Balkan i religija: Derviši - za jedne pravoverni muslimani, za druge sekta

Kad se iz centra Novog Pazara, takozvane Stare čaršije, krene Prvomajskom pored Altun alem džamije i skrene levo preko reke Jošanice, za pola sata hoda stiže se do starog groblja Gazilar.

Ono se nad ovim gradom nadvija vekovima, čuvajući kosti pazarskih branilaca iz Austro-turskog rata iz 17. veka, na kome najmanje 250 godina leže i dva drvena sarkofaga - turbeta dvojice derviša.

O ovom groblju vekovima brine porodica Dervišhalitović.

Porodično prezime i sećanje starijih ukazuje da su i oni nekad bili derviši.

Penzionerka Zibija Dervišhalitović Šarenkapić, potomkinja ove porodice, nije sledbenica derviša, ali brojne sufije, kako se derviši drugačije nazivaju, ima u sopstvenom okruženju.

„Derviši su oduvek viđeni kao liberalniji u razumevanju praktikovanja vere, oko alkohola na primer, ali i kao intelektualniji deo zajednice.

„Oni su promišljajući deo društva, onaj koji je pravio iskorake u kulturi, umetnosti i nauci", kaže ova profesorka književnosti.

• Put beogradskog derviša - od Libana, preko Sirije i Novog Pazara do Voždovca
• Kako su sarajevski derviši odabrali sopstveni put
• Ko su savremeni balkanski derviši

Duga derviška tradicija

Od 17. veka do nacionalizacije u doba komunističkih vlasti 1945. Dervišhalitovići su upravljali vakufom u Novom Pazaru, što je turska reč za zadužbinu.

To znači da se vakuf ne nasleđuje u vlasništvo, već najstariji član porodice ima obavezu da o njemu brine.

U tom imanju su kuće, tekije - mesta derviških okupljanja, dve turbeta - mauzoleja, pazarsko groblje Gazilar i selo Pljevljani uz groblje.

U jednom turbetu leži Ahmed Gurbibaba, sufijski pesnik iz 17. veka, koji je moguće predak ove porodice.

Dervišhalitovići pesnike imaju i među savremenicima.

„Dino Merlin je moj bliski rođak i naši stari jesu bili derviši.

„Moj otac i njegov deda jesu, to pouzdano znam", kaže Dervišhalitović Šarenkapić.

Iako prezime Dervišhalidović sugeriše da su neki od njegovih predaka bili derviši, kantautor Dino Merlin nije derviš, poručili su za BBC iz njegovog tima.

„Derviši, inače, nemaju potrebu da se javno deklarišu, ne nose zastave i ne ističu to kao preduslov za komunikaciju ili rad sa njima.

„Tretiraju sebe i sopstvena uverenja kao normalnost i ne bih rekla da bilo ko u gradu može da pokazuje na njih, iako oni imaju sopstveno viđenje sveta", kaže Dervišalitović Šarenkapić.

Ova Pazarka ne samo da potiče iz porodice koja već 300 godina živi u tom gradu, već su joj i muževljevi tu već četiri veka.

Iz iskustva kaže da derviši nikad nisu razarajuća tačka, već spona u društvu.

• Hatidža - ključna žena za rođenje islama
• Aja Sofija dočekala hiljade muslimanskih vernika na prvoj molitvi posle 86 godina

Poznavati ih - blagodat

I Alena Demirović je puna reči hvale za sufije.

Rođena je u Prijedoru, Bosni i Hercegovini, a odrasla u Torontu, u Kanadi.

„Jedna reč koja bi opisala moje iskustvo sa dervišima na engleskom jeziku je zealous, koja znači žarki, revnostan, istrajan, temeljan.

„Poznavati jednog ili više njih je blagodat Božija", navodi ova komunikološkinja s adresom u Severnoj Americi.

Alena Demirović poznaje mnoge derviše, ali oni, kaže, namerno ne dolaze mnogo pod medijske reflektore jer sufizam podrazumeva i skromnost.

„Pored toga što su istinski predali svoje srce i dušu Bogu, derviši su i misionari vere čiji je posao da je prenose preko znanja i duha, od velegrada do najmanjeg sela na svetu.

„Za mene, oni su verni predstavnici kako islama, tako i države iz koje potiču, a ponajviše predstavnici Bogu predanih osoba, istinskih vernika", kaže ona.

Oni traže spokoj i zadovoljstvo od Boga, a ne od ljudi, dodaje.

„Kroz istoriju, sufije su prolazile kroz ugnjetavanja, progone pa i istrebljenja.

„Sve to ih dodatno podstiče na veliku skromnost kojom se izbegava bilo kakav oblik samoreklamiranja", navodi Demirović.

Kako muslimani gledaju na derviše

Među muslimanima različito se gleda na sufije, kaže muftija beogradski Mustafa Jusufspahić.

„Uvek imate one koji gledaju očima deteta i one koji nikako ne gledaju, već samo kritikuju.

„Većinski deo populacije ne pravi nikakvu razliku, dok postoje i oni koji ih nikako ne smatraju muslimanima, što je po meni nedopustivo", napominje Jusufspahić.

Muftija beogradski potiče iz čuvene porodice imama sa Dorćola.

Njegov otac Hamdija Jusufspahić dužnost beogradskog imama i muftije obavljao je od 1967. godine, a zatim je to od 2008. do 2016. bio njegov brat Muhamed Jusufspahić.

„Moj otac je voleo otići u Bosnu, na vrelo Bune u tekiju i bio je veoma blizak sa šejhovima tog vremena.

„Moj deda Mustafa iz Egipta po majčinoj liniji je bio šejh rifajiskog reda i imao je svoju tekiju u mestu Zagazik", kaže Jusufspahić.

Tekija na Buni postala je i turistička atrakcija u Bosni i Hercegovini, ali kada se u njoj ne održavaju obredi, iz debelih zidova sa malim prozorima i šarenim prorezima u obliku zvezdica u plafonu, izbija hladnoća.

Ova višespratnica u turskom stilu uglavljena je u pećinu na samom izvoru reke, nadomak Blagaja.

Derviši u Beogradu

Koliko ima tekija i gde su raspoređene u Srbiji, muftija beogradski - nema informaciju.

Islamska zajednica Srbije samo u Beogradu broji oko 180.000 muslimana.

Islamsku zajednicu čine svi pravci islamske teologije, uključujući i derviše.

Oni se okupljaju u postojećim džamijama i manjim bogomoljama - mesdžidima i tu obavljaju derviški obred zikr.

„Danas se u Beogradu zikr održava svakodnevno u svakoj od islamskih bogomolja, kojih trenutno ima 15.

„Zikr se održava posle svake molitve, kojih svakodnevno ima pet, u nekim džamijama se obavlja grupno i naglas, a u nekim svako za sebe i tiho u sebi", kaže muftija beogradski i vojni Mustafa Jusufspahić.

'O njima se ne zna ništa'

Ipak, mali procenat ljudi na Balkanu zna nešto više o dervišima, najčešće samo kada ih imaju u neposrednom okruženju.

To uviđa i Beograđanin Milan Drobnjak, koji je derviše izučavao za potrebe studija.

„O njima se dosta zna, a s druge strane - ne zna se ništa.

„Derviši su sami po sebi tajanstveni i ne žele uvek baš sve da otkriju, a mnogo toga zavisi i od istorijskih okolnosti", kaže Drobnjak.

On je diplomirao arapski jezik na Filološkom fakultetu, a za master rad pisao je o dervišima na Balkanu jer se, kaže, u toj temi prepliću istorija, religija i kultura.

Izučavao je i literaturu, ali i novinske članke.

Zaključio je da stav o dervišima zavisi od toga koga pitate: za neke su jedini pravoverni muslimani, dok su za druge sekta.

I tako je u celom svetu.

„Suniti i šiiti, dve glavne struje islama, ne gledaju blagonaklono na derviše - zbog percepcije da oni žele da dostignu Boga, ni oni ih ne vole", kaže Drobnjak za BBC.

Šiiti i suniti

Suniti i šiiti se slažu oko osnovnih principa islama, kao što su vera u jednog Boga i važnost proroka. Oni dele i istu svetu knjigu - Kuran.

Razlog zbog kojeg je došlo do razilaženja nastao je u prvim godinama islama.

Nisu se usaglasili oko toga ko treba da bude zakoniti naslednik proroka Muhameda kao vođe muslimanske zajednice nakon njegove smrti.

Mnogi muslimani su verovali da će Abu-Bakr, prorokov najbliži saradnik, biti prvi kalif (što znači „zamenik Božijeg poslanika").

To je sunitsko gledište.

Manjina je verovala da Alija, prorokov zet, treba da vodi zajednicu.

Ovi muslimani su postali poznati kao šiiti, što znači „Alijina stranka".

Bektašije janjičari

Muftija Jusufspahić podseća da su u 16. i 17. veku u Beogradu postojale registrovane tekije u kojima je bio zastupljen veliki broj derviških bratstava.

Pored halvetija, sadija i bektašija, u Beogradu su se nastanile i kadirije i nakšibendije.

„Kadirije su imale tekije na Dorćolu i Kalemegdanu.

„U Gornjem gradu se njihova tekija nalazila pored šehidskog turbeta Damad Ali-paše, osvajača Moreje, koji je poginuo u bici kod Petrovaradina avgusta 1716. godine", dodaje u pisanom odgovoru za BBC na srpskom.

Jedno od prvih derviških bratstava koje je stiglo na Balkan bile su bektašije - zvanični red janjičara, turske elitne vojske za vreme Osmanskog carstva.

Njihov zadatak je bio da šire islam, što je bilo najizaraženije tokom osvajanja balkanskih država, ali i kada su gubili vlast.

„Oni su među najzaslužnijim za širenje islama na Balkanu, pa se zato bektašijski red smatra pravovernom vizijom ovdašnjeg islama", ističe.

Najveći broj njih ostao je u Turskoj i posle propasti Osmanske carevine.

Tokom 20. veka, kada je 1923. u Turskoj došao na vlast Kemal Ataturk, osnivač moderne države i sekularista, bektašije su došle na Balkan i grupisale se u Albaniji.

„Do Drugog svetskog rata, Albanija je bila centar svetskog bektašizma, dok je sa dolaskom Envera Hodže to sve bilo uništeno.

„Ipak, nešto nikad ne možete u potpunosti da uništite, ali opstane u mnogo manjem broju", ističe Drobnjak.

Komunista Enver Hodža vladao je Albanijom od 1945. do smrti 1985.

Ista sudbina je zadesila i derviše i tekije Bosni i Hercegovini.

„Interesantno je da na Balkanu postoji razlika između bosanskih i albanskih derviša, u filozofiji i obredima.

„Na primer, Albanci se probadaju, a to nikad među slovenskim dervišima nije bilo uobičajeno", kaže Drobnjak.

Za mnoge simbol derviša, red mevlevija sa belim ogrtačima i cilindričnim kapama koji se vrte, rano je stigao na Balkan, mada ih sad nema mnogo.

Moderna pretnja dervišima - vehabizam

Derviši su na Balkan došli u manjem broju i pre osmanske vlasti, te se smatraju prvim misionarima islama.

Alena Demirović smatra da ih je tu dočekalo pogodno tlo za njihovu filozofiju.

„Ne smemo zaboraviti da su na prostorima BiH, a i većinom Balkana, autohtoni narodi bili Bogumili, koji su verovali u jednog Boga i kojima je osnovna praksa bila katarza - duboko i potpuno pročišćenje čoveka koje postupno prosvetljuje čovekovu negativnu stranu i budi božansku prirodu.

„Ako malo dublje zađete u sufijsku literaturu, doći ćete do sledećeg zaključka: zar to nije ono što i sufizam nalaže?", kaže Demirović.

Ona je članica svetske međuverske i interkulturalne zajednice i često predstavlja Balkan u Americi.

„U bivšoj Jugoslaviji, za vreme komunističke vladavine jeste bilo tlačenja sufizma kao i drugih grupa iz svih religija sa ovih prostora, ali iskreni vernici su pronalazili načine da se održi i očuva."

Verskoj toleranciji koja danas postoji na Balkanu doprinele su sufije, uverena je.

„Muslimani većinom imaju pozitivan stav prema njihovom učenju, iako, moramo naglasiti, ni njihovo učenje nije ostalo pošteđeno različitih oblika devijacija", kaže ona.

Modernim dervišima najveća opasnost mogla bi da preti od radikalnih islamista.

O Kosovu kao plodnom tlu za bujanje vehabizma i salafizma koji zahvaljujući novcu iz Saudijske Arabije ugrožava bezbednost i šire zajednice, pisao je Njujork Tajms 2016.

Debele predrasude

U Beogradu su u vreme Osmanskog carstva postojala 274 molitvena prostora za muslimane, ali je i to relativno nepoznat podatak, navodi muftija.

„Jednostavno sve se činilo da se taj deo istorije zakopa i da se u svakom slučaju prikaže kao crni period ovoga prostora.

„Međutim, nesporno je da je mnogo toga došlo sa Osmanskom carevinom i u smislu civilizacijskih vrednosti", kaže muftija.

Pošto se o tome retko govori, došlo je udaljavanja ljudi jednih od drugih.

„Smatram da se nedovoljno poznajemo i da se posebno o islamu na ovim prostorima gleda sa debelom predrasudom i kroz prizmu istorijskih sukoba", ističe muftija.

Šta dalje?

Novi Pazar je donekle izuzetak.

Ovaj grad vekovima uspeva da u suštinskoj toleranciji i razumevanju čuva raznolike verske i nacionalne grupe, iako slike u medijima nekad bacaju senku na to, smatra Zibija Dervišhalitović Šarenkapić.

„Mi imamo svest da te grupe postoje, prihvatamo ih kao takve, uvažava se da ljudi mogu drugačije gledati i tumačiti svet oko sebe dok vas ili većinu ne ugrožavaju.

„Možda za neki deo stanovništva derviši nisu rado viđeni, ali nema koraka netrpeljivosti ili neuvažavanja", kaže ova Pazarka.

Tu pre svega misli na one koji čine versku, političku i društvenu većinu, i ne „vole kad se iskače iz koloseka".

„Suština njihovog postupanja, kako ja razumem, jeste veština da se u saglasju živi sa drugima", kaže Dervišhalitović Šarenkapić.

Ipak, tu se ogleda širi društveni problem nepoznavanja drugačijeg, posebno među pripadnicima različitih veroispovesti.

Đaci u Srbiji biraju hoće li učiti veronauku ili građansko vaspitanje, što ova profesorka smatra velikom greškom.

„Bolje bi bilo da svi imaju istoriju religije, gde bi mladim ljudima bila pružena prilika da saznaju nešto više o onim drugima i drugačijima, sa kojima ne dele životni prostor i nemaju zajednička iskustva.

„Društvo je uskraćeno za razumevanje različitosti i shvatanja da je svet šaren po svim aspektima", zaključuje ova Pazarka.

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

(BBC News, 05.03.2022)