Rusija i Ukrajina: Kako je ruska diplomatija izgubila uticaj na Putina i zašto nije uspela da spreči rat

Invazija na Ukrajinu nije bila toliko neuspeh diplomatije koliko ilustracija nebitnosti ruskog Ministarstva spoljnih poslova u procesu donošenja odluka u Rusiji Vladimira Putina.

Godinama se smanjivao uticaj i autoritet ruskih diplomata, a njihova uloga svodila se na ponavljanje agresivne retorike iz Kremlja.

BBC na ruskom pitao je bivše ruske i američke diplomate, kao i bivše insajdere iz Kremlja i Bele kuće, kako je ruska diplomatija završila u takvoj krizi i da li ima nade da se ponovo ožive kanali i lični kontakti koji će jednog dana biti potrebni da bi se rat lakše priveo kraju i dogovorio trajan mir.

• Ko je Vladimir Putin
• Koga sluša Vladimir Putin
• Čovek koji je Putinu otvorio vrata Kremlja
• Da li je Putinov „mačo imidž“ kriv za rat u Ukrajini

„Roboti sa papirima"

Viktorija Nuland, jedna od ključnih osoba američkog Stejt departmenta u Rusiji, 12. oktobra 2021. godine privodila je kraju jednoipočasovni sastanak u kancelariji u sedištu Ministarstva spoljnih poslova na trgu Smolenskaja u Moskvi.

Za stolom preko puta nje sedeo je zamenik ruskog ministra spoljnih poslova Sergej Rjabkov, čovek kog je poznavala godinama i sa kojim je uživala u dobrim razgovorima jedan na jedan.

Ali ovaj put stvari su bile drugačije.

Rjabkov je govorio robotskim glasom i delovao je kao da čita zvanični stav Moskve sa lista hartije.

Nakon što je izašla iz zgrade ruskog Ministarstva spoljnih poslova, Nuland je dala nekoliko kratkih opaski novinarima, rekavši da su pregovori bili produktivni i da joj je drago što se vratila u Rusiju.

Rjabkov je takođe opisao razgovore kao korisne, ali je žalio što nije postignut značajniji napredak.

„Ne možemo isključiti eskalaciju", rekao je on.

„Jasno smo to stavili do znanja američkim kolegama."

Privatno, Nuland je bila šokirana, prema tvrdnjama dvoje ljudi koji su čuli tu priču direktno od nje.

Oni su za BBC rekli da je opisala Rjabkova i zamenika ministra odbrane Aleksandra Fomina, koji je takođe bio prisutan, kao „robote sa papirima".

Bilo je to kao da su vodili razgovor sa ljudima koji nisu prisutni u prostoriji, rekla je ona.

Tokom sastanka, Ukrajina čak nije bila na dnevnom redu.

Razgovor se vodio oko rada diplomatskih misija u SAD i Rusiji (od kojih su obe pretrpele težak udarac uzajamnim proterivanjem diplomata), oko humanitarne krize u Avganistanu, kao i stalne napetosti u odnosima Moskve i Vašingtona.

Tog leta su Vladimir Putin i Džozef Bajden u Ženevi započeli pregovore o kontroli strateškog naoružanja.

Nekoliko nedelja nakon sastanka sa Nuland u Ministarstvu spoljnih poslova, SAD su saopštile da imaju dokaze da se Rusija sprema da izvrši invaziju na Ukrajinu, a sledeći visoki američki zvaničnik koji je posetio Moskvu bio je šef CIA Bil Berns.

Paralelne karijere

I Sergej Rjabkov i Viktorija Nuland posvetili su diplomatske karijere odnosima Rusije i SAD.

Rjabkov je krenuo od zaduženja u ruskoj ambasadi u Kanadi, proveo je šest godina u SAD i završio na raznim diplomatskim položajima visokog ranga.

Postao je zamenik ministra spoljnih poslova 2008. godine i od tada je bio zadužen za odnose sa Vašingtonom.

Njegove američke kolege su ga doživljavale kao praktičnog i smirenog pregovarača.

Čak i kad su se odnosi između dve zemlje pogoršali, komunikacija sa njim je i dalje bila moguća.

Nuland se specijalizovala za SSSR još od osamdesetih, prebacivši naglasak na Rusiju posle raspada Sovjetskog Saveza.

U poslednjih 40 godina, bila je omladinski vođa u letnjem kampu u Odesi, provela je pola godine sa sovjetskim ribarima na ribarskom brodiću na Ruskom dalekom istoku, i služila na više od deset različitih diplomatskih položaja.

Kad je stigla na sastanak u Moskvi 2021. godine, bila je američka podsekretarka za državne i političke poslove, što je treći najviši položaj u Stejt departmentu.

Činjenica da je Nuland uopšte bila u Moskvi bila je posledica uspešnih diplomatskih cenjkanja.

Ona je 2019. godine stavljena na rusku crnu listu, kao odgovor na odbijanje SAD da izda vizu Konstantinu Voroncovu, zameniku direktora odeljenja za neširenje i kontrolu oružja pri ruskom Ministarstvu spoljnih poslova.

Voroncov je proteran iz Brisela u proleće 2018. godine, posle trovanja bivšeg ruskog špijuna Sergeja Skripala i njegove ćerke u Velikoj Britaniji.

On je bio jedan od skoro 150 ruskih diplomata proglašenih personom non grata u skoro dvadeset zemalja kao posledica tog incidenta.

Za rusko Ministarstvo spoljnih poslova, Voroncovljev slučaj postao je ogromno seme razdora.

Ruska delegacija je u komisiji UN-a za razoružavanje 2019. godine prekinula sednicu da bi izrazila protest zbog toga.

Boris Bondarev, bivši ruski diplomata koji je u to vreme radio kao savetnik u ruskoj misiji u Ujedinjenim nacijama u Ženevi, rekao je za BBC da je bio začuđen žarom sa kojim je Ministarstvo spoljnih poslova zahtevalo da Voroncov dobije dozvolu za ulazak u SAD.

On je situaciju opisao kao „jurnjavu za muvom tokom koje je spaljen čitav stan".

Čak su i iranske diplomate molile ruske kolege da dozvole da se rasprave međunarodna pitanja i da pokušaju da probleme sa Amerikancima reše privatno.

Ali njihova molba bila je ignorisana.

„To nam nije bilo bitno. Mi smo Rusi i mi nikad ne grešimo", kaže Bondarev, opisujući pristup njegovih kolega.

• Putin se uporedio sa ruskim carom Petrom Velikim koji je „vraćao teritorije"
• Da li je Putin pretrpeo neuspeh u ratu u Ukrajini
• Putinova sudbina je vezana za ishod rata u Ukrajini
• Putin: Rusofobija je prvi korak ka genocidu

Lupanje pesnicom o sto i pričanje koještarija

U decembru 2021. godine, Boris Bondarev je dobio mejl sa zvaničnim dokumentom Ministarstva spoljnih poslova u kom se detaljno navodi šokantno novi pristup odnosima sa SAD i NATO.

„Pročitao sam ga i pomislio, kakva je ovo glupost, ovo je nivo vrtića", priseća se on.

„Jedan od uslova bio je da NATO ne sme da prima nove zemlje članice… To ne funkcioniše tako!".

Dokument koji je dobio Bondarev bio je tekst ultimatuma Rusije upućenog SAD-u i NATO-u.

U vreme kad je Zapad otvoreno govorio o mogućnosti da Rusija napadne Ukrajinu, Moskva je zahtevala „bezbednosne garancije".

Suština zahteva Moskve bila je da se NATO uzdrži od daljeg širenja na istok, da ne prihvata bivše sovjetske zemlje kao nove članice i da vrati trupe u Evropi na nivo iz 1997. godine.

I sami zahtevi i naknadno objavljivanje ultimatuma bili su do tada nečuveni koraci u diplomatiji.

Oni nisu iznenadili samo Zapad, već i mnoge ljude u samom ruskom Ministarstvu spoljnih poslova.

Bondarev i njegov šef počeli su da kopaju kako bi saznali odakle je taj dokument potekao.

Otkrili su da je osmišljen u Kremlju i da ga niko u Ministarstvu nije čak ni doveo u pitanje.

„Rekli su samo: Razumemo, gospodine! Povinovaćemo se", kaže Bondarev.

„To je uobičajena stvar za rusko Ministarstvo spoljnih poslova - mi smo samo mali ljudi i to nema nikakve veze sa nama."

Ultimatum je trebalo da se dovede u pitanje, tvrdi Bondarev.

„Na primer, u vezi sa zahtevom da se NATO trupe vrate na položaje iz 1997. godine."

Moskva je izgleda zaboravila da je 1997. godine u Evropi bilo stacionirano 300.000 pripadnika američkog vojnog osoblja, za razliku od 5.000-7.000 iz 2021. godine.

„Svi su se ponašali kao da je Rusija jedina zemlja na planeti, a da druge zemlje nemaju nikakvih legitimnih interesa", kaže on.

Ruski stručnjaci su takođe bili iznenađeni ovim ultimatumom.

„To uopšte nije način na koji je ruska diplomatija funkcionisala, čak ni pod Putinom", kaže Aleksandar Gabuev, direktor Karnegijevog centra za Rusiju i Evroaziju koji se sada nalazi u Berlinu.

Kao prvo, Rusija je otvoreno određivala granice ispod kojih neće ići.

„Odmah se saterate u ćošak i onda je teže pronaći izlaz", kaže Gabuev.

Kao drugo, Moskva kao da je tražila od NATO-a da se pretvara, uprkos padu Berlinskog zida i raspadu Sovjetskog Saveza, da je alijansa izgubila Hladni rat.

Desetog januara 2022. godine, dva ruska zamenika ministara - Rjabkov iz Ministarstva spoljnih poslova i Fomin iz Ministarstva odbrane - sastali su se sa Amerikancima na večeri u Ženevi.

Sjedinjene Američke Države predstavljale su prva zamenica državnog sekretara Vendi Šerman i državna podsekretarka za kontrolu naoružanja Boni Dženkins.

Sastali su se da bi govorili o ruskom ultimatumu.

„Bilo je grozno", kaže Bondarev.

„Amerikanci su rekli - hajde da pregovaramo. Ali, umesto toga, Rjabkov je odmah krenuo da viče - 'Treba nam Ukrajina! Ne idemo nikud bez Ukrajine! Pokupite sve osoblje i vratite se na granice iz 1997. godine!' Šerman je Čelična ledi, ali mislim da je čak i njena vilica pala na to."

Bondarev, koji dugo poznaje Fomina i Rjabkova, takođe je bio iznenađen.

„Fomin nikad nije odavao utisak nekakvog uštogljenog vojnika ili na bilo koji način odbojnog čoveka. Bio je normalan tip, koji je pričao smešne anegdote iz vremena dok je služio u Africi", kaže on.

„Rjabkov je oduvek bio veoma ljubazan i zaista prijatan sagovornik. A sada je lupao pesnicom o sto i pričao koještarije. Tolike je godine proučavao Ameriku, a sad je odjednom shvatio da su oni neprijatelji i da moramo da idemo u rat sa Ukrajinom?"

Nakon što je započela ruska invazija na Ukrajinu, Bondarev je postao najviši rangirani službenik ruskog Ministarstva spoljnih poslova koji je podneo ostavku iz protesta zbog rata.

Španski list El Pais objavio je 2. februara 2022. godine reakcije Vašingtona i Brisela na zahteve iz Moskve.

NATO je ponudio pregovore o zahtevima da se ne koriste ofanzivni raketni sistemi i trupe u Ukrajini, i o širim pitanjima strateške bezbednosti u Evropi.

SAD su takođe predložile ograničavanje nuklearnog naoružanja, a Amerikanci su čak bili spremni da pregovaraju o tomahavcima koje su rasporedili u dometu udara na Rusiju u Poljskoj i Rumuniji - što je odavno zabrinjavalo Moskvu.

Aleksandar Gabuev je bio u kontaktu sa velikim brojem ruskih diplomata u to vreme i kaže da su oni bili prijatno iznenađeni američkim predlozima: „Vidi ti to, sada treba da sedimo još nekoliko meseci u Ženevi i samo stavimo na papir idealne sporazume koji će zaista pojačati bezbednost", rekli su oni, prisetio se on.

Prema Gabuevljevom mišljenju, tada je bilo moguće da Kremlj izvojuje veliku diplomatsku pobedu, mada uz malo ucenjivanja, ali je Putin već doneo odluku da ide u rat i tako su, na kraju, pregovori sa NATO-om bili samo paravan.

Predsednik je potom saopštio da je alijansa ignorisala „fundamentalne ruske zahteve".

U ovoj fazi je postajalo sve očiglednije da Putin sam povlači konce i da više nije moguće koristiti diplomatiju za pokušaje da se natera da se predomisli.

Bivši zvaničnik Bele kuće rekao je za BBC da su još od 2010. godine američke diplomate primećivale da su njihove ruske kolege sve nezadovoljnije opadanjem vlastitog uticaja i odsustvom bilo kakvog autoriteta kad se radi o pitanjima koja su posebno važna Putinu.

Kako su godine prolazile, bilo je sve više i više takvih pitanja.

Ben Rouds je služio kao zamenik Saveta za nacionalnu bezbednost u administraciji Baraka Obame od 2009. do 2017. godine.

On je takođe bio pisac govora za američkog predsednika.

Rouds je za BBC rekao da ne misli da bi bilo kakva nova diplomatska strategija mogla da promeni odnose između SAD i Rusije, jer ona ne bi promenila Putina.

„U tome je tragedija svega. Ponekad naprosto postoji granica", kaže on.

„Verujem da je Putin prešao na veoma tamnu stranu i da više ne može da se vrati."

„Taoci protokola"

„Rusija je spremna na saradnju sa NATO-om... između ostalog i pridruživanje alijansi."

Danas je teško poverovati, ali ove reči je izgovorio upravo Vladimir Putin u komentarima BBC-ju u martu 2000. godine.

„Ne mogu da zamislim svoju zemlju izolovanu od Evrope", rekao je on.

• Fašizam, ezoterija, trolovanje: Da li je Dugin zaista „mozak“ Kremlja
• Putinov 70. rođendan: Sedam ključnih trenutaka koji su ga definisali
• „Saga Vagner nadmašila Dostojevskog": Putin i Prigožin se sastali u Moskvi posle pobune Vagnera

U avgustu 2023. godine, više nema potrebe da se zamišlja takav scenario.

Svi direktni letovi iz zapadnih zemalja u Rusiju su zabranjeni, ruskim zvaničnicima i kompanijama u državnom vlasništvu su uvedene sankcije, široka koalicija zemalja pruža vojnu pomoć Ukrajini, Rusija je isključena iz Saveta Evrope, a Međunarodni krivični sud u Hagu izdao je nalog za hapšenje Putina zbog ilegalne deportacije ukrajinske dece.

„Zaista smo razgovarali o tome da li da se pridružimo NATO-u ili ne", kaže izvor koji je radio u Kremlju početkom 2000-ih.

„Bila je to Putinova inicijativa, niko ga nije primoravao. Atmosfera je bila liberalnija tada. Zvaničnici nisu samo želeli da udovolje - svi su se trudili da rešavaju prave probleme."

Tokom Putinova prva dva predsednička mandata, pa čak i tokom perioda vladavine Dmitrija Medvedeva, ruske diplomate mogle su da se pohvale značajnim dostignućima, tvrdi Aleksandar Gabuev.

„One su 2003. godine dogovorile smenu vlasti bez krvoprolića tokom gruzijske revolucije.

„Naredne godine smo rešili teritorijalne sporove sa Kinom i konačno demarkirali granicu.

„Tokom 2003. godine, pregovarali smo sa Evropljanima u četiri oblasti (privreda, pravo, nauka i bezbednost), a kasnije i o načinima modernizacije zemlje. Tokom Medvedevljevog perioda, diplomate su rešile teritorijalne sporove sa Norveškom."

Međutim, čak i tokom tih godina, u ruske diplomatske krugove uspevali su da uđu ljudi sa „ograničenom kreativnošću i kritičkim razmišljanjem", priseća se još jedan izvor koji je radio u Kremlju 2000-ih.

„Ministarstvo spoljnih poslova je poluvojna organizacija, gde je kreativna komponenta apsolutno minimalna.

„Ljudi se služe specifičnim jezikom Ministarstva spoljnih poslova u kojem nema ličnih imena. Sve se piše u pasivu. Ambasadori uvek govore o sebi u trećem licu.

„Ovaj žargon sugeriše distanciranost. Vi ste poput vojnika u vojsci."

Dvehiljaditih su mnoge diplomate već bile „taoci protokola", kaže ovaj bivši zvaničnik Kremlja.

On se seća kako je početkom dvehiljaditih putovao u Vašington u sklopu zvanične delegacije.

Amerikanci su u poslednji čas predložili izmenu redosleda sastanaka radi njihovog praktičnijeg održavanja.

Jurij Ušakov, tadašnji ruski ambasador u SAD (danas Putinov savetnik za spoljnu politiku) bio je skandalizovan, priseća se ovaj izvor.

„'To je provokacija!', vikao je on. 'Imali smo unapred dogovoreni raspored! Ne možemo da pristanemo na ovo; to je kršenje protokola!'".

Godine 2004, kako kaže izvor iz Kremlja za BBC, zvaničnik predsedničke administracije predložio je Putinu da Sergej Lavrov bude imenovan za novog šefa diplomatije.

On je bio, rekli su, osoba sa „međunarodnom perspektivom i vlastitim stavom".

Razumeo je i SAD i Evropu, i smatralo se da je inteligentan i zanimljiv čovek.

„Lavrov je bio mnogo drugačija osoba tada", kaže ovaj izvor.

„Tokom godina se mnogo promenio."

Bivši diplomata Boris Bondarev kaže da Lavrov nije imao drugog izbora nego da se promeni da bi ostao usklađen sa Putinom.

Ne postoji zemlja na svetu u kojoj ministar može da ima drugačije mišljenje od predsednika i da sačuva posao, kaže on.

Lavrov je uspeo da sačuva posao skoro 20 godina.

Pred samo izbijanje rata, i Putin i Lavrov su ponovili ruske zamerke NATO-u kako su ih oni doživljavali - da su Rusiju „lagali" i da je dobila lažna obećanja zapadnih zemalja i o širenju NATO-a i o šansama Rusije da uđe u alijansu.

Kad je BBC razgovarao sa ruskim ambasadorom u Velikoj Britaniji, on je ponovio sličan stav.

„Odmah je trebalo da nastupimo strože prema Zapadnjacima, da reagujemo mnogo oštrije na širenje NATO-a, koje se odigralo 1997. godine", kazao je on.

Novi Hladni rat

Prvi signal da započinje novi Hladni rat nastupio je 2007. godine sa govorom koji je Putin održao na Konferenciji o bezbednosti u Minhenu.

U tridesetominutnoj tiradi, Putin je agresivno optužio zapadne zemlje za pokušaj izgradnje jednopolarnog sveta.

Konstantin Kosačev, danas zamenik predsednika Saveta Federacije, tada šef Odbora za međunarodne poslove Državne dume, čuo je taj govor uživo.

Bio je to, rekao je on za BBC, „duboko ličan govor", koji je odražavao Putinovu „viziju kako bi trebalo da se grade odnosi između Rusije i Zapada".

Prema Kosačevu, u tom trenutku je „Zapad propustio fantastičnu priliku da uspostavi saradnju sa Rusijom".

Zapadne zemlje, sa druge strane, misle da je Rusija bila ta koja je propustila tu šansu.

Gospodin „Sve će biti u redu"

Majkl Mekfaul, stručnjak za Rusiju i bivši američki ambasador u Moskvi, nekada je opisivao sebe kao „gospodina Antiskepticizam" i „Gospodina 'Sve će biti u redu'".

On je isto godište kao i Konstantin Kosačev i, tokom njihovih dugih karijera, obojica su se preobratili iz romantika koji veruju u veliki potencijal dijaloga između svojih zemalja u nepomirljive protivnike koji su uvereni u nemogućnost saradnje u sadašnjim uslovima.

Mekfaul (59) je trenutno profesor na Univerzitetu Stenford i redovno savetuje Bajdenovu administraciju.

U jednoipočasovnom razgovoru sa BBC-jem, tri puta je istakao da više nije mlad i da se još seća vremena kada su odnosi između Vašingtona i Moskve bili drugačiji.

Danas je Mekfaul uveren da SAD imaju samo dva instrumenta za jačanje nacionalnih interesa: da pošalju što više oružja Ukrajini i da uvedu što više sankcija Rusiji.

Kosačev se slaže da su odnosi između dve zemlje u dubokoj krizi.

„Diplomatija prosto ne postoji, sva komunikacija je prekinuta", kaže on, ali za to krivi isključivo američku stranu.

„Nismo mi doveli do prekida odnosa."

Mekfaul je rođen u američkoj državi Montani u vreme kada je, prema njegovim vlastitim rečima, napetost između SAD i Sovjetskog Saveza bila veoma visoka.

Godine 1981, kad je počeo da studira na Stenfordu, za američkog predsednika je izabran Ronald Regan.

Dve godine kasnije, Regan je održao slavni govor u kom je nazvao SSSR „zlom imperijom".

Uprkos tome što u to vreme nikad nije bio u Sovjetskom Savezu, Mekfaul je na Stenfordu započeo studije sa hipotezom da kad bi Amerikanci mogli bolje da razumeju sovjetski narod i više komuniciraju sa njima, mogla bi i da se smanji napetost u njihovim odnosima.

Na fakultetu se odmah prijavio na kurseve ruskog i poljskog jezika.

Konstantin Kosačev je isprva pozdravio Mekfaulovo naimenovanje 2012. godine za američkog ambasadora u Rusiji.

Ranih 2010-ih, on je bio šef Odbora za međunarodne poslove Državne dume i, za razliku od mnogih drugih deputata Dume tada i sada, nije se tamo našao slučajno.

Kosačev je rođen u diplomatskoj porodici i još uvek se s nostalgijom seća detinjstva koje je proveo iza „kapije ambasade" u Švedskoj.

Kad je bio u šestom razredu škole, već je odlučio da će poći očevim stopama, steći diplomatsko obrazovanje i na kraju postati diplomata.

Lavrov i Hilari Klinton su 2009. godine pritisnuli slavno crveno „dugme reseta" u odnosima dve zemlje.

Mekfaul, koji je tada već postao specijalni asistent Obame u Nacionalnom savetu za bezbednost, učestvovao je u osmišljavanju tog „reseta".

Zajedno sa tadašnjim zamenikom šefa ruske predsedničke administracije Vladislavom Surkovim, Mekfaul je predvodio Rusko-američku radnu grupu za građansko društvo.

Pre nego što se pridružio Državnoj dumi, Konstantin Kosačev je radio u sovjetskom i tadašnjem ruskom Ministarstvu spoljnih poslova, baš kao i u ambasadi u Švedskoj.

Služio je i kao savetnik za međunarodna pitanja kod nekoliko premijera, uključujući Jevgenija Primakova i Sergeja Kirijenka.

I on je učestvovao u „resetu" rusko-američkih odnosa i hvalio je Mekfaulov „savestan i kreativan" rad.

Bivši pisac govora za Obamu Ben Rouds priseća se tih godina i ističe da su tokom tog perioda SAD i Rusija postigle mnogo toga.

Postizale su sporazume, kao što je dozvola Amerikancima da snabdevaju trupe u Avganistanu preko Rusije, potpisali su novi sporazum START, razgovarali o pristupanju Rusije Svetskoj trgovinskoj organizaciji i uvele sankcije Iranu.

Ali uvek se u pozadini nad sve nadvijao Vladimir Putin, sada više ne kao predsednik, ali su se njegov uticaj i razočaranje u Zapad i te kako osećali.

„Putin je i dalje povlačio mnoge konce iza kulisa", kaže Rouds.

Obama se prvi put sreo sa Putinom dok je ovaj bio premijer, 2009. godine.

Jeli su „ruski" doručak, sa samovarom, a pridružio im se i instrumentalni narodni orkestar.

Putin je bio više zainteresovan da predstavi vlastito viđenje sveta nego da priča o saradnji.

Tokom čitavog razgovora, krivio je Obaminog prethodnika Džordža V. Buša za izdaju Rusije.

Narednih godina, Putin je držao slične lekcije o izdaji zapada i evropskim liderima.

Najskoriji zapadni lider kom je očitana jedna takva lekcija bio je francuski predsednik Emanuel Makron , koji je odleteo za Rusiju u februaru 2022. godine u pokušaju da u zadnji čas spreči Putina da pođe u rat.

Ben Rouds kaže da je američkim zvaničnicima koji su radili na Rusiji tokom predsedničkog mandata Dmitrija Medvedeva postalo jasno da su ruske diplomate zapravo polagale račun Putinu a ne Medvedevu.

Iz tog razloga Obama bi ponekad organizovao susrete jedan na jedan sa Medvedevim, bez prisustva bilo kojih drugih diplomata.

„Bilo je čudno razgovarati sa predsednikom jedne zemlje a znati da ministar spoljnih poslova i drugi zapravo ne polažu račune njemu", kaže Rouds.

„Znali smo da su ljudi poput Lavrova bliži Putinu nego Medvedevu. I zato smo neprestano pokušavali da shvatimo: u redu, za šta Medvedev tačno ima ovlašćenje? Za šta nema? Kao što je, na primer, raketna odbrana.

„Pokušali smo da pregovaramo o nekoj vrsti sporazuma sa Medvedevim i bilo je prilično očigledno da Medvedev nema nikakav prostor da pregovara o tome. Da je to nešto za šta se Putin zainteresovao."

Ubrzo je postalo očigledno da neće biti nikakvog „reseta" u odnosima između dve zemlje.

Rouds i Mekfaul vezuju tu negativnu promenu za tri događaja.

Kao prvo, Arapsko proleće, tokom kog su u nekoliko zemalja svrgnuti diktatori.

Kao drugo, američko učešće u Libiji, koje je ubedilo Putina da je američki cilj da svrgava sa vlasti režime u drugim zemljama.

I, konačno, ruski ulični protesti 2011-2012. godine, kojima su SAD izrazile podršku.

U jesen 2011. godine, Vladimir Putin i Dmitrij Medvedev su saopštili da praktično zamenjuju uloge - Medvedev je potvrdio da se neće kandidovati za drugi mandat, otvorivši Putinu prostor da ponovo postane predsednik.

Mekfaul je direktno objasnio Obami šta će to značiti.

„Višim težnjama koje smo imali tu je došao kraj", rekao mu je on.

Početkom 2012. godine, Mekfaul je stigao u Moskvu kao novi američki ambasador.

Njegovo predviđanje se ostvarilo - komisija Surkov-Mekfaul raspuštena je naredne godine i mnogo hvaljeni „reset" je obustavljen.

„Svako ko kaže da nikad nije bilo moguće sarađivati sa Putinom, ne bi govorio istinu", kaže Semjuel Čarap, viši politički naučnik Korporacije RAND, američke stručne grupe, koji je prethodno radio u američkom Stejt departmentu.

„Ali pravo pitanje je da li se nešto suštinski promenilo. Istina je da je, tokom godina, zapadnim liderima postajalo sve teže da razgovaraju sa Putinom.

„Koliko sam shvatio, to uključuje mnogo nezaobilaznih lekcija lideru bilo koje zemlje na koje se sve načine ta zemlja ogrešila o Rusiju."

Pogledajte video:

Megafoni i emotivne izjave

„Pogledajte me! Ne skrećite pogled! Zašto vam oči lutaju?"

„Da prostite na izrazu - serem vam se ne te vaše zapadne sankcije!".

„Idite razgovarajte sa paunovima!".

„Usrani moroni."

„'Pederska strategija' režima u Kijevu nije ništa novo ni za koga."

„Dozvolite mi da govorim. Inače ćete stvarno čuti za šta su sposobne ruske rakete 'grad'".

Ovi citati nisu fragmenti iz političkih rasprava na društvenim mrežama.

Ovako ruski ambasadori i zvaničnici Ministarstva spoljnih poslova komuniciraju sa drugim diplomatama i novinarima na međunarodnoj sceni i u medijima.

Jezik moskovske spoljne politike (danas često poređene sa huliganskim) počeo je rapidno da se menja nakon što se Vladimir Putin vratio u Kremlj 2012. godine, prema izvorima BBC-ja.

Te promene postale su simptomatske za nestanak bilo kakve nade da će se odnosi sa Zapadom popraviti.

Ovo su spremni da priznaju čak i neki ruski insajderi.

Da bi se postigle značajne diplomatske pobede, čovek mora da vlada ne samo jezičkim veštinama i etikecijom, već i da razume psihologiju onih sa kojima komunicira, kaže Konstantin Kosačev.

Prava diplomatija, kaže on, vodi se iza zatvorenih vrata kroz mučne pregovore, a ne preko megafona i emotivnih izjava.

Jedna od mana kada ste ambasador, prema Majklu Mekfaulu, jeste nepoznavanje diplomatskog jezika.

„Nisam bio naviknut da govorim tim diplomatskim jezikom. Tim veoma ograničenim diplomatskim rečnikom. I kao posledica toga, pravio sam neke greške."

Jedan od istaknutijih simbola ovog novog, direktnijeg poglavlja moskovske spoljne politike je Marija Zaharova, koja je preuzela Odeljenje za informacije i medije Ministarstva spoljnih poslova 2015. godine.

„Pre nje, diplomate su se ponašale kao diplomate, služile su se rafiniranim rečnikom", kaže bivši diplomata Boris Bondarev.

„Izražavamo zabrinutost zbog prihvatljivih ishoda, nadamo se konsenzusu… bla, bla, bla."

Mnogi na trgu Smolenskaja, u sedištu Ministarstva spoljnih poslova, kaže on, bili su ubeđeni da za položaj sekretara za štampu treba izabrati nekoga ko je „vedra i živahna osoba".

Ali niko nije očekivao da će zamena biti toliko napadno „vedra", priznaje Bondarev.

Dolaskom Zaharove, brifinzi Ministarstva spoljnih poslova počeli su da liče na pozorišne predstave, a ona sama postala je jedna od najprepoznatljivijih ruskih zvaničnika.

Zaharova aktivno vodi vlastite stranice na društvenim mrežama, objavljuje svoju poeziju, karikature zapadnih političara i lično mišljenje o međunarodnoj politici (citat o „pederskoj strategiji" Kijeva preuzet je sa njenog kanala na Telegramu).

Frivolni stil Marije Zaharove redovno je dovodio do skandala.

Ona je 2016. godine počela da govori uvredljivim akcentom u emisiji televizijskog propagandiste Vladimira Solovjova, dok je govorila o tome kako je jevrejska podrška pomogla u izbornoj pobedi Donaldu Trampa.

Ona je 2018. godine obećala - namignuvši - da će organizovati izlet u Čečeniju za finske novinare koji su se raspitivali za progon i torturu gej para u Čečeniji.

A 2020. godine, čak je i Putin morao da se izvini kad je Zaharova uvredila srpskog predsednika Aleksandra Vučića tokom njegove posete SAD-u.

Ona je predložila da se na sastancima sa američkim zvaničnicima Vučić ponaša kao lik Šeron Stoun u filmu Niske strasti koji je provokativno prekrstio noge tokom saslušanja.

Stil Zaharove sledili su i drugi zvaničnici ruskog Ministarstva spoljnih poslova.

U to vreme je govornica Ujedinjenih nacija već postala poprište neprestanog koškanja između ruskog stalnog predstavnika Vitalija Čurkina i stranih diplomata.

Prema medijskim izveštajima, on je 2012. godine pripretio premijeru Katara da njegova zemlja „više neće postojati" ako ne „promeni ton".

Čurkin je kasnije to negirao.

Čurkin je savetovao Veliku Britaniju da „poradi na svojoj savesti" i da se „reši kolonijalnih navika" i optužio američku koleginicu Samantu Pauer da se ponaša kao „Majka Tereza".

Kad se Pauer susrela sa ruskim ženskim pank bendom Pusi Rajot (čije su članice završile u zatvoru zbog nastupa u Ruskoj pravoslavnoj katedrali), Čurkin je predložio da pođe na turneju sa grupom, ali da krenu od Nacionalne katedrale u Vašingtonu.

Čurkinovi naslednici odlazili su još dalje.

U aprilu 2017. godine, zamenik stalnog ruskog predstavnika Vladimir Dafronkov, dok je komentarisao govor britanske delegacije, zahtevao je da britanski predstavnik „ne skreće pogled" a potom dodao: „Da se niste usudili više da vređate Rusiju!"

Vasilij Nebenzja, stalni predstavnik Rusije u UN-u poslednjih godina, rekao je nemačkom predstavniku koji je predsedavao zasedanjem Saveta bezbednosti da se neće povinovati pravilima sastanka: „Možete da okrećete taj svoj divni peščani sat koliko god hoćete, ali ja ću uzeti onoliko vremena koliko mi treba."

Poslednjih godina, ovaj stil komunikacije postao je norma čak i među mnogim običnim diplomatama, kaže Boris Bondarev.

On se priseća jednog incidenata na malom događaju u Ženevi 2021. godine.

Prema Bondarevu, ruska delegacija je blokirala sve predložene inicijative i, u nekom trenutku, prišle su im kolege iz Švajcarske.

„One su rekle: 'Ljudi, ovo nije u redu, svi pravimo ustupke, ali vi ne pristajete ni na šta!' A u odgovor, mi smo im rekli: 'U čemu je problem? Mi smo velika sila, a vi ste samo Švajcarska!' Maltene tim rečima. I to vam je ruska diplomatija", rekao je Bondarev.

Da budemo sasvim iskreni, ton se poslednjih godina promenio ne samo u ruskoj diplomatiji već i u drugim zemljama, doduše na mnogo manjem nivou.

Japanski predstavnik za ljudska prava u UN-u Hideaki Ueda je na zasedanju 2013. godine zahtevao da strane kolege „umuknu".

Tadašnji britanski ministar odbrane Gevin Vilijamson je 2019. godine iste reči upotrebio protiv Rusije.

A ukrajinski ambasador u Nemačkoj Andrej Melnik prošle godine je nazvao nemačkog kancelara Olafa Šolca „uvređenom džigernjačom" (Die beleidigte Leberwurst, u značenju „uvređeni gubitnik").

Ovo ponašanje ima veze sa činjenicom da politika „postaje sve javnija", objašnjava politički naučnik Aleksandar Gabuev.

„Značajni deo politike definiše javno mnjenje, a onaj koji viče najglasnije deluje dominantnije, ne onaj sa razumnijim argumentima. I zapadne diplomate su počele da igraju za javnost."

Ruski ambasador u Velikoj Britaniji Andrej Kelin veruje da bi ova nova agresivna retorika mogla vremenom da smekša.

„Takve izjave naprosto odražavaju aktuelnu političku situaciju, koja je prilično svadljiva", rekao je on za BBC.

„A šta će se dalje dešavati - videćemo."

„Jeste li ambasador ili niste? Što razgovarate s njima?".

Bivši visoki rukovodilac velike ruske korporacije ispričao je BBC-ju vic.

Ruski ministar spoljnih poslova Lavrov sastaje se sa američkim državnim sekretarom Blinkenom.

„Sergej", kaže Blinken. „Malo mi se vrte u glavi."

„Nije ni čudo", odgovara Lavrov, „to je zato što te vrtim na mom ****" (ruski zatvorski sleng za obmanjivanje nekoga).

Biznismen kaže za BBC da je vic čuo od nekoga ko radi u ruskom Ministarstvu spoljnih poslova.

Jedan od razloga zašto ruske diplomate sve više koriste uličarski jezik je što ne upućuju objave samo stranim kolegama, već, mnogo važnije, publici kod kuće.

Politički naučnik Gabuev posebno ističe da Zaharova, na primer, istrajava u tome da je na društvenim mrežama prisutna samo na ruskom:

„Ona je interna propagandistkinjea, baš kao i glavna i odgovorna urednica ruskog državnog emitera RT Margarita Simonjan.

„Njen zadatak je da među glasačkim telom pobudi ponos ruskom spoljnom politikom. To vam je pokazatelj koliko se diplomatija promenila - ona više nije interfejs za komunikaciju sa spoljnim svetom."

Bivši zvaničnik Kremlja kaže za BBC da je saglasan sa tim stavom.

Prema njegovim rečima, naglasak ruske diplomatije se takođe pomerio ka domaćoj publici zato što se „ionako ne čuje na Zapadu".

Prema Bondarevu, još ključnija ciljna publika za tvrdu retoriku ruskih diplomata su njihovi vlastiti šefovi.

Posle nekog međunarodnog događaja, učesnici šalju zvanične telegrame Moskvi, sumirajući sastanke koje su održali.

Ova praksa bila je na snazi mnogo pre nego što su odnosi Rusije sa svetom počeli da se kvare.

Njen značaj u karijeri osoblja ruskog Ministarstva spoljnih poslova ne može dovoljno da se naglasi.

„Loše napisan telegram može da vas košta karijere. Morate da iskažete širinu pogleda, da ne preuzimate na sebe nikakav nepotreban teret i da pripišete uspehe isključivo sebi.

„To je posebna umetnost za jednog zvaničnika ruskog Ministarstva spoljnih poslova što se tiče specifičnosti njegovog posla", kaže za BBC osoba dobro upoznata sa radom Ministarstva.

Poslednjih godina je stil takvih telegrama postao izričito agresivan, objašnjava bivši diplomata Bondarev.

Glavni naglasak ovih poruka nije na tome da se prenesu autentična dostignuća i kompromisi, već da se demonstrira koliko je strastveno diplomata branio interese svoje zemlje.

Tipičan sadržaj, prema rečima Bondareva, glasio bi ovako: „Baš smo im zagorčali život! Nisu mogli ni da pisnu! Herojski smo branili ruske interese, a zapadnjaci nisu mogli ništa protiv nas, pa su se samo povukli!"

Na primer, bivši diplomata se priseća kako su posle istrage Organizacije za zabranu hemijskog oružaj (OPCV) o trovanju Skripala poslati telegrami u Moskvu sa izrazima kao što su „slomili smo nitkova" - što je jezivo podsećalo na jezik koji je koristila staljinistička štampa tridesetih.

Slična retorika mogla je da se čuje tokom internih sastanaka u Ministarstvu spoljnih poslova.

Vrhuška Ministarstva favorizuje ovaj stil komunikacije, kaže Bondarev.

„Kao posledica toga, diplomatski telegrami stižu odasvud, iz Ekvadora, Tanzanije ili sa bilo kog drugog mesta, i svi govore o tome kako je dotični ambasador 'pružio otpor nečemu'", kaže Bondarev.

On objašnjava da ne cene sve diplomate taj pristup, ali niko ne želi da se ističe u odnosu na ostale jer ako svi pišu o tome kako su „pokazali zapadnjacima gde im je mesto" a vi napišete da ste „postigli konsenzus", gledali bi na vas sa prezirom.

„Jeste li ambasador ili niste? Zašto razgovarate sa njima? Morate da lupate o sto da bi vas razumeli", dodaje on.

Ruske diplomate ne samo da imitiraju jedni druge, već se ugledaju i na predsednika, prema rečima Gabueva.

Tokom godina njegove vladavine, Putin je postao poznat po upotrebi zatvorskog slenga, od slavnog „obrisao sam ih u poljskom ve-ceu" (o pobunjeničkim borcima u Severnom Kavkazu) do skorijih izraza: „Svidelo ti se ili ne, istrpi, lepoto" (referenca na zatvorsku pesmu o silovanju).

Ruske diplomate ne vidi nikakav prostor za smekšavanje te ratoborne retorike.

Što je viši položaj, to oštrije izjava treba da zvuči.

Tišina nije opcija - ako niste dovoljno glasni, neko drugi će vas zameniti na vašem položaju.

„Ruskom ambasadoru u UN-u Vasiliju Nebenzji to posebno teško pada", kaže Bondarev.

„On ima tog ludog a nesposobnog zamenika ambasadora Polanskog. Ali ne može stalno njega da stavlja u prvi plan. Inače će mu Moskva reći - ako budeš nastavio sve vreme da se 'prenemažeš', možda treba da odeš kući a Polanski će biti ambasador umesto tebe."

Ukrajinci su 2014. godine izašli na ulice na masovne proteste protiv tadašnjeg predsednika Viktora Janukoviča.

Ukrajinci su nazvali sudbonosne događaje koji će uslediti „Revolucijom dostojanstva".

Moskva tvrdi da se tu odigrao državni udar.

U roku od nekoliko nedelja, Rusija je anektirala Krim i vojno intervenisala u sukobu u Donbasu, dovevši do neprekinutog rata.

Kao odgovor na to, počele su da se uvode sankcije Rusiji.

Događaji u Ukrajini bili su kap koja je prelila čašu u odnosima Moskve sa Zapadom.

Svi diplomatski kontakti su se nakon toga zaoštrili, priseća se Ben Rouds.

„Putin bi samo govorio i govorio o tome kako su SAD finansirale puč za svrgavanje Janukoviča. I isprva bi se Obama raspravljao s njim oko toga.

„U nekom trenutku počeli smo da govorimo: 'Vidite, naš interes je u suverenitetu i teritorijalnom integritetu Ukrajine, pravilima međunarodnog sistema."

Istovremeno, rusko Ministarstvo spoljnih poslova nastavilo je da se raspravlja sa američkim kolegama oko nekih bezbednosnih pitanja, ali međunarodna zajednica je prihvatila da diplomate nemaju kontrolu nad onim što se dešava u Ukrajini.

To je bilo prevashodno zato što je Putin sam donosio sve odluke.

„Kako je Putin postajao autokrata i najiskusniji birokrata na tom položaju, njegovo vlastito uverenje da sve zna postalo je sve jače", kaže Aleksandar Gabuev.

„I te diplomate su mu postale nepotrebne."

Gabuev ilustruje pad uticaja Ministarstva spoljnih poslova u ključnim pitanjima međunarodne politike jednim primerom:

„Kad je Rusija priznala Abhaziju i Južnu Osetiju kao nezavisne države 2008. godine, konsultovani su i Lavrov i njegovi ključni zamenici.

„Zamoljeni su da napišu dugačak memorandum, a Ministarstvo spoljnih poslova se čak usprotivilo toj ideji. Lavrov je 2014. godine već znao unapred šta će se desiti u Ukrajini, ali druge visoke diplomate nisu."

Kad je Putin 2022. godine poslao trupe na granicu sa Ukrajinom, Lavrov je saznao šta će se desiti tek nekoliko sati pre nego što je započeo rat, prema izveštaju iz Fajnenštel tajmsa.

• Merkel priznala: Nisam imala moć da utičem na Putina
• Boris Džonson: Putin mi je pretio raketnim napadom uoči invazije na Ukrajinu
• Koliko ima ruskog novca u Velikoj Britaniji

Odnosi Rusije su se 2014. godine pogoršali ne samo sa SAD-om, već i sa Evropom, naročito sa njenim glavnim saveznikom Nemačkom.

Kadri Lik, viši naučni saradnik u Evropskom savetu za međunarodne odnose priseća se šoka u Berlinu aneksijom Krima: „Nemačka zna kako se stvari završavaju kad počnu anšlusom."

Tokom tih godina, Nemačka je doživljavana kao „jedini prijatelj" Rusije na Zapadu.

Putin je imao poseban odnos sa dugogodišnjom nemačkom kancelarkom Angelom Merkel.

Ona je odrasla u Istočnoj Nemačkoj, gde je Vladimir Putin služio kao oficir KGB-a.

Nakon što je otpočeo rat, Poljska, Letonija i druge zemlje optužile su Nemačku da i dalje nastavlja da održava veze sa Rusijom (naročito u oblasti gasa) čak i kada je postalo očigledno da Moskva želi sukob sa Zapadom.

Do 2023. godine, ta saradnja je okončana i Nemačka se pretvorila u jednog od glavnih saveznika Kijeva u ratu protiv Rusije, čak se odrekavši ruskog gasa.

Jedan od razloga za prekid tih odnosa, prema Liku, bilo je odsustvo značajnih pokušaja ruskog Ministarstva spoljnih poslova da se umeša.

„Među ruskim diplomatama, ima ljudi koji razumeju prave sentimente na Zapadu. Oni su mogli da dočaraju Kremlju da rizikuje da izgubi najboljeg prijatelja u Evropi."

„Očigledne neistine"

Od 2010-tih nadalje, američkim zvaničnicima je postalo jasno da Putin oblikuje svoj svetonazor sa vrlo malo ili nimalo pozivanja na Ministarstvo spoljnih poslova.

A sastanci sa Putinom postajali su sve napornije iskustvo.

„Uvek bi se rasplinjavao o čemu god da se pričalo, o uplitanju u američke izbore, ili o Ukrajini, ili bilo čemu", kaže Ben Rouds.

Putin je nastavio da negira da je ruska vojska aktivna u Donbasu.

Tokom njihovog poslednjeg sastanka, tvrdio je da ne zna ništa o uplitanju Moskve u američke izbore, uprkos dokazima koje su mu predstavili Amerikanci.

„Svako malo Putin bi rekao nešto što bi na neki način bilo interesantno", dodaje Rouds.

„Sećam se kako je jednom rekao Obami: 'Ne možete ništa da mi kažete što će me ubediti da američka vlada ne želi da me se reši.' I tako biste svako malo dobijali uvid u njegovu psihologiju."

Ruske diplomate su sve više sledile Putinov primer, a američki zvaničnici su počeli da pričaju među sobom o tome kako je Sergej Lavrov počeo da zauzima „tvrđi stav" i ponekad izgovara „očigledne neistine".

Pred kraj mandata predsednika Obame, Ben Rouds kaže da su se službenici ruskog Ministarstva spoljnih poslova nepovratno preobratili u „robote".

„Mislim da pred kraj nisu imali više nikakav uticaj", kaže on za BBC.

„Mislim da su mogli da rade na nekim poslovima za koje Putin nije mario.

„Ali po pitanjima koja su Putinu bila važna - Ukrajina pogotovo - nisam imao osećaj da ti ljudi imaju bilo kakav uticaj. I tako su oni samo recitovali pesmice koje su dobijali."

„Rat je nastavak diplomatije drugim sredstvima"

Dolazak Trampove administracije u Belu kuću nije popravio odnose sa Vašingtonom, a nakon trovanja Skripalovih novičokom 2018. godine, Velika Britanija je postala još jedna zemlja sa kojom je Rusija prešla u režim konfrontacije.

Godine 2019, dok su se još osećale posledice slučaja Skripal, diplomata od karijere Andrej Kelin, sa četrdeset godina iskustva, poslat je kao ambasador u London.

On je radio na odnosima sa zapadnim zemljama tokom čitave karijere u Ministarstvu spoljnih poslova.

„Nažalost", kaže on sa tračkom gorčine u glasu.

Kelin se sa izvesnim zadovoljstvom priseća da je 1989. godine bio prvi sovjetski diplomata koji je prošao kroz kapije sedišta NATO-a u Briselu.

Dok je bio u Belgiji, Kelin je radio na izgradnji odnosa sa Zapadom i organizovao je sastanke tokom razvoja nove odbrambene doktrine SSSR-a, koja, između ostalog, navodi da nuklearni rat ne sme da bude sredstvo za postizanje političkih ciljeva.

„Imao sam brojne susrete sa drugim diplomatama u NATO-u, imao sam izvrsne odnose sa Britancima, i igrali smo tenis zajedno", kaže on.

Ovih dana Kelin ne igra više tenis sa Britancima.

Zabranjen mu je ulaz u britanski parlament 2022. godine.

On takođe pominje da je ruska ambasada u Londonu u jednom trenutku ostala skoro potpuno bez gasa i struje, a osiguravajuća društva su odbila da osiguraju automobile misije.

Nezvanični kontakti sa Britancima su sada, prema njegovim vlastitim rečima, „najblaže rečeno, ograničeni", priznaje Kelin.

Ali on ne očajava: „Evropska unija i Sjedinjene Američke Države čine samo 15 odsto zemalja na svetu", kaže on, a odmah do ambasadorove rezidencije u Londonu ima mnogo drugih predstavništava sa kojim on i njegov tim mogu da komuniciraju, kao što su Liban i Saudijska Arabija.

Prošle godine, zapadni mediji su naširoko citirali Kelinove izjave o ratu u Ukrajini.

On je nazvao masovno ubistvo u Buči, koje je izvršila ruska vojska, „provokacijom Zapada" i tvrdio da Rusija još nije „ozbiljno započela ništa".

Kelin insistira da i diplomatske misije i Ministarstvo spoljnih poslova u celini nisi izgubili uticaj i značaj, i da nastavljaju da igraju ključnu ulogu u informisanju Kremlja o situaciji u inostranstvu.

On otpisuje sve koji misle drugačije kao „stručnjake iz fotelje".

„Bavim se ovim poslom 43 godine i dobro razumem kako sistem funkcioniše", kaže on.

Kelin odbija da prihvati da Moskva ili pojedinačne diplomate snose bilo kakvu odgovornost za način na koji su propali odnosi sa Zapadom.

„Nismo mi ti koji ih kvare", kaže on.

„Mi imamo problem sa režimom u Kijevu. Ne možemo ništa da učinimo po tom pitanju."

On ne smatra neuspehom odluku da se Rusija odluči za vojna sredstva umesto za pregovore.

„Rat je nastavak diplomatije drugim sredstvima", ističe Kelin.

Slično mišljenje izrazio je u razgovoru sa BBC-jem i Konstantin Kosačev, koji insistira da je Rusija „zagovornik diplomatskih metoda i sredstava za rešavanje velikih međunarodnih problema."

„Ako se ponašamo drugačije, to se dešava tek nakon što smo iscrpli sve druge mogućnosti rešavanja problema putem diplomatije", kaže on.

„SAD ne mogu samo da pucnu prstima i okončaju ovaj rat"

Posle godinu i po dana rata, ima li neke nade da diplomatija (i same diplomate) mogu da pomognu da se ratovanje privede kraju?

Većina ljudi sa kojima je razgovarao BBC za ovaj članak misli da je to izuzetno malo verovatno.

Čak i optimisti priznaju da su razlike između Rusije, Ukrajine i zapadnih zemalja nepomirljive i da trenutno nema osnova za bilo kakve pregovore iza kulisa.

Obično se 95 odsto rada diplomata dešava nezvanično, objašnjava bivši diplomata Bondarev, i uključuje „nezvanične susrete i odlaske na kafu".

Po njegovom mišljenju, takvi kontakti su u značajnoj meri opali posle rata, jer nema o čemu previše da se priča.

Situacija je dodatno pogoršana nizom uzajamnih proterivanja diplomata u protekle dve godine.

Ruska medijska kuća RBK procenjuje da je od januara 2022. godine Rusija proterala 337 ljudi, dok su zapadne zemlje proterale više od 600 Rusa.

Ruske diplomate koje su uspele da uspostave dobre odnose sa zemljama u koje su raspoređene, još uvek uspevaju da održe nezvanične sastanke sa stranim kolegama, kaže Bondarev, dodavši da je „trenutno neodrživo da ruski diplomata koji stiže na novi položaj govori sa Amerikancima o bilo čemu".

Međutim, pre ili kasnije, dijalog će morati da se nastavi, kaže analitičar iz RAND-a Semjuel Čarap.

Jedina alternativa pregovorima je „apsolutna pobeda", a malo je verovatno da Kijev ili Moskva mogu da ostvare takvu pobedu na bojištu, tvrdi on.

Čak i kad bi Ukrajina ili Rusija uspele da povrate ili zauzmu značajne delove teritorije, to samo po sebi ne bi zaustavilo rat.

„Po pravilu vam preostaje kraj do kog se došlo pregovorima."

Za Vašington, produženi rat povećava rizik od direktne konfrontacije NATO-a i Rusije, i potencijalno, prema gorem scenariju, upotrebe nuklearnog oružja.

Iako je sporazum posle pregovora željeniji ishod, on se u skorije vreme neće nužno desiti, kaže Čarap.

Američke diplomate ne mogu samo da „pucnu prstima" i dovedu dve strane za sto, dodaje on.

„Pre početka pregovara ima mnogo maksimalističkog poziranja. Drugim rečima, signaliziranje spremnosti na kompromis pre nego što uopšte završite za stolom ponekad može da se doživi kao znak slabosti. I stoga oni zauzimaju maksimalističke pozicije.

„Postoji i rizik da artikulisanjem maksimalističke pozicije vi ubedite drugu stranu da nemate nameru da pregovarate iz dobre namere. A, nažalost, možete da vidite tu dinamiku na delu upravo sada."

Tu je i pitanje Putina i da li bi on mogao ili uopšte želeo da ikada učestvuje u mirovnim pregovorima.

„Putin se prilično drastično promenio tokom trajanja svoje vladavine", kaže Čarap.

„I, iskreno, ne znam da li će on biti spreman da učestvuje. I on sam je toliko toksičan da bi možda morao da delegira autoritet nekom drugom da pregovara, čak i ako ostane na vlasti.

„Ali dok je ne probamo, to ostaje neproverena mogućnost."

Nedavno, čak i u komunikaciji sa državama koje Rusija smatra saveznicima, kao što su zemlje CIS-a ili afričke zemlje, pojavili su se problemi za ruskog predsednika.

Južna Afrika, koja insistira na neutralnom stavu o Ukrajini na zvaničnom nivou, zamolila je Putina da ne prisustvuje avgustovskom samitu BRIKS-a zbog naloga za hapšenje Međunarodnog krivičnog suda u Hagu.

Ali Moskva i Kijev, makar u javnim izjavama, insistiraju da će budućnost njihovih zemalja biti odlučena na bojištu, što znači da računaju na tu apsolutnu pobedu.

Ukrajinske vlasti se žale da Rusija, kao što je često radila proteklih godina, ponovo nudi ultimatume umesto kompromisa, kao što je zahtev da Ukrajina prihvati aneksiju okupiranih teritorija.

Kijev nema nameru da pregovora pod tim uslovima, a njihovi zapadni saveznici ih podržavaju u toj odluci.

Ukrajinski predsednik je zakonom zabranio bilo kakve pregovore sa Putinom kao reakciju na zvanično pripajanje četiri delimično okupirane ukrajinske oblasti.

Zelenski je više puta ponovio da ga „ne zanimaju pregovori" sa ruskim liderom.

Putin je odgovorio: „Oni ne žele, a mi ne moramo."

• Ko su ćerke Vladimira Putina
• Ko je Alina Kabajeva, navodna Putinova partnerka

Nema se kud

Zaključno sa avgustom 2023. godine, svakako se ne očekuje da će Rusija voljno želeti da se vrati diplomatiji.

Kremlj se oduvek, pa tako i sada, oslanja na tri glavna oruđa u spoljnoj politici: vojna mašinerija, obaveštajne službe i geo-ekonomska moć (prvenstveno vezana za energetske resurse), kaže Aleksandar Gabuev.

Prema ovom stručnjaku, Putin te metode smatra najefikasnijim, uglavnom zato što su u prošlosti donosili rezultate.

Neko vreme je Putin i dalje priznavao korisnost kanala za komunikaciju, ali je prestao da koristi diplomate kao način za nezvaničnu razmenu stavova, kaže Ben Rouds.

„Oni su stara škola: obaveštajna služba obaveštajnoj službi, vojska vojsci. To nisu diplomate koje rešavaju probleme. To su špijuni koji prosleđuju poruke jedni drugima. Mislim da je to svet u kome Putin želi da živi."

Poslednjih meseci izašlo je na videlo da su se razgovori o ratu u Ukrajini vodili između Sergeja Nariškina, direktora SVR-a (ruska Spoljne obaveštajne službe) i Vilijama Bernsa, šefa CIA-e.

Ali kontakata između vođstva ruskog Ministarstva spoljnih poslova i američkog Stejt departmenta nije bilo.

Bezbednosne službe pregovaraju o razmeni zarobljenika, sa različitim stepenom uspeha.

Čak ni u finalizovanju „sporazuma o žitaricama" sa Ukrajinom, u kom su posredovali Turska i UN, nije učestvovalo rusko Ministarstvo spoljnih poslova.

Oni se bave razmenama zarobljenika sa Ukrajinom, u kojima ponovo posreduju privatna lica kao što je milijarder biznismen Roman Abramovič.

Čovek bi mogao da pretpostavi da bi, suočivši se sa neuspehom sa Zapadom, ruske diplomate preusmerile talente na druge regione kao što su Bliski istok i Azija, pogotovo Kina.

„Diplomate koje se bave ovim oblastima zaista imaju više resursa i prilika; oni rade više i značajniji su. Ali to je prosto rezultat toga što se ceo brod okrenuo u tom pravcu", objašnjava Gabuev, ekspert za rusko-kineske odnose.

„Tu se radi samo o trgovini, izbegavanju sankcija i tome sličnom - par pitanja koja se tiču sporazuma. Takva diplomatija je više tehnička disciplina nego nešto značajno."

U ovim obeshrabrujućim okolnostima, zašto ruske diplomate naprosto ne glasaju srcem i daju ostavku na mesto u Ministarstvu?

Bivši zaposleni u Kremlju rekao je da bi isto pitanje moglo da se postavi mnogim zvaničnicima u Putinovoj Rusiji.

„To je problem za svakog ko je pustio korenje na svom položaju u poslednjih 10-20 godina. Sve vaše životne veštine atrofiraju. Nema drugog života za vas. To je zastrašujuće."

Izvor je opisao slučajan susret sa Sergejem Lavrovim nekoliko meseci ranije: „Umoran čovek. Blago zapušten. Rat nije njegova stvar, ali nema kud. Ostao je mnogo duže nego što je smeo. I nema gde drugde sem da ode u penziju. I zato samo sedi tamo i čuva stolicu."

„Ti ljudi su dovoljno pametni da znaju kako stoje stvari, ali nemaju hrabrosti da urade nešto po tom pitanju. To im je što im je.

„Činjenica je da su predugo ostali u svom poslu. Oni su samo preživeli. Oni su aparatčici putinizma", kaže Ben Rouds.

Boris Bondarev, jedan od retkih bivših službenika Ministarstva spoljnih poslova koji su sami napustili posao, priznaje BBC-ju da je, uprkos očiglednom propadanju svud oko njega, i sam dugo odbijao da napusti diplomatsku službu.

„Neću da kažem da sam neka osoba od principa", kaže on.

„Imali smo ljude u Ministarstvu spoljnih poslova koji su otišli 2014. godine. Bila je Lavrovljeva omiljena prevoditeljka, on ju je navodno maltene preklinjao da ostane, ali ona je rekla: 'Ne, ne mogu.'

„Da nije bilo rata, verovatno bih ostao i istrpeo. Ovaj posao nije toliko loš. Sedite, patite se malo, a uveče izađete - to je Ženeva, predivan grad. To je neka vrsta kompenzacije. Mnogi misle isto."

A šta on misli da je njegovo najveće diplomatsko dostignuće, pita ga BBC.

„To što sam podneo ostavku", kaže on.

„To je bila verovatno najhumanija odluka koju sam doneo u čitavom životu."

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

(BBC News, 08.29.2023)