Шта је неуродиверзитет и како друштвене мреже помажу људима да добију дијагнозу

Многи до пре неколико година нису ни чули за реч „неуродиверзитет&qуот;, али овај израз - који се користи да би описао широке и разноврсне различитости које могу да се пронађу у људском мозгу - сада је ушао у општи речник.

Друштвене мреже попут Клабхауса, Твитера и ТикТока одиграле су кључну улогу у тој промени.

Оне су пружиле преко потребан простор у ком људи могу да разговарају о неуролошким разликама.

Штавише, друштвене мреже су многима помогле да добију доказ који им је био потребан да би схватили да су неуродивергентни.

То је било нарочито корисно током пандемије, кад су људи са другачијим мозгом успели да пронађу заједнице и људе на интернету са којима могу да се поистовете.

• Тајни свет исповести на интернету - како читање туђих тајни утиче на наше емоције
• Дете са аутизмом и наводно „истеривање ђавола&qуот;: „Екстреман, али не и усамљен пример&qуот;
• Да ли је квалитетан живот са аутизмом могућ

Шта је, дакле, неуродиверзитет?

Неуродиверзитет је прихватање да мозак може да функционише на другачије начине и да су те разлике просто природне варијације у људском мозгу.

„То је само начин да се опише да се наши мозгови разликују и, баш као и код сваког другог људског бића, нећете бити добри баш у свему&qуот;, каже доктор Лоренс Фенг, директор пројекта неуродиверзитета на Универзитету Стенфорд.

Доктор Фенг сматра да неким људима може бити теже да признају или прихвате разлике које се одвијају у мозгу.

„Родни диверзитет је нешто што се лако препознаје, баш као и расни етнички диверзитет, јер се лако види.&qуот;

„Али неуродиверзитет је нешто што се најчешће не види.&qуот;

Људи који су неуродивергентни могу да имају варијације когнитивних различитости као што су аутизам, хиперактивни поремећај недостатка пажње (АДХД), дислексију или диспраксију.

Постоје три главна облика АДХД-а и њихове последице могу да варирају од особе до особе.

Његова дијагноза често се поставља још у детињству, али све више одраслих особа такође открива да има ову врсту неуродиверзитета.

Рејч Идову је блогерка и власница једне компаније, која има више облика АДХД-а.

„Тип пажње код АДХД-а значи да испољавате симптоме или особине као што су лако губљење пажње или непосвећивање пажње детаљима, прокрастинација, лоша организованост или лоша радна меморија&qуот;, каже она.

„Хиперактивно импулсивни тип АДХД-а испољава особине импулсивности и лаког упадања у реч људима.

„Ја имам комбиновани тип, што значи да поседујем оба.

„Такође сам веома креативна и добра у решавању проблема&qуот;, додаје.

Искуства међу неуродигвергентнима могу да варирају.

Неки су можда осетљиви на окружења која изазивају преоптерећеност чула.

Други могу да обрађују информације на другачије начине, док трећи можда не умеју да читају изразе лица или имају потешкоћа у разликовању бројева и речи.

• Изненађујуће позитивне стране нерасположења
• Када сме да се верује инстинкту
• Ваш тинејџер је саркастичан - не брините, то је знак интелигенције

Покрет неуродиверзитета

Према „Неуродиверзитету на послу&qуот;, неуродивергентним се сматра око 15 до 20 одсто глобалне популације.

Током деведесетих, постојао је покрет који је указивао на неуродиверзитет и подржавао инклузију свих људи са могућим неуродиверзитетом.

Џуди Сингер, аустралијска социолошкиња, сковала је израз „неуродиверзитет&qуот; у тези из 1998. у којој је промовисала једнакост и инклузију „неуролошких мањина&qуот;.

Данас се неуродиверзитет доживљава као покрет за социјалну правду и стекао је много већу пажњу највећих медија.

Истраживање и едукација све су важнији за то како се доживљавају неки инвалидитети и неуролошка стања.

Потешкоће око дијагнозе

Овај све масовнији покрет помогао је да се укаже на неуродиверзитет, али многи људи се и даље муче да добију дијагнозу и подршку.

Рози Томас је тридесеттрогодишњакиња која живи у Берлину.

Дијагноза АДХД-а постављена јој је 2020. године током пандемије ковида.

Након тога одлучила је да постане инструкторка који ради на подршци људима као што је она.

„Три деценије сам буквално мислила да сам нешто попут потпуног Марсовца. Мислила сам, нико други није као ја&qуот;, каже она за ББЦ.

„Одлазила бих код психијатра који би ми говорио да су све те ствари са којима се борим само симптоми депресије. Знала сам да нисам депресивна, а сада знам да су то били примери извршне дисфункције.&qуот;

Извршна дисфункција односи се на дијапазон когнитивних, емотивних и бихевиоралних потешкоћа које се често јављају после повреде чеоног режња мозга.

Рози је на ТикТоку гледала снимак жене у четрдесетим са АДХД-ом како наводи симптоме који су били познати Рози.

Она је гуглала „АДХД код одраслих жена&qуот; и открила да се уклапа у већину наведених карактерних особина.

Потом је самој себи поставила дијагнозу АДХД-а.

„Читала сам о томе и плакала. Било је то као да читам властити дневник.&qуот;

Доктор Фенг каже да процес добијања формалне дијагнозе умногоме варира широм планете и уме да буде веома скуп, због чега многи људи не полазе тим путем, мада упозорава да постоје бројне користи од тражења професионалне помоћи.

„Мислим да би потенцијални разлог за бригу могао да буде то што понекад постоје интернет странице које постављају дијагнозу људима на основу критеријума, а дијагноза са неке од њих није баш тако једноставна&qуот;, каже он.

„На пример, људи на спектру аутизма понекад испољавају стереотипно понашање као што је репетитивно, а то онда може лако да се помеша са опсесивним понашањем код опсесивно-компулзивног поремећаја.

„Ако имате погрешну дијагнозу, онда ви практично крећете погрешним путем и зато је од веће помоћи ако сумњате, или ако неко сумња, да дијагнозу добијете од неуролошког стручњака.&qуот;

Подршка на друштвеним мрежама

И док многи имају проблема да дођу до подршке преко традиционалних медицинских канала, многи попут Рози окрећу се друштвеним мрежама за помоћ.

Лирик Холманс је тридесетпетогодишњи аутистични блогер и јутјубер из Тексаса.

Како наводи, да је аутистичан открио је са 29 година и то у заједницама на друштвеним мрежама.

Покренуо је хештег на друштвеним мрежама #АскингАутистицс да би помогао људима да лакше постављају питања о аутизму.

Лирик верује да је тај хештег важан, јер људима омогућује да питају оне са искуством живота са аутизмом све што желе да знају.

„Идентитет је невидљив, нарочито ако немате речник којим можете да објасните то искуство&qуот;, каже он.

„Веома је тешко квантификовати та искуства ако не постоји заступљеност људи као што сте ви.&qуот;

Лирик мисли да су друштвене мреже у великој мери олакшале проналажење других са којима можете да се поистоветите.

„Ви поставите питање и знате да ће ваши пратиоци почети да разговарају међу собом и да деле ствари и помогну једни другима да затраже помоћ.&qуот;

• Зашто се браћа и сестре такмиче цео живот
• Четкицом и бојом до снажнијег менталног здравља
• Шта је била „Ментална соба“ италијанског фудбалског клуба Милан и како је допринела слави

Теже је женама

Иако друштвене мреже олакшавају људима да нађу помоћ, и даље је мање вероватно да ће жене добити дијагнозу.

Лекарима и стручњацима за ментално здравље често промакну њихови симптоми.

Кад се људи тестирају на аутизам, доктор Фенг наводи да „мушкарци обични исказују стереотипније понашање, више репетитивног понашања&qуот;

„То се ређе виђа код жена, и то је једна ствар која чини да је мушкарце много лакше приметити.&qуот;

Истраживање доктора Фенга показало је да се код жена на спектру много више „камуфлира&qуот; него код мушкараца.

Камуфлирање или маскирање је употреба разних стратегија како би се маскирале карактеристике аутизма и компензовале потешкоће у друштву које се повезују са аутизмом.

Ове стратегије могу да се примењују свесно или не.

Кад је у питању АДХД, он каже да има много више жена које су тип непажње и много више мушкараца који су хиперактивни наметљиви импулсивни тип.

„Ако ваш рад на школским часовима пролази и само сте ћутљиви, онда наставници не маре, мисле да је с вама све у реду&qуот;, наводи Фенг.

„Хиперактивни импулсивни ђаци су 'они који праве проблеме' и зато увек буду примећени.&qуот;

Стигма

Иако је можда теже поставити дијагнозу женама, постоји и стигма око признавања и отвореног разговора о неуродиверзитету.

Рејч каже да су је, након што је јавно обелоданила да је неуродивергентна, контактирали бројни људи из свих крајева света.

Поред тога што је добила много порука од жена, јавило јој се и много црнаца који су јој рекли да мисле да су неуродивергентни.

„Неким људима је веома непријатно и срамота их је због стигме која прати АДХД.&qуот;

„Ишла сам на конвенцију Комикон прошле године и говорила сам на бини, а после тога ми је пришла особа за коју мислим да је у четрдесетим и рекла ми: 'Добила сам дијагнозу након што сам читала ваш блог, ја сам аутистична'.&qуот;

И Рејч је добила дијагнозу током пандемије и открила да су друштвене мреже важна алатка у излажењу на крај с тим.

Тражила је да јој се јаве сви они који се такође муче током пандемије због неуродиверзитета и реакције су биле невероватно валидирајуће.

„Било је много људи, мушкараца, жена, свих годишта, који су током пандемије открили да имају АДХД.

„Ја сам тада имала 26 година и заправо је у документарцу који сам гледала на Нетфликсу био један одрасли човек који је говорио о томе колико се мучи са АДХД-ом и он је говорио о томе колико су му лекови за АДХД изменили живот.&qуот;

Позитивни изгледи

Оно што покрет за неуродиверзитет промовише је самопомоћ.

Зато што се свест о нези менталног здравља повећала последњих година, више се разговара о здравственој нези која важи и за неуродивергентне, и то би могао да буде фактор зашто су друштвене мреже толико успешне као дијагностичка алатка.

Доктор Фенг се слаже да је дошло до великог напретка у начину на који се постављамо према овим стањима.

„Мислим да је једна од ствари која је дефинитивно другачија у односу на период од пре 20 година кад се друштвене мреже нису користиле тај да се смањила стигма која прати ментална и неуродивергентна стања.&qуот;

Свако са ким је ББЦ разговарао испричао је у коликој мери су свест и разумевање њиховог стања помогли да им се унапреди квалитет живота.

Неколико истакнутих личности такође је говорило о властитим дијагнозама.

Предузетник Илон Маск открио је у америчкој хумористичкој емисији Суботом увече уживо да је на спектру аутизма, док је америчка олимпијска гимнастичарка Симон Бајлс отворено говорила о томе да има АДХД.

Вишеструко талентовани модел, глумица и певачица Кара Делевињ такође је говорила нашироко о томе како има и диспраксију и АДХД.

Ова изузетно видљива сведочанства о неуродиверзитету могу да доведу до тога да више људи почне да размишља о властитим искуствима, што заузврат може да помогне да се многи запитају:

„Да ли сам ја неуродивергентан?&qуот;

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 06.18.2022)