Nestala deca: „FBI je tvrdio da sam oteta beba - ali ja sam otkrio pravu istinu“
Nađeno dete Pol Fronček je dat porodici čija je beba bila ukradena - ali da li je on zaista bio njihov sin?
Kad je beba stara jedan dan, Pol Džozef Frončak, ukradena iz čikaške bolnice 1964. godine, ova strašna priča završila je u vestima širom Amerike.
A onda, dve godine kasnije, napušteni dečak identifikovan je kao nestala beba i uručen presrećnim roditeljima. Godinama kasnije, Pol je počeo da istražuje šta se zapravo desilo - i bio šokiran onim što je otkrio.
Pol Frončak je imao 10 godina kad je pošao u lov na božićne poklone u podrum svojih roditelja. Pomerio je u stranu sofu da bi mogao da se uvuče u uzani prolaz.
- Misterija bebe u kutiji
- Otmice u Srbiji nekad i sad: „Otmičarima danas i nije bitan novac"
- Roditelji pronašli sina otetog pre 32 godine
Tamo je otkrio tri misteriozne kutije pune pisama, čestitki i isečaka iz novina. Jedan naslov je glasio: „200 ljudi traži ukradenu bebu." Drugi: „Majka moli otmičara da vrati bebu."
Na slikama je prepoznao roditelje, van sebe i mnogo mlađe. Onda je pročitao da je njihova beba, Pol Džozef, oteta.
„Vidi, pa to sam ja!", pomislio je on.
Bila je to senzacionalna priča. Dvadeset šestog aprila 1964. godine njegova majka, Dora Frončak, rodila je mušku bebu u bolnici Majkla Ris u Čikagu.
Dojila je bebu tokom čitavog dana - kad nije spavao s ostalim bebama u jaslicama. Ali naredno jutro žena odevena kao medicinska sestra ušla je u Dorinu seobu i odnela njenu bebu na pregled kod doktora. Nikada se više nije vratila.
Bolničko osoblje je shvatilo da nešto nije u redu i ubrzo je pokrenuta mahnita potraga. Bolnica, međutim, nije obavestila vlasti - niti bebine roditelje - sve do popodneva.
U tri sata su pozvali oca, Čestera Frončaka, u fabrici u kojoj je bio zaposlen kao mašinski radnik.
„Moj otac je morao da izađe sa posla, ode u bolnicu i saopšti supruzi da je beba nestala", kaže Pol. „Mislite da ste bezbedni - u bolnici ste - a baš vam tu otmu vašu bebu."
Tada je pokrenuta najveća potera u istoriji Čikaga, u kojoj je učestvovalo 175.000 poštanskih radnika, 200 policajaca i agenata FBI. Do ponoći su pretražili 600 domova, ali bez uspeha.
Uzbuđen zbog ovog otkrića, Pol je potrčao na sprat sa šačicom novinskih isečaka u ruci da pita majku da li oni govore o njemu.
Dora je reagovala besno, prekorivši ga zbog zabadanja nosa tamo gde mu nije mesto. Potom je priznala: „Da, bio si otet, ali smo te našli, volimo te i to je sve što treba da znaš."
- Fejsbuk pronašao skijaša nestalog pre 64 godine
- FBI otkrio najsmrtonosnijeg američkog serijskog ubicu
- Film o nestalim bebama: Da li su „Šavovi” samo srpska priča
Pol je znao da bi bilo bolje da to više ne pominje, pa i nije - narednih 40 godina.
Ali ova znatiželja nije bila zadovoljena i često bi se, kad je bio sam u kući, ušunjao nazad u taj uzani prostor i čitao još.
Tako je saznao naredni deo priče - kako je došao da živi sa Frončakovima.
Posle otmice, Dora i Čester su nedelju dana ostali u bolnici, iščekujući dobre vesti. Kad su se vratili kući, proganjali su ih novinari.
Uprkos svom tom publicitetu, nije bilo verodostojnih tragova - njihova beba nestala je bez traga i glasa. Istraga je u tišini ostavljena po strani.
Potom, u martu 1966. godine, skoro dve godine kasnije, Dora i Čester su dobili pismo od FBI-ja - u Njuarku, u Nju Džersiju, pronađen je jedan mališan koji je odgovarao opisu njihovog sina.
Dečak je prethodnog jula ostavljen u dečjim kolicima u prometnom tržnom centru i živeo je kod hraniteljske porodice, Ekartovih. Oni su ga krstili kao Skota Makinlija i toliko im je bio drag da su razmišljali da ga legalno usvoje.
Pre nego što su to uradili, međutim, jedan policijski detektiv iz Nju Džersija dobio je ideju da bi dečak mogao da bude nestala beba iz Čikaga.
FBI je počeo da testira ovaj predosećaj. Nisu imali od čega da pođu - u evidenciji nije bilo Polove krvne grupe niti je bolnica uzela bebine otiske prstiju ili stopala.
Imali su samo jednu fotografiju slikanu na dan kad je rođen - a oblik bebinog uveta na toj slici bio je veoma sličan onom napuštenog mališana.
„Na kraju se ispostavilo da su testirali više od 10.000 dečaka koji bi mogli da budu Pol, a ja sam bio jedini kog nisu mogli potpuno da isključe", kaže Pol.
Frončakovi su bili ushićeni kad su čuli vesti. „U ono vreme FBI je bio elitni autoritet, kad vam oni nešto kažu, vi u to odmah poverujete", kaže Pol.
Tri meseca kasnije, odvezli su se iz Čikaga da se sretnu sa dečakom koji bi mogao da bude njihov sin u kancelariji socijalne službe Nju Džersija.
Svo troje su pre susreta bili podvrgnuti nizu psiholoških testova. Dora i Čester su takođe morali da dobiju odobrenje da usvoje dete koje se sada zvanično zvalo Skot.
„Agent FBI-ja uveo me je unutra i dozvolili su nam da se malo bolje upoznamo", kaže Pol. „Moja mama je provela manje od jednog dana sa svojim sinom pre nego što je odnet iz bolnice. A onda, godinama kasnije, ugleda to dete."
Dora je u međuvremenu ispričala Polu da se osećala kao da je motri čitav svet.
„Mogla je da kaže: 'Nisam sigurna' i vrati dete u sistem, ili da kaže: 'Da, to je moj sin' - pa čak i ako nije, spase dete od nečega što je mogao da bude strašan život."
Dora je rekla da je to njen sin.
„Uradila je ono što je mislila da je ispravno i meni je drago što je tako ispalo", kaže Pol.
Odneli su ga u Čikago i zvanično usvojili.
Frončakovi su bili brižni roditelji, mada - razumljivo - previše zaštitnički nastrojeni. Ponekad je to dovodilo do sukoba. Pol je poslat u katoličku školu sa strogim propisima oblačenja, ali on je voleo rok muziku i da nosi dugu kosu.
Jednom, tokom žučne rasprave oko dužine njegove kose, Dora je rekla: „Volela bih da te nikad nisu našli."
To se urezalo u Polovo sećanje. „Čak i dan-danas kad razmišljam o tome, osetim bol u duši", kaže on.
Nakon što je maturirao, Pol je napustio roditeljski dom da bi svirao bas sa rok bendom u Arizoni. Pet godina kasnije, kad se bend raspao, vratio se u Čikago, ali ga nije držalo mesto i prijavio se u vojsku, gde je proveo godinu dana.
Posle toga se seljakao, radeći kao trgovac, a kasnije i kao model i glumac. Na kraju se skrasio u Las Vegasu.
„U životu sam se selio najmanje 50 puta i imao sam više od 200 poslova. I brz obzira gde idem i šta radim, oduvek sam imao te novinske isečke sa sobom", kaže on.
Pol se 2008. godine oženio drugi put i uskoro su on i njegova žena Mišel, nastavnica, očekivali da dobiju ćerku. Pol je bio van sebe od sreće. Ali kad je akušer tražio medicinski istorijat porodice, Pol je odjednom shvatio da ne zna šta da mu kaže.
Još otkako je prvi put saznao za otmicu, pitao se da li je on stvarno sin njegovih roditelja.
„Zapravo sam pomislio: 'Koje su šanse da sam ja ta beba oteta iz Čikaga?'"
„Pronađen sam mnogo daleko, bilo je to naprosto neshvatljivo."
Oduvek se osećao kao da se ne uklapa u okruženje. Njegovi roditelji su delovali bliži sa njegovim mlađim bratom Dejvidom. Svi su bili tihi i rezervisani, dok je Pol voleo glasnu muziku i brze motocikle. I izgledali su drugačije.
„Dejv je izgledao isto kao moj tata - maniri, facijalne ekspresije telesna građa, sve. A ja nisam izgledao kao nijedan od njih dvojice."
- Nestale bebe i njihovi roditelji: „Naša deca nemaju cenu"
- Ubistvo koje može da bude rešeno posle 50 godina
Sad je počelo da ga proganja pitanje - je li on stvarno ta oteta beba?
„Godinama sam želeo da uradim DNK test sa roditeljima", kaže Pol. „Ne zato što nisam bio srećan, samo sam želeo da znam istinu. Uvek sam našao neki razlog da to ne uradim - nisam želeo da ih povredim - ali došao je trenutak kad sam želeo da znam."
Odvraćali su ga i troškovi. Ali jednog dana 2012. godine, Pol je u apoteci zapazio DNK test u komercijalnoj prodaji i kupio ga.
Kad su njegovi roditelji došli iz Čikaga u posetu, Pol je skupio hrabrost da pokrene temu, oko sat vremena pre nego što je trebalo da pođu.
„Jeste li se ikad zapitali da li sam ja stvarno vaš sin?", pitao ih je on. Zatečeni, njegovi roditelji su priznali da jesu. „Da li biste želeli da saznate?"
Nekoliko minuta kasnije, svima je uzet bris iz unutrašnje strane obraza i pribor za testiranje je bio zapečaćen. Potom je Pol odvezao roditelje na aerodrom.
Ali kad je njihov avion sleteo nekoliko sati kasnije, Dora i Čester su se predomislili. Pozvali su Pola, zamolivši ga da ne šalje pribor na testiranje - on je njihov sin i tu je kraj svake diskusije.
„Čuvao sam te uzorke u fioci radnog stola narednih nekoliko nedelja", kaže Pol.
„Rvao sam se sa tim svaki dan, zato što volim roditelje, želeo sam da poštujem njihove želje, ali ponekad morate da uradite ono što mislite da je ispravno. Kako možete da ne budete u pravu, ukoliko želite da saznate istinu?"
I tako je poslao uzorke.
Bio je na poslu kad su ga pozvali da mu saopšte rezultate. Nakon što je odgovorio na nekoliko pitanja iz bezbednosti, rečeno mu je da ne postoji „ni najmanja mogućnost" da je on Pol Frončak, Dorin i Česterov biološki sin.
„Osećao sam se kao da je moj život kakav sam poznavao naglo okončan. Osećao sam kako bledim u licu. Nisam mogao da mislim. Oblio me je znoj", kaže Pol.
„Sve što sam mislio da znam o sebi - moj rođendan, moja medicinska istorija, to da sam Poljak, da sam katolik, čak i da sam Bik u horoskopu - prestalo je da važi i na sekund nisam znao ko sam."
Rezultat je postavljao dva hitna pitanja. Ko su Polovi roditelji, ako nisu Dora i Čarls Frončak? I šta se desilo sa pravim Polom?
Još pre nego što je saopštio roditeljima ove vesti, Pol je nazvao lokalnog istraživačkog novinara Džordža Nepa da zatraži njegovu pomoć. Uskoro je Pol Džozef Frončak ponovo postao nacionalna vest.
- Kriptokraljica: Kako je ova žena izradila ceo svet, a onda nestala
- Dan kada sam nenamerno ubila jednog dečaka
Njegova porodica - koja se klonila medija - bila je besna i nisu pričali sa njim više od godinu dana.
„Morate da razumete, glavni razlog zašto sam to uradio bio je da pronađem pravo dete mojih roditelja", kaže Pol.
„Oni su bili fantastični roditelji. Najveći poklon koji sam mogao da im dam je da nađem njihovo kidnapovano dete i mislio sam da je najbolji način da to učinim ako zatražim pomoć medija."
Jedna od posledica izlaženja s ovim u javnost bila je da je FBI ponovo otvorio slučaj otmice Pola Frončaka.
U Čikagu su pronašli 10 kutija punih originalnih dosijea - ali zato što su rezultati DNK dokazali da on nije oteta beba, Pol nije imao nikakvo pravo da vidi išta od toga.
On jeste, međutim, pričao sa jednim od penzionisanih agenata FBI koji su radili na originalnom slučaju, sa Bernijem Kerijem, koji je priznao da neki članovi tima nisu bili uvereni da su našli pravo dete.
Pol je imao više sreće u potrazi za biološkim roditeljima. Tim dobrovoljaca zvani „DNK detektivi" besplatno je preuzeo slučaj.
Predvođeni genetskom genealoškinjom Si Si Mur, koristili su kombinaciju DNK testiranja i klasičnih istražnih tehnika: pretraživanja novina i javnog arhiva, prosejavanja društvenih mreža i beskrajnih telefonskih saslušanja.
Iako je Pol pronađen u Nju Džersiju, korene njegove porodice otkriveni su u Tenesiju. Za to vreme, njegov DNK test pokazao je da korene vuče od Aškenazi Jevreja.
„Znala sam da jedna strana porodice mora da ima jevrejskog dedu ili baku", kaže Mur.
Ali bilo je i mnogo raznih problema. Prošli su meseci pre nego što su stigli do prvog napretka u slučaju - do razgovora sa jednim od Polovih potencijalnih rođaka, koji je pomenuo da u porodici postoje nestali blizanci.
„Tad smo znali da se krećemo u dobrom pravcu", kaže Mur.
Trećeg juna 2015, dve godine nakon što su otvorili istragu, ona je pričala sa Polom preko telefona.
„Šta misliš o imenu Džek?", pitala ga je.
Pol je rekao: „To je jako ime. To je dobro ime."
Mur je rekla: „E, pa to je tvoje ime."
Tako je saznao da je rođen kao Džek Rozental i da je šest meseci stariji nego što je oduvek mislio - njegov novi rođendan bio je 27. oktobra 1963. godine.
I bilo je tu još jedno šokantno otkriće: imao je sestru bliznakinju Džil. Ali ona je, kao i on, nestala. Sada je Pol morao da nađe i treću osobu.
„Mislim da ne možete da saznate da imate blizanca a da ne tražite tu osobu ostatak života", kaže Mur.
Upoznavanje sa rodbinom bilo je ispočetka uzbudljivo.
Pol, kog je oduvek privlačila muzika, bio je oduševljen kad je otkrio da je njegov rođak Leni Roko takođe muzičar - on je bio du-vap pevač pedesetih.
„Za mene to zaista dokazuje da ne moraju da vas odgoje vaši pravi roditelji da biste posedovali iste osobine i karakteristike - kao što je muzički talenat, pošto muzici nikad nisam bio izložen, a opet me je privlačila", kaže Pol.
„Čitavog života sam svirao u bendovima, a kad sam upoznao pravu porodicu, dobio sam priliku da sednem i sviram sa Lenijevim bendom."
Mur, koja je povezala porodice hiljadama puta, sreće se s ovakvim stvarima sve vreme.
„Sretnu se ljudi koji su odgojeni u potpuno različitim domaćinstvima i ima velikih sličnosti među njima", kaže ona.
„Nije samo kako izgledaju, već i izbori koje prave u životu - sa kim se venčavaju, kakva imena daju deci, koja zanimanja biraju, sve do najčudnijih detalja, kao što je lozinka na telefonu.
„Zaista verujem da je mnogo više upisano u naš DNK nego što mislimo - to ne mogu biti puke slučajnosti."
Ali nisu ga svi rođaci prihvatili raširenih ruku i Pol je uskoro shvatio da njegova biološka porodica ima i tamnu stranu. Njegova majka Mari bila je teški alkoholičar, a njegov otac Gilbert vratio se iz rata u Koreji kao „besan čovek".
Postoje dokazi da su Pol i njegova sestra bliznakinja - koji su imali dve starije sestre i mlađeg brata - ozbiljno zapostavljani. Uvek su plakali, kaže porodica, a jedan rođak se seća da je video bebe kako sede „u kavezu".
Niko ne zna šta se tačno desilo, ali kad god bi se neki član porodice raspitao za blizance, bilo bi mu rečeno da se neki drugi član porodice stara o njima - a zapravo se ispostavilo da nije niko.
Pol misli da je „nešto tragično" moglo da se desi Džil i da je to možda dovelo do odluke da se reše Džeka, „jer ne bi mogli da objasne samo jednog blizanca".
- „Moj očuh je ubio dve devojčice – sada ja pratim druge ubice“
- Dženi je u glavi stvorila 2.500 ličnosti da bi preživela očev teror
U svojoj knjizi „Nahoče", Pol opisuje obrte i iznenađenja u njegovoj opsesivnoj - i ponekad smeloj - potrazi za odgovorima. U jednom trenutku on prekopava baštu kuće u kojoj su Rozentalovi nekada živeli, uzaludno se nadajući da će pronaći posmrtne ostatke sestre bliznakinje.
„Moji pravi roditelji nisu bili baš dobri ljudi. Zahvalan sam što su me napustili, jer mi je to omogućilo da budem sa Frončakovima. To mi je spaslo život", kaže Pol.
Dve godine posle njihove svađe oko rezultata DNK testova, Pol se pomirio sa roditeljima koji su ga usvojili i prvi put seo sa njima da stvarno popričaju o tome šta se desilo. Dora mu je ispričala kroz šta je prošla.
„Sada znam da su ti događaji oblikovali moju mamu u osobu kakva je danas", kaže Pol.
„Moju mamu proganja trajni osećaj krivice što je predala Pola medicinskoj sestri. Čak i ako zna da se takve stvari stalno rade u bolnici - sestra vam kaže: 'Treba nam vaša beba' i vi joj je predate. Ali to je nešto sa čim se mučila čitavog života."
Dora je takođe dala Polu foto album i pisma koji su im prosleđeni od Ekartovih, hraniteljske porodice koja ga je čuvala godinu dana i krstila ga kao Skota Makinlija.
„Moja mama je imala taj foto album čitav moj život i nikad ga nije ni pomenula. Zasuzim na to, zato što su to prve fotografije mene kao deteta.
Čak ni moja prava porodica nema moje slike kao bebe - moja baka je imala foto album sa svom decom po hronološkom redu, ali je stranica na kojoj su bliznaci istrgnuta.
Polov otac Čester umro je prošlog avgusta, ali Pol i dalje razgovara sa majkom svaki drugi dan. Dora će napuniti 82 godine 27. oktobra - sasvim slučajno, njih dvoje sada dele rođendan.
Dorina osećanja povodom njegove knjige su pomešana. „Volela bi da nisam baš bio toliko otvoren i iskren povodom svega", kaže on. „Ali napisao sam iskrenu knjigu."
Pol je i dalje rešen da otkrije šta se desilo sa Dorinim sinom. Privatni detektiv i dalje radi po njegovom nalogu na ovom slučaju, a Pol kaže da je sledeći korak da se ekshumira telo.
Tačnije, on želi da ekshumira dva tela.
„Imamo vrlo jak trag za mogućeg biološkog Pola - a drugo telo je moguće moja sestra bliznakinja."
Ekshumacija je složen i skup proces, ali Pol je nepokolebljiv. Postoji još mnogo pitanja koja su ostala bez odgovora.
„Ova priča nije ni blizu svog kraja", kaže on.
- Zlostavljanje dece dugo pola veka
- Kako je dečak iz Vijetnama postao rob na britanskoj farmi kanabisa
On i njegova druga žena sada su razvedeni, mada su i dalje dobri prijatelji. Pol priznaje da je njegova opsesija istragom možda doprinela njihovom raskidu.
„Došlo je do toga da sam svakog trenutka u danu radio nešto što ima veze s ovom potragom", kaže on. Ne žali, međutim, ni za čim.
„To je nešto što sam morao da uradim. Osećam se sada više u miru sa samim sobom."
Pomoglo mu je i da razume neke stvari u vezi sa sobom, kao što su zašto nikad ne može da se skrasi.
„Prvih nekoliko godina mog života zaista je oblikovalo ko sam: mogu da napustim bilo koga, bilo koji posao, bilo koju situaciju, i da se nikad ne osvrnem za sobom.
„Mislim da to ima veze s tim što sam imao tri detinjstva, tri identiteta, u tako ranom dobu. Suština je u prilagođavanju. Suština je u opstanku. Preživeti do narednog dana."
Si Si Mur se takođe pita kako je sve to uticalo na mladog Pola. Nju zanima šta se desilo s njim u mesecima dok ga je navodno ispitivao FBI.
„Šta ih je navelo na zaključak da je on Pol Frončak? Jesu li to bili znaci traume koji su pogrešno protumačeni kao beba koja je kidnapovana, umesto kao beba koja je u živothu donekle zlostavljana?", pita se ona.
Polova ćerka Ema - koja sada ima devet godina - misli da je smešno da ga zove Džek i to nekad i čini, samo da bi ga začikavala. Ali on je odlučio da još ne menja ime.
„Ostaću Pol dok ne pronađu pravog Pola. Onog dana kada pronađu Pola, predaću mu njegovu krštenicu i zatražiću svoju."
Pol Džozef Frončak je koautor sa Aleksom Trešnjevskim knjige Nahoče: Istina priča o otmici, porodičnoj tajni i mojoj potrazi za pravim sobom
Sve fotografije posredstvom Pola Frončaka osim gde je navedeno drugačije
FBI je odbio da komentariše.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
(BBC News, 05.26.2020)