'De facto' priznanje Kosova - termin namenjen Kurtiju

Sintagma “de facto priznanje Kosova”, koja se često pominje ovih dana u našoj javnosti, ne predstavlja nikakvu novost, niti je znak da će zvanični Beograd odustati od stava da je Kosovo sastavni deo Srbije.

Kako za Demostat objašnjavaju izvori iz diplomatskih krugova, već je Briselski sporazum, potpisan u aprilu 2013, predstavljao priznanje “nove realnosti” na Kosovu, budući da se Srbija, između ostalog, saglasila da opštine sa srpskom većinom na severu budu integrisane u kosovski pravosudni sistem. Podsećanja radi, to je učinjeno uz dve garancije: “Sva sudska pitanja su po zakonu Kosova, ali kosovski Srbi moraju biti većina određenih sudskih veća; Veće mora da zaseda u Severnoj Mitrovici; Sav rad policije treba da obavlja Policija Kosova, ali regionalni komandant policije u oblastima sa većinskim srpskim stanovništvom mora biti kosovski Srbin izabran sa liste koju dostavljaju opštine kosovskih Srba”.

Prema tumačenju poznavalaca prilika, “de facto priznanje” je kovanica koju je Zapad pre svega namenio kosovskom premijeru Aljbinu Kurtiju, jer će mu na taj način biti lakše da na domaćem terenu objasni da je neophodno da konačno bude formirana Zajednica srpskih opština (koju prištinske vlasti i zapadna “petorka” nazivaju “Zajednica opština sa srpskom većinom”). Kao što je dobro poznato, ZSO je dogovorena još Briselskim sporazumom (poznat i kao “Prvi Briselski sporazum”), koji su pre jedne decenije uz posredovanje Ketrin Ešton, tadašnje šefice diplomatije EU, potpisali tadašnji predsednici vlada u Beogradu i Prištini, Ivica Dačić i Hašim Tači. Deo koji se odnosi na ZSO glasi: “U skladu sa nadležnostima dodeljenim Evropskom poveljom o lokalnoj samoupravi i kosovskim zakonom, opštine učesnice će imati pravo da sarađuju u kolektivnom sprovođenju ovlašćenja kroz Zajednicu/Asocijaciju. Asocijacija/Zajednica će imati pun nadzor nad oblastima ekonomskog razvoja, obrazovanja, zdravstva, urbanizma i ruralnog razvoja. Asocijacija/Zajednica će vršiti i druge dodatne nadležnosti koje joj mogu delegirati centralne vlasti. Zajednica/Asocijacija će imati reprezentativnu ulogu prema centralnim vlastima i u tom cilju biće predstavljena u konsultativnom veću zajednica. U cilju ispunjavanja ove uloge predviđena je funkcija monitoringa”.

U proteklih deset godina Beograd i Priština su usvojili niz sporazuma u okviru Briselskog dijaloga pod patronatom EU, uključujući one o telekomunikacijama i energetici.

Već u junu 2013. dve strane su razmenile oficire za vezu. Sporazum o telekomunikacijama omogućio je Kosovu da dobije pozivni broj (+383). Krajem juna 2022. Beograd i Priština su prihvatili “Mapu puta za primenu energetskih sporazuma u okviru Briselskog dijaloga”.

Predsednica Evropske komisije, Ursula fon der Lajen, koja je ove sedmice na “mini balkanskoj turneji”, rekla je u Prištini nakon razgovora sa kosovskom predsednicom Vjosom Osmani da Kosovo treba da prihvati formiranje ZSO, dok Srbija treba da “de facto” prizna Kosovo.

- Koraci koje pravimo napred biće mogući samo ukoliko Kosovo i Srbija normalizuju svoje odnose. Naravno da postoje polja gde treba da se angažuju obe strane da sarađuju i pozivamo i Kosovo da olakša postupak za prihvatanje ZSO, a Srbija mora da prihvati de facto priznanje Kosova, izjavila je predsednica EK, preneo je Glas Amerike na svom portalu.

Fon Der Lajen u obraćanju novinarima u Beogradu, na zajedničkoj konferenciji sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem, nije prva pomenula termin “de facto priznanje”, već je u odgovoru na novinarsko pitanje objasnila da to zapravo znači sprovođenje sporazuma postignutog u Ohridu.

- O čemu se radi: o sprovođenju Ohridskog sporazuma, koji se prediviđaju različiti koraki, koji uključuju priznanje kosovskih dokumenata i institucija od strane Srbije, i što ide uz osnivanje ZSO, to je treba da realizuje Kosovo, kazala je ona, uz poziv Srbi da podrži evropski predlog statuta ZSO, a Kosovo da ga sprovede.

Vučić je, podsetimo, poručio da priznanje “nezavisnosti Kosova za Srbiju nije pitanje, i da ga nije sramota da to ponovi i pred predsednicom Evropske komisije”. On je istakao da “Srbija posvećena očuvanju mira i stabilnosti, da zna svoje obaveze, ali i da je jasno šta ne može da učini protivno svom Ustavu”.

I diplomate iz zapadnih krugova potvrđuju da se od Srbije ne očekuje da “de jure” prizna Kosovo. S druge strane, oni ističu da su i “velika petorka” (izaslanici EU, SAD, Nemačke, Francuske i Italije) i šefica EK prilikom poseta Beogradu “nedvosmisleno predočili” Vučiću da je “gotovo izvesno” uvođenje sankcija “u nekom obliku, najverovatnije finansijskom” ukoliko zvanični Beograd u potpunosti ne rasvetli “ sve okolnosti slučaja Banjska” (napad grupe naoružanih ljudi na kosovsku policiju 24.septembra, koji se tragično završio - smrću kosovskog policajca i trojice mladih Srba). Kako se precizira, najveći udarac za Srbiju svakako bi bilo ponovno uvođenje viza za putovanje njenih građana u zemlje EU (baš kao što je i Kosovu javno zaprećeno da neće biti ništa od vizne liberalizacije sledeće godine ukoliko Kurti ostane nekooperativan po pitanju formiranja ZSO), a “privremeni embargo” mogao bi da podrazumeva “zavrtanje finansijske slavine iz EU” (pretpristupnih fondova).

Ipak, retorika Ursule fon der Lajen pokazuje da pored “štapa” (pretnje sankcijama) Evropska unija sada nudi i brojne “šargarepe” Srbiji i ostatku ovog regiona. Ona je, između ostalog, javno pohvalila razvoj srpske privrede, ističući da EU već ima investicioni za Zapadni Balkan u vrednosti od 30 milijardi evra, “koji brzo donosi rezultate, kao što je vetro-park u Kostolcu i gasni interkonektor između Srbije i Bugarske”.

“Ključna tačka”

Kao jednu od najvažnijih tačaka aktuelnog plana za rešavanje kosovskog pitanja (Evropski plan/Francusko-nemački predlog/Ohridski sporazum), kada je reč o položaju Srba na Kosovu navodi se “Član sedam” koji glasi:”Obe strane se obavezuju da će uspostaviti posebne aranžmane i garancije, u skladu sa relevantnim instrumentima Saveta Evrope i oslanjajući se na postojeća evropska iskustva, kako bi se obezbedio odgovarajući nivo samouprave za srpsku zajednicu na Kosovu i mogućnosti za pružanje usluga u određenim oblastima, uključujući mogućnost finansijske podrške Srbije i direktan kanal komunikacije srpske zajednice sa Vladom Kosova. Strane će formalizovati status Srpske pravoslavne crkve na Kosovu i pružiti snažan nivo zaštite srpskim mestima verskog i kulturnog nasleđa, u skladu sa postojećim evropskim modelima”. Navedena stavka umnogome podseća na rešenje koje je zagovarao pokojni finski diplomata Marti Ahtisari, dok Član jedan istog dokumenta koji glasi:” Obe strane će međusobno priznati dokumente i nacionalne simbole, uključujući pasoše, diplome, registarske tablice i carinske marke”, ima dosta sličnosti sa onim što je zagovarao nemački diplomata Volfgang Išinger (model “dve Nemačke”).

Ostale stavke, između ostalog, podrazumevaju da obe strane “uspostave zajedničku komisiju za sprovođenje sporazuma, kojom će predsedavati EU i da obe strane potvrđuju svoje obaveze za sprovođenje svih prethodnih sporazuma" (Član deset).

(Beta, 03.11.2023)