Jugoslavija i Oskar: Nagrada za najbolji strani film skoro nemoguća misija

Grupa naoružanih boraca Armije Bosne i Hercegovine tumara u noći kroz šumu utonulu u gustu maglu.

Svesni da su zalutali, preplašeni, odlučuju da zanoće, ali već sa prvim zracima sunca sledećeg jutra shvataju da su svega stotinak metara od srpskih položaja i neprijatelja koji ih drže na nišanu.

Tu, u jednom rovu na ničijoj zemlji, počinje tragikomični zaplet istoimenog dela bosanskohercegovačkog reditelja Danisa Tanovića iz 2001. godine, nagrađenog Oskarom za najbolji strani film.

Ničija zemlja je do danas jedino delo sa područja bivše Jugoslavije ovenčano najprestižnijim priznanjem Američke akademije filmskih umetnosti i nauka (AMPAS) u ovoj kategoriji.

Nepune četiri decenije pre Tanovića, ali u konkurenciji za najbolji kratki film, čuvenu zlatnu statuetu je 1962. osvojio je Dušan Vukotić, ugledni crnogorski reditelj, scenarista, crtač i karikaturista, za animirani klasik Surogat.

Na 96. dodeli Oskara u noći 10. na 11. mart u „Dolbi teatru" u Los Anđelesu, među nominovanim kandidatima za najbolji strani film nema nijednog sa Balkana.

„Bivša Jugoslavija iza sebe ima neverovatnu istoriju, bogatu filmografiju, retka remek-dela, velika imena, dobre škole...

„Nedostizanje nominacije ne znači uopšte da je kvalitet tih filmova bio manji", ukazuje Atanas Georgiev, filmski producent iz Severne Makedonije, čiji je dokumentarac Zemlja meda bio nominovan za Oskara 2019. godine.

• Makedonci slave i bez Oskara: „Pobedili su u mom srcu“
• Od sažaljenja do divljenja: Invaliditet u srpskom i jugoslovenskom filmu
• Kako je film iz Severne Makedonije ušao u istoriju Oskara
• „Kralj Petar“ kreće na dug put do nominacije za Oskara

Rat je verovatno i dalje prva asocijacija globalnoj publici kada se pomene bivša Jugoslavija i autori se možda zato i dalje opredeljuju za nju, ali vreme je za nove teme i pristupe, tvrdi za BBC na srpskom Keri Hegarti, profesorka filmskih studija na Univerzitetu u Majamiju.

„Filmovi koji se više bave aktuelnim socijalnim, političkim i naročito kulturnim temama pre nego turbulentnom prošlošću, imaju bolju šansu da privuku pažnju svetske publike.

„Folklor, tradicija i različiti kulturni elementi Balkana mogli bi da zaintrigiraju globalnu scenu", smatra Hegarti.

Ima nešto bitnije od nominacija

Američka filmska akademija ustanovila je 1947. nagradu za dugometražne filmove snimljene izvan Sjedinjenih Američkih Država.

Od 1956. se dodeljuje svake godine.

Kinematografija Jugoslavije prvi put je u trku za Oskara ušla 1958. koprodukcijom Cesta duga godinu dana.

Do raspada socijalističke federacije 1991, imala je ukupno 29 kandidata za kategoriju najboljeg stranog filma.

Uprkos šest nominacija, nijednom nije slavila.

To je „pristojan prosek" imajući u vidu životni vek Titove Jugoslavije, ocenjuje Ivan Karl, vršilac dužnosti direktora Filmskog centra Srbije (FCS), institucije koja odlučuje o srpskom kandidatu za Oskara

„Oskar nije osvojen, ali je zato Holivud ovde snimao filmove i svesrdno podržao" filmski festival FEST u njegovim prvim godinama, kaže Karl.

„Jugoslovenski filmovi poput Bitke na Neretvi Veljka Bulajića ili Bala na vodi Jovana Aćina imali su zapaženu distribuciju u SAD", primećuje Karl, filmski kritičar i nekadašnji selektor FEST-a.

Georgiev dodaje da autori sa Balkana ranije nisu toliko obraćali pažnju na Oskare, koliko im je bilo važno da naprave kvalitetan proizvod.

„Sviđa mi se što su bili više usredsređeni na kreativni koncept, nego na suvišni angažman kako bi stekli prestiž i popularnost", priča za BBC na srpskom iz Šangaja.

Nominovani filmovi u vreme SFRJ:

• Cesta duga godinu dana, 1958.
• Deveti krug, 1960.
• Tri, 1966.
• Skupljači perja, 1967.
• Bitka na Neretvi, 1969.
• Otac na službenom putu, 1986.

Nominovani filmovi posle raspada SFRJ:

• Pre kiše, 1994, Makedonija
• Ničija zemlja, 2001, Bosna i Hercegovina
• Medena zemlja, 2019, Severna Makedonija (dokumentarni film)
• Quo vadis, Aida, 2021, Bosna i Hercegovina

Raspadom Jugoslavije, sve republike naslednice su gotovo redovno predlagale filmove za Oskara.

Međutim, ni posle skoro tri i po decenije, Srbija, Hrvatska i Slovenija još nisu stigle ni do nominacije.

Srpska kinematografija je donekle prišla nominaciju samo 2008, filmom Klopka Srdana Golubovića, koji je prošao prvi selekcioni krug, ali ne i više od toga.

„Posle raspada Jugoslavije, tržište od Ljubljane do Skoplja se usitnilo, pojavile su se još neke, za njih nove, kinematografije", podseća Karl.

Američka filmska akademija ima više hiljada članova, a u kategoriji za najbolji strani film takmiči se devedesetak zemalja, dodaje.

Ko odlučuje o nagradi i kako se glasa

Svaka zemlja ima pravo da kandiduje isključivo jedan film godišnje.

Biraju ga predstavnici lokalne filmske industrije čija imena moraju da budu dostavljena američkoj Akademiji, kao i samo ostvarenje sa engleskim titlovima.

Da bi se našao u konkurenciji za Oskara za najbolji strani film, mora da ispuni dva ključna uslova: da je snimljen van teritorije Sjedinjenih Američkih Država prethodne godine i da je većina dijaloga na jeziku koji nije engleski.

Uslov je i da film nije prikazan na televiziji ili objavljen na DVD-ju pre nego u bioskopima.

Njegov bioskopski život, takođe, mora biti duži od nedelju dana.

Potom članovi Preliminarnog komiteta za nagradu za strani film tajnim glasanjem sužavaju izbor na 15 najboljih.

Sredinom januara, Komitet za nominacije dodatno skraćuje listu i bira pet filmova koji će biti u konkurenciji za nagradu.

Pobednik se utvrđuje glasanjem članova Akademije koji su prisustvovali projekcijama svih pet nominovanih ostvarenja.

Oskari za najbolji strani film u brojkama

• Najviše Oskara ima Italija - 14, i još 29 nominacija
• Najnagrađivaniji reditelj je Federiko Felini sa četiri Oskara
• Parazit iz 2020. godine je prvi koji je pobedio u obe kategorije - za najbolji film i najbolje strano ostvarenje
• Do sada je 28zemalja osvajalo Oskare, a 63 su stigle do nominacije
• Negativni rekord drži Portugalija sa 40 učešća bez ijedne nominacije

Šta je važnije, originalna priča ili jaka kampanja?

Iako veličinom možda skromnije od većine kinematografija nastalih posle raspada Jugoslavije, Bosna i Hercegovina i Severna Makedonija mogu da se pohvale sa po dve nominacije.

Pored Tanovićevog filma, pažnju američkih filmskih stručnjaka privukao je pre nekoliko godina i dokumentarac Zemlja meda.

Priča o Hatidži Muratovoj, poslednjoj makedonskoj pčelarki je 2019. ušla u najuži krug favorita za Oskara.

„Znate za onu misao da bar jednom u životu treba ostaviti bar jedno remek-delo? E, to smo mi postigli sa Zemljom meda.

„U njenoj srži je nekoliko velikih i univerzalnih tema: izolacija, usamljenost, preživljavanje, odnos majke i ćerke i, pre svega, odnos čoveka i prirode. I sve to je bilo maestralno upakovano", objašnjava Georgiev.

Važnost originalne ideje je ključan preduslov za uspeh u trci za Oskara, smatra on.

„Akademija precizno prepoznaje kvalitet i meri težinu filma, koji je, mogu slobodno reći, bio toliko veliki da jednostavno nije stao samo u dokumentarnu kategoriju, te je prvi put prekršeno pravilo, i našao se u još jednoj", kaže.

Oskar im je ipak izmakao, i pobedio je film u produkciji bivšeg američkog predsednika Baraka Obame i njegove supruge Mišel, Američka fabrika.

Film priča o kineskom investitoru koji je na zgarištu industrijskog giganta „Dženeral motorsa" pokrenuo novu kompaniju koja zapošljava hiljade Amerikanaca.

I posle razlaza upućeni jedni na druge

Georgiev veruje da je nemoguće ući u trku za Oskara bez „dobre i univerzalne priče", ali i bez dobro osmišljene kampanje i promocije.

„Treba naglasiti da u prvom krugu, do nominacije, glasaju samo članovi Akademije koji pripadaju određenoj struci - na primer, za dokumentarni film mogu da glasaju samo dokumentaristi.

„U poslednjem krugu, kada film dobije nominaciju, glasaju svi članovi Akademije. Tada je potrebna marketinška strategija kako bi što više članova pogledalo film i on tako dobio komercijalnu snagu", kaže.

Takva prisutnost izuzetno je važna i moraju da joj teže sve filmske industrije iz regiona ako žele bolje rezultate na izboru za Oskara, smatra Ksenija Marinković, predsednica Hrvatskog društva kinematografskih delatnika (HDKD).

Poput Filmskog centra Srbije, ovo udruženje bira hrvatskog kandidata.

Glumica bogatog iskustva i opusa, Marinković je igrala glavnu ulogu u filmu Da li ste videli ovu ženu? srpskih reditelja Dušana Zorića i Matije Gluščevića.

Ugledni američki magazin Varajeti septembra 2023. predviđao mu je čak i nominaciju za najbolji strani film.

Srbija je, međutim, kasnijom odlukom selekcione komisije, američkoj Akademiji kao kandidata poslala ostvarenje Što se bore misli moje Milorada Milinkovića.

Upućenost jednih na druge u bivšoj Jugoslaviji i saradnja kreativnih ljudi u regionu je put do budućeg uspeha, „od čega ne treba odustati", kaže Marinković za BBC na srpskom.

„Treba težiti uspehu na Oskaru, jer to je ipak najjača referenca i ulaznica za dalje.

„Ali moramo biti svesni da razne druge kinematografije iz sveta ulažu mnogo novca i, da bismo bili ravnopravni s njima, moramo baš ozbiljno da radimo", ukazuje Marinković u telefonskom razgovoru iz Zagreba.

Vrhunska tema je, svakako ključna, i važno je zaintrigirati članove akademije, privući im pažnju i biti prisutan u Americi, gde se i odlučuje, kaže.

„Morate da lobirate, da se za vaše delo čuje među kritičarima, da iznajmite dvorane i pokažete im taj vaš tako dobar film.

„Jednom rečju, da pokažete da imate kinematografiju spremnu za borbu na svetskom nivou", objašnjava ona.

Jedan od najvažnijih ljudi iz senke u toj misiji je agent prodaje (sales agent), čovek sa velikim iskustvom i vezama koji treba da prepozna kvalitet filma i onda ga „proda" na probirljivom stranom tržištu, objašnjava ona.

Profesorka Hegarti iz Majamija misli i da bi žanrovi poput kvalitetnih komedija, romantičnih filmova i trilera dodali novu dimenziju balkanskoj ponudi u trci za Oskara.

„Zato bi upliv stranih koprodukcija, takođe, mogao da unese nove ideje i perspektive u filmsko stvaralaštvo u vašem regionu", kaže ona.

Za vidljivost filmova sa Balkana na globalnom tržištu važan uspeh na međunarodnim festivalima, dodaje.

Ako se tada za njih zainteresuje neki američki distributer, rastu i prilike da postignu uspeh u SAD, pa i na Oskaru.

„Agresivno lobiranje tog distributera među članovima Akademije, uz, naravno, jedinstven scenario i radnju, može biti presudno za nominaciju", tvrdi profesorka.

Striming platforme diktiraju ukuse

Uz sve ostalo, ni sam Oskar nije bezgrešan, slikovit je Ivan Karl.

I on je, kao i svaka prestižna nagrada, posledica trenutka, kompromisa ili interesa.

„Oskar je šou-program koji treba da napravi rejting na matičnom američkom TV tržištu.

„Istovremeno je i presek američke produkcije i kao takav, najbolja i najatraktivnija platforma za prestiž na unutrašnjem, i dalju prodaju na inostranom planu", ocenjuje Karl.

Jačanje striming platformi dovelo je do širenja produkcijske konkurencije „tako da i veliki studiji i platforme i poneki preostali nezavisni studio dobije nagradu u nekoj kategoriji, kako bi se pospešila prodaja i distribucija", kaže.

„Politika i moderno doba igraju svoju igru, tako da su Oskari koliko borilište za procenu snage kvalitetnih filmova, toliko i polje za plasiranje i forsiranje političkih trendova", slaže se i Georgiev.

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

(BBC News, 03.08.2024)