Godišnjica Staljinove smrti: Tinejdžeri koji su se suprotstavili sovjetskom diktatoru – i ostali živi

Kad je sovjetski vođa Josif Staljin umro 5. marta 1953. godine, izgledalo je kao da je čitava SSSR bila u žalosti.

Ali iza ožalošćene spoljašnjosti, krila su se pomešana osećanja prema vođi pod čijom vladavinom su nestali milioni ljudi u čistkama i od gladi, dok su milioni drugih živeli u ekstremnom siromaštvu.

Jednom prilikom, međutim, Staljinovu vlast dovela su u pitanje tri dečaka.

Tokom skoro tri decenije koliko je proveo na vlasti, trudio se da projektuje neosporni autoritet i brutalno gušio svaki glas pobune.

A opet, protesti se jesu održavali u Sovjetskom Savezu.

Nisi bili česti niti masovni, ali jesu ukazivali na to da se mnogi ne slažu sa njegovim totalitarnim režimom.

Jedan takav slučaj odigrao se u Čeljabinsku, industrijskom gradu na Uralu, planinskom masivu koja razdvaja evropski od azijskog dela Rusije.

U gradu se nalazio pogon fabrike traktora.

Jednog dana u proleće 1946. godine, trojica tinejdžera počela su da lepe letke u centru grada.

Meštani u redovima za hranu umorno su krenuli da ih čitaju.

Dečaci nisu imali lepak pa su upotrebili hleb natopljen vodom da bi zalepili listove hartije, iscepane iz njihovih školskih svezaka, na zidove i stubove uličnih svetiljki.

„Gladni narode, ustaj da se boriš!", bilo je ispisano rukopisom školaraca.

• Rezolucija koja je promenila sve - kako je došlo do raskola Tita i Staljina
• Nije teorija zavere: Tito, Hitler i Staljin bili komšije
• Pronađena masovna grobnica u Ukrajini iz Staljinove ere

Jedna žena u redu pročitala je letak.

„Ovo je napisala pametna osoba", prokomentarisala je.

Dečaci su bili Aleksandar (poznat pod nadimkom Šura) Poljakov, Mihail (Miša) Ulman i Jevgenij (Genja) Geršovič.

Svi su u to vreme imali 13 godina, a Šura Poljakov je bio vođa družine.

Njegova porodica je poreklom bila iz Harkova, u Ukrajini, a evakuisan je na Ural sa majkom, bakom, sestrom i tetkom.

Njih petoro delili su jednu sobu dok je grad imao problema da smesti veliki broj ratnih izbeglica.

Šurin otac je poginuo u ratu.

Njegova majka je sada izdržavala porodicu, radeći kao pravnica.

Genja Geršovič je takođe odrastao bez oca, ali iz potpuno drugih razloga.

Rođen je u Lenjingradu, a 1934. godine njegov otac je uhapšen, lažno optužen za članstvo u tajnoj mreži koja se pripremala da sruši vlast.

Nestao je bez traga.

Da bi joj dvoje dece ostalo bezbedno, Genjina majka se preselila u Čeljabinsk.

Uprkos tome što joj je muž bio „narodni neprijatelj", uspela je da nađe posao kao profesorka u srednjoj školi.

Genjin otac je bio pogubljen pre rata, ali je porodica za njegovu smrt saznala mnogo kasnije.

Mihail, iliti Miša, Ulman, baš kao i Genja, poreklom je bio iz Lenjingrada.

Ali njegova porodica je bila na okupu i oba njegova roditelja su se preselila u Čeljabinsk početkom rata da bi radili u lokalnoj fabrici traktora, koja je u to vreme pravila tenkove, a ne zemljoradničku opremu.

U Čeljabinsku je Mišina porodica živela u izuzetno skučenim uslovima, prisiljena da deli sobu sa neznancem.

Soba je bila podeljena štrikom i čaršavom koji je visio sa njega.

Trojica dečaka išla su u istu školu.

Ulman i Geršovič su čak sedeli u istoj klupi u odeljenju.

Iako su imali samo 13 godina, dečaci su već čitali dela Marksa, Lenjina i Staljina u sklopu nastavnog programa.

Iz tih knjiga oni su naučili da je prihvatanje nepravde pogrešno.

Takođe su pažljivo proučavali reči „Internacionale", himne radničkog pokreta koju je 1870-tih napisao francuski revolucionar, a koju su kasnije delili svi oni koji su se borili protiv socijalne nepravde.

Pesma je služila kao sovjetska nacionalna himna između 1922. i 1944. godine.

Dečaci nisu mogli da veruju da tekst pesme, koji poziva mase da ustanu protiv socijalne nepravde, nije zabranjen u Sovjetskom Savezu.

Dečaci i njihove porodice su se suočili sa teškim ekonomskim nedaćama, živeći na ivici gladi od posleratnih sledovanja hrane.

U Sovjetskom Savezu bio je popularan jedan vic u vreme kad su lideri Sjedinjenih Američkih Država, Velike Britanije i Sovjetskog Saveza seli na konferenciji u Jalti u februaru 1945. da zajedno rasprave koji će metod upotrebiti da pogube Hitlera, kako se rat bližio kraju.

U tom vicu je Čerčil, tada britanski premijer, predložio vešanje.

• Kako je Solženjicin uzdrmao temelje Sovjetskog saveza
• Gladomor u Ukrajini: Deset činjenica o tragediji velike gladi koja je ubila milione ljudi
• Titova atomska bomba: politička želja protiv nauke

Ruzvelt, američki predsednik, bio je za električnu stolicu.

A Staljin, sovjetski lider, smatrao je da je najefikasniji način pogubljenja da se Hitler stavi na program sovjetskog sledovanja hrane.

Druga dvojica su se složila da bi to bilo najsurovija kazna - što je i bila poenta vica.

Ali nisu svi u Sovjetskom Savezu bili prisiljeni da preživljavaju od oskudnih sledovanja.

Trojica dečaka imala su druga u odeljenju čiji je otac bio direktor lokalnog industrijskog pogona.

Način života njihovog druga bio je potpuno drugačiji od njihovog: u školu ga je dovozio šofer, jeo je mnogo lepšu hranu koja mu je bila pripremana za užinu, a na proslavi njegovog rođendana dečaci su mogli da piju soda vodu i gledaju filmove Čarlija Čaplina projektovane na zid.

Ne mora se posebno napominjati da direktorova porodica nije živela u sobi koju je morala da deli sa neznancem, već je uživala u prostranom i udobnom smeštaju.

Sve je to delovao kao nešto iz bajke.

Uslovi života radnika u fabrici u Čeljabinsku bili su teški i pre rata - mnogi su živeli po podrumima i zemunicama.

Kad je počeo rat, Čeljabinsk se suočio sa prilivom evakuisanih ljudi iz zapadnih oblasti Rusije, što je te uslove učinilo još gorim.

U decembru 1943. godine, uprava fabrike otkrila je da i do tri stotine radnika spava u krugu fabrike, na podu radionice, jer nisu imali gde drugde da idu.

Neki su govorili da nemaju zimsku odeću, drugi - obuću.

Oni nisu ni mogli da napuste fabriku.

I dok su ljudi bili spremni da istrpe patnju tokom rata, kad se on okončao, njihovo strpljenje se istanjilo.

Iako su bili srećni što su pobedili nacističku Nemačku, mnogima u Čeljabinsku je bila muka od stalnog poniženja života u bedi.

Trojica dečaka su slušala odrasle kako se žale na memljivi podrumski smeštaj, krovove koji prokišnjavaju, supu od kopriva, odsustvo sapuna tokom četiri godine i mnoge druge probleme.

Iskusili su ekstremno siromaštvo i smatrali su da imaju vrlo malo toga da izgube.

Bili su sve ljući zbog nepravde koju su viđali i kontrasta između onoga što je sovjetska propaganda predstavljala kao život u socijalističkoj zemlji i onoga što su mogli da vide rođenim očima.

Jednog aprilskog dana 1946. godine, dečaci su iscepali list iz školske sveske i napisali:

„Drugovi, radnici, osvrnite se oko sebe! Vlada opravdava vaše probleme ratom. Ali rat je okončan. A da li su se vaši uslovi popravili? Nisu! Šta vam je vlada dala? Ništa! Vaša deca su gladna, a opet vam pričaju priče o srećnom detinjstvu. Drugovi, osvrnite se oko sebe i shvatite šta se stvarno dešava!"

Isprva su dečaci lepili letke samo noću, ali u roku od nekoliko dana postali su smeliji i prestali su da se brinu oko posledica.

Čak su uspeli da nagovore nekoliko drugara iz škole da im pomognu.

Ozloglašena sovjetska služba bezbednosti NKVD - koja će postati KGB, a danas FSB - uskoro je čula za tu situaciju i vrlo brzo shvatila da anti-vladine letke izrađuju školska deca.

U školama su vršene provere rukopisa svakog učenika kako bi se pronašli počinioci.

Deca širom Čeljabinska bila su primorana da ispisuju reči kao što su „drug" i „srećno detinjstvo".

Prvi je uhapšen Jevgenij Geršovič.

Potom Aleksandar Poljakov i, krajem maja 1946. godine - Mihail Ulman.

Njihove porodice bile su šokirane - i prestravljene.

Dečaci su bili izloženi nemilosrdnom ispitivanju službe bezbednosti, koja je takođe pokušala da ih optuži da su nacistički simpatizeri.

Tinejdžeri su bili ogorčeni: kako zakleti marksisti mogu biti nacisti?

Geršoviču i Poljakovu je suđeno u avgustu 1946. godine i proglašeni su krivim za širenje anti-sovjetske propagande.

Osuđeni su na tri godine maloletničkog zatvora.

Kasnije su se prisetili stravičnog vremena provedenog uz stalna premlaćivanja i maltretiranja od drugih mladih zatvorenika, zatvorenih zbog krivičnih dela.

Ulman je imao sreće - budući da u vreme hapšenja još nije napunio 14 godina, potpuno je izbegao kaznu.

• Upoznajte Lenjina: Kako je oblikovao Tita i Jugoslaviju
• Oktobarska revolucija - pucanj sa Aurore koji je promenio svet
• Pet razloga zašto se raspao SSSR

Njegovi roditelji su se brzo preselili nazad u Lenjingrad kako bi se udaljili od službe bezbednosti iz Čeljabinska.

Geršovič i Poljakov su se takođe izvukli relativno lako, jer su krajem 1946. godine pušteni na uslovnu slobodu.

Dečacima je možda pomogla njihova mladost da izbegnu mnogo teže posledice.

Ali je moguće i da su pripadnici službe bezbednosti i sudije bili zatečeni iskrenošću mladih buntovnika koji su, uprkos životu u jednom od najtotalitarnijih režima u istoriji, verovali da smeju da protestuju protiv socijalne nepravde i nateraju vladu da popravi uslove života za radnike.

Kasnije u životu i Ulman i Poljakov su emigrirali u Izrael, gde ovaj drugi još uvek živi sa suprugom i gde je BBC uspeo da razgovara sa njim.

Ulman se kasnije preselio u Australiju, gde je umro 2021 .godine.

Jevggenij Geršovič je ponovo uhapšen krajem četrdesetih, nakon što je izbačen sa fakulteta, pod sumnjom za anti-sovjetske aktivnosti.

Osuđen je na 10 godina zatvora, ali je pušten ubrzo posle Staljinove smrti, zajedno sa milionima drugih žrtava represije.

Umro je 2010-tih.

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

(BBC News, 03.05.2023)