupce, poput njegove kompanije, ne mogu da dozvole sebi da zanemare tako veliki deo populacije.

„Što smo inkluzivniji i što više ljudi imamo u organizaciji, našle usluge će biti bolje", kaže on.

Povreda leđa ga je pre dve godine naučila koliko je ljudima teško da o tome razgovaraju sa menadžerima.

Međutim, ukoliko ne pričaju o tome, možda neće dobiti podršku koja im je potrebna.

Dvočasovna večere u mraku nam možda neće dati potpuni uvid kako fizičko oštećenje može da izgleda.

Ali će nam možda, nada se Badenoh, pomoći da shvatimo tu ranjivost.

(BBC News, 01.24.2019)