NATO bombardovanje 1999: Kako je izgledalo rušenje „nevidljivog" F-117A, sa zemlje i iz vazduha

Letelica, koja je u to vreme smatrana vrlo naprednom, oborena je 27. marta, a olupina se srušila tridesetak kilometara dalje, u selu Buđanovci, kod Rume.

BBC News 27.03.2024  |  Grujica Andrić - BBC novinar

„Lansiraj", naredio je Zoltan Dani, pukovnik 250. raketne brigade Vojske Jugoslavije, a dva projektila u razmaku od pet sekundi poletela su ka oblačnom nebu nad Šimanovcima, naselju na zapadnoj periferiji Beograda.

Bio je to 27. mart 1999, 20.40 sati, a nekoliko trenutaka kasnije, njegova grupa primetila je na radaru da su pogodili metu, koja je na čas postala veća usled eksplozije, a već narednog momenta počela je da pada, prepričava Dani, sada penzionisani vojnik, za BBC na srpskom.

Iako u tom trenutku nisu bili svesni, pogodili su F-117A, „nevidljivi" avion NATO alijanse, što je bilo prvo obaranje neprijateljske letelice Vojske Jugoslavije tokom bombardovanja 1999. godine.

Površina ove letelice izgrađena je pod posebnim uglovima i sačinjena je od materijala koji ne odbija, već upija talase radara, što ga čini gotovo nevidljivim za radar.

Osećaj posle uspešno obavljenog zadatka Zoltan opisuje kao „odličan", a rezultat njegove čete sa 14 članova kao „fantastičan".

„Bio je to povod za gordost i uvećanje morala u našoj grupi, ali i celoj vojsci i stanovništvu.

„Posle toga nam ništa nije bilo teško", dodaje on.

Pogođen iznad Šimanovaca, avion je pao tridesetak kilometara dalje, u selu Buđanovci nadomak sremske opštine Ruma, gde je subotnje veče sa prijateljima u lokalnom fudbalskom klubu provodio Svetislav Jovanović.

Ubrzo su ugledali „ogromnu vatrenu loptu", a meštanima se činilo da pada na njih, gde god se u selu nalazili, priča on za BBC na srpskom.

„To je sijalo kao da si na Marakani u 10 sati uveče i gledaš u reflektor. Bežiš, a ne znaš ni gde bežiš", priča ovaj 58-godišnjak dok razgovaramo u dvorištu njegove kuće.

NATO bombardovanje Jugoslavije, koju su tada činile Srbija i Crna Gora, počelo je 24. marta 1999. godine i okončano je posle 78 dana Kumanovskim sporazumom, posle čega je usvojena i rezolucija 1244 Saveta bezbednosti.

Intervencija je pokrenuta bez odobrenja Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija posle neuspeha u pregovorima Srba i kosovskih Albanaca u francuskom Rambujeu i Parizu u februaru i martu iste godine, a povod je bio progon Albanaca na Kosovu, kako su tada saopštili iz NATO-a.

Ni dve i po decenije kasnije, nema podataka o tačnom broju civila i vojnika koji su poginuli u NATO bombardovanju.

'21. sekund'

Divizija 250. raketne brigade Protivvazdušne odbrane SR Jugoslavije, kojom je komandovao Zoltan Dani, 24. marta dobila je naređenje da se premesti u Šimanovce.

Tri dana su bili u „režimu ćutanja", sa zadatkom da sve pripreme i provere, ali da ne uključuju borbena sredstva, kako ne bi otkrili položaj.

„Tog 27. marta smo bili u 'pripravnosti tri', što znači da su borbena sredstva isključena, ali je posada na njima, spremna da reaguje.

„Oko 18 sati nam je stiglo naređenje da pređemo u 'pripravnost 1' - trebalo je da uključimo raketna sredstva i proverimo ispravnost tehnike", opisuje pukovnik Vojske Jugoslavije u penziji.

Uključili su radar i videli nekoliko letelica u vazdušnom prostoru.

Neke su bile blizu njihovog dometa, ali u njega nisu ušle, dok se za jednu „videlo da će ući u zonu uništenja", prepričava Zoltan, dok sedimo u dvorištu njegove kuće u selu Skorenovac, nadomak Kovina.

„Mi tada nismo znali koji avion je u pitanju, to ne piše na ekranu pokazivača, ali smo išli na to da ga pustimo duboko u zonu uništenja, tako da praktično nema mogućnost da iz nje izađe, a da ne bude pogođen", dodaje on.

BBC/Grujica Andric
Zoltan Dani uspeo je da sačuva neke delove aviona kada je 15 dana posle obaranja posetio Buđanovce

Ali, avioni NATO alijanse koji su tada nadletali Jugoslaviju nosili su protivradarske rakete, koje su se automatski aktivirale kada otkriju radarsko zračenje i lansirale ka radaru.

Dani je sa članovima njegove divizije izračunao da bi projektilu bilo potrebno 25 sekundi da ih pogodi, zbog čega je odlučio da celu akciju treba sprovesti za najviše 20 sekundi.

„Ostalo bi nam još pet u rezervi da isključimo radar, 'ćutimo' i postoji velika verovatnoća da nas raketa promaši - razmišljao sam da bi nam u toj jednoj, 21. sekundi, kada bi nas pogodila raketa, prošao ceo život kroz glavu.

„Rekao sam im: 'Hajde da ta jedna sekunda bude ceo život koji ćemo proživeti kasnije' i uspeli smo sve da završimo za 18 sekundi. Eto, ovo što mi sada pričamo takođe spada u taj 21. sekund", smeje se Zoltan.

Ova priča inspirisala je Željka Mirkovića, srpskog autora dokumentarnih filmova, da snimi film „21. sekund" sa Zoltanom Danijem u glavnoj ulozi, a premijeru je imao 2009. godine.


Pogledajte i ovu priču:


'Gde god mrdneš, pada na tebe'

Kada je sve bilo spremno, od komande je stiglo odobrenje za gađanje mete, za koju tada članovi Danijeve grupe nisu znali da je „nevidljiva".

Drugi od dva projektila pogodio je F-117A, kojim je upravljao američki pilot Dejv Zelko.

Bio je to „prvi, za radar nevidljivi, funkcionalni avion na svetu", proizveden 1982. godine, iako je držan u tajnosti do 1988, kako se navodi na sajtu američkog proizvođača naoružanja Lokid Martin.

„Kada se to desilo, avion je odmah počeo da pada, videli smo da se cilj uvećao usled eksplozije i da je počeo da gubi visinu, da bi posle nestao sa radara.

„Posle su druge jedinice oko Rume i Sremske Mitrovice gađale i dotukle avion u padu ručnim raketnim sredstvima", priča Dani.

Manje od 30 kilometara istočno, u selu Buđanovci, uprkos tome što je NATO bombardovanje počelo tri dana ranije, subotnje veče bilo je uobičajeno.

Meštani ovog sremskog mesta sedeli su na klupama ispred kuća, a među njima je bila i Soka Markovinović, danas jedna od najstarijih žena u selu.

„Odjednom smo svi iznad nas videli jednu jako veliku loptu - to je sijalo strašno, ne umem ni da objasnim koliko jako", priča 90-godišnja penzionerka veselog pogleda i naboranog, tamnog lica, za BBC na srpskom.

„Ja kod komšije - lopta za mnom. Ja na drugu stranu - lopta opet za mnom.

„Izađem na šor (ulicu), sav komšiluk je izašao, pa smo zajedno bežali, ali kao da je neko za nama išao i nosio tu stvar", priča Markovinović, dok prstom crta po nebu putanju vatrene lopte od koje su bezuspešno bežali.

BBC/Grujica Andric
Soka Markovinović nikada neće zaboraviti 27. mart 1999. godine

Njenog sina Zlatka, koji je tada radio na lokalnoj radio stanici u obližnjoj Rumi, eksplozija je zatekla u toj sremskoj opštini, gde je pre noćne smene otišao u kratku posetu prijatelju.

„Sedeli smo u dvorištu i tačno se videlo da nešto pada kod Buđanovaca.

„Pozovem majku, ne javlja se, onda i komšiju, ali ni on se nije javio - zapitao sam se šta je to i da li su Buđanovci izgoreli", prepričava Zlatko za BBC na srpskom.

Ubrzo mu je majka javila šta se desilo, a on se odmah po zadatku uputio u selo.

„U mesnoj kancelariji sam zatekao jednog komandanta, koji mi je dao sve podatke o padu aviona, pa sam otišao na lice mesta.

„Bio je mrak, nema mobilnih telefona, a bio sam jedan od prvih novinara tamo - pre mene su stigle samo kolege iz Sremske Mitrovice", opisuje Markovinović.

BBC/Grujica Andric
Avion se srušio na samo 500 metara vazdušnom linijom od njegove kuće, kaže Svetislav Jovanović

Svetislava Jovanovića, 58-godišnjeg poljoprivrednika iz Buđanovaca i Zlatkovog školskog druga, isti prizor zatekao je u prostorijama lokalnog fudbalskog kluba, gde se tada redovno okupljao sa komšijama.

Činilo mu se da „velika vatrena kugla, koja je postajala sve veća kako se približavala", pada tačno na njegovu kuću, jednu od poslednjih u selu, na putu ka nekoliko kilometara udaljenim Pećincima.

„Nisam mnogo promašio, avion je posle pao na oko 500 metara vazdušnom linijom od moje kuće", priča Bajkan, kako ga svi u selu oslovljavaju, dok se pod kačketom krije od prolećnog sunca.

„Sreća da je palo u njive i da niko iz sela nije stradao - dobro se završilo", dodaje.

BBC/Grujica Andric
Na mestu pada aviona, danas su, kao i 25 godina ranije, oranice, a nema tragova jednog od najčuvenijih događaja u istoriji Buđanovaca

Osam sati

Nekoliko kilometara iznad meštana Buđanovaca, trenutke neizvesnosti proživljavao je i Dejl Zelko, američki pilot koji je upravljao „Noćnim sokolom", borbenim avionom F-117A, koji je tada smatran vrlo naprednom vojnom letelicom.

Tog 27. marta Zelko je četvrtog dana NATO bombardovanja u Jugoslaviji poleteo treći put iz italijanske baze Avijano.

„Rutina mi je bila ista kao i pred sve druge borbene misije", naveo je bivši pilot Američkog vojnog vazduhoplovstva u pisanom odgovoru za BBC na srpskom.

Ali, usled lošeg vremena i težine misije u koju je krenuo, „i pre stupanja u kabinu aviona imao je snažan osećaj da, ukoliko postoji neka noć koja je posebno pogodna za obaranje njegovog aviona, to je bila ta noć", objasnio je bivši vojnik u intervjuu za brazilski magazin Revista forsa area (Revista Forca Aerea - RFA) 2004. godine.

„Bio sam vrlo svestan sopstvene ranjivosti, rizika i opasnosti misije u koju sam te noći krenuo.

„Informacije koje sam dobijao preko radio komunikacije su jednostavno uvećavale moj osećaj da postoji velika verovatnoća da se dogodi nešto loše - kada se i desilo, nije me uopšte iznenadilo", opisao je Zelko.

Prema Zelkovoj letelici uputile su se dve rakete zemlja-vazduh jugoslovenskog PVO-a, a „on nije imao dilemu da su ga imali", prisetio se u intervjuu za brazilski magazin.

„Prva je prošla tik iznad mene. Tako blizu, da sam osetio udarni talas koji je zatresao avion.

„Kada sam brzo pogledao u drugi projektil pomislio sam: 'Ovo će proći kroz mene'. Definitivno je takav i bio osećaj", prepričao je Zelko.

Avion je počeo da pada, a tada 39-godišnji američki pilot uspeo je da se katapultira iz kabine i otvori padobran, koji je bio narandžasto-bele boje, što ga je podsetilo na kineski lampion, koji bi jugoslovenskoj vojsci mogao da zapadne za oko.

Iako to nije uobičajena praksa, Dejl Zelko koji je upravljao letelicom kodnog imena „Vega 31", je putem radija obavestio komandu da je van letelice koja je pogođena dok se još padobranom spuštao na tlo.

Uskoro je sleteo na njive, nekoliko kilometara daleko od mesta u Buđanovcima na kojem je gorela olupina letelice kojom je upravljao.

Na nekoliko stotina metara od njega prolazili su automobili lokalnim putem, primetio je i da su vojska, policija i lokalno stanovništvo krenuli u potragu za njim, a Zelko je sklonište potražio u obližnjem kanalu za navodnjavanje, nedaleko od pruge.

„Dilema koju u tim trenucima imate je to kako da budete što predvidljiviji za spasilačke snage i što manje predvidljivi za neprijatelje", opisao je on za brazilski RFA.

Sat i 20 minuta pošto je njegov avion pogođen, obavestio je komandu o mestu gde se nalazi, a gotovo čitava noć je prošla dok ga spasilački tim nije pronašao i prebacio na sigurno.

„Od trenutka kada sam pokrenuo katapultiranje iz kabine, sve do petominutnog leta helikopterom do baze u Bosni, prošlo je gotovo osam sati", posvedočio je on za RFA.

Gotovo isti period prošao je od sudara projektila koje je ispalila Danijeva četa te subotnje večeri do njihovog saznanja da su srušili „nevidljivog", kako će kasnije u Jugoslaviji najčešće nazivati ovaj američki avion.

Ubrzo su napustili položaj sa kojeg su oborili F-117A, premestivši se „sedam ili osam kilometara dalje", na unapred pripremljen rezervni položaj, seća se tadašnji pukovnik Vojske Jugoslavije.

„Posle je počela neka kišica, a oko četiri sata ujutru nas je posetio oficir koji mi je rekao: 'Znaš li ti, bre, koji ste avion oborili? Vi ste oborili F-117A!'

„Pitao sam da li su sigurni, on je potvrdio, a ja mu rekoh - 'bingo'", govori Dani, a kruta, crna, kožna jakna na njemu šuška dok se smeje pričajući anegdotu.

Kako kaže, činjenica da su srušili avion za njega nije bila iznenađenje, ali tip letelice jeste.

„Za to smo se pripremali čitav život, kao fudbaler koji celog života trenira da zabije gol i onda to i učini na nekoj važnoj utakmici.

„Srećni ste, ponosni, ali igra se dalje - utakmica još nije gotova", objašnjava on.


Pogledajte video:


Strah, užičko kolo i 'živeo NATO'

Te je večeri jednačinu sa više nepoznatih pokušavao da razreši i Svetislav Jovanović iz Buđanovaca, koji je među prvima odjurio do mesta na kojem se F-117 srušio.

Bio je, kako kaže, jedan od prvih koji se tamo prvi pojavio, zatekavši „avion koji se puši, gori, ali i nekako sam gasi".

„Gledali smo okolo da vidimo ima li nekoga, ali nismo ništa primetili, čak smo pomislili da je avion mogao da leti bez pilota, a tek posle su nam objasnili da se on pre pada katapultirao", prepričava 58-godišnji meštanin sremskog sela.

Fotografije napravljene tog i narednog dana u Buđanovcima, na kojima lokalno stanovništvo slavi obaranje letelice i igra kolo po krilu aviona, vrlo brzo su prikazivane u štampi i na televizijama širom planete.

„Moj sin, koji je tada imao tri godine, bio je atrakcija - komšinica ga je uzela i stavila na krilo aviona.

„U tom momentu je tamo bilo 30 novinara, te slike su obišle svet, pa mi je svastika iz Italije pet dana kasnije poslala sliku i rekla mi da je i tamo bilo u svim novinama i vestima", priča Svetislav.

Mnogima u selu je to bilo „interesantno", u Buđanovce je narednog dana stiglo „četiri ili pet autobusa" punih ljudi iz drugih mesta koji su želeli da vide olupinu, čiji su delovi postali vredni suveniri, seća se Jovanović.

„Mogle su se grdne pare zaraditi, celo krilo sam mogao da donesem kući i prodam delove, ljudi su dolazili masovno da traže nešto, uzmu poneki deo. Ali, ko će tada o tome da misli?"

Soka Markovinović, 90-godišnjakinja koja živi na drugom kraju sela, pamti da su tih dana „gotovo svi Buđanovčani navalili da odu i vide olupinu aviona".

„Sav je svet odjurio tamo, selo je bilo puno, nosila su se krila, delovi i ostalo, čeprkalo, čak i prodavalo", kaže penzionerka.

Slavlje narednih dana Buđanovčani posebno pamte po jednoj anegdoti.

„Žena koja je živela tu blizu njive gde je pao avion, tada se u veselju, možda i usled pića zbunila, pa umesto 'živeli naši' uzviknu 'živeo NATO'.

„Posle su se svi šalili na njen račun", smeje se Markovinović.

Ali, uprkos početnoj euforiji, Svetislavu Jovanoviću, tada mobilisanom rezervisti, nije bilo do smeha.

Strahovao je, kako kaže, da bi selo moglo da bude meta bombardovanja posle rušenja „nevidljivog".

„Za omladinu i neke ljude to je bio šou program, ali za starije, koji su malo nešto čitali i slušali, nije baš tako bilo bezbrižno.

„Nisu svi razmišljali: 'Hajde da igramo Užičko kolo'", kaže on.

Drugi susret, ali ne na radaru

Tog marta 1999. godine, Željko Mirković bio je student završne godine režije.

Tokom „rata nejednakih", kako naziva NATO bombardovanje, samo je „iščekivao da se što pre završi", ne razmišljajući da bi obaranje nevidljivog aviona mnogo godina kasnije postati tema njegovog filma, kaže Mirković, koji živi u Konektikatu, u telefonskom razgovoru za BBC na srpskom.

„Tada nisam imao planove da pravim film o tome, već sam se ovom temom bavio mnogo godina kasnije sa potpuno drugom idejom", prepričava Mirković.

Zoltan Dani će se 2004. godine penzionisati u Vojsci Jugoslavije, dok će Dejl Zelko službu u Američkom vojnom vazduhoplovstvu napustiti dve godine kasnije.

Već u julu 2007. Zelka je u virtuelnom sandučetu njegovog mejla sačekala neočekivana poruka od Mirkovića.

„Objasnio je ko je i pitao: 'Šta misliš o ideji da upoznaš Zoltana Danija, čoveka koji te je oborio?'

„Moja prva reakcija je bila da bi to bilo sjajno i da sam jako zainteresovan", seća se Zelko.

Usledilo je nekoliko godina prepiske između dvojice bivših vojnika i Mirkovića, godinu dana su Dani i Zelko snimali i video dnevnike njihovih porodica, sve dok se nisu susreli 2011. godine.

„Bio je to proces izgradnje poverenja i psihološke pripreme, a ja sam bio neka vrsta mosta između njih dvojice, kako bi taj prvi susret proizveo pravu vrstu emocije", kaže Željko Mirković.

„Onda je došlo do njihovog drugog susreta, posle onog prvog, koji se dogodio na radaru", dodaje.

Zelko je u junu 2011. godine došao u Srbiju, a uoči puta bio je „ekstremno uzbuđen", ali i „vrlo anksiozan" zbog briga o bezbednosti, priča bivši američki vojnik.

„Bilo je to samo 12 godina posle rata i sećanja su još bila sveža.

„Pisao sam Željku i rekao da sam 'prvi put bio nepozvan u srpski vazdušni prostor i bacao sam bombe', on je to podelio sa Zoltanom, koji je odgovorio 'da sam ovog puta pozvan i da projektila neće biti'", navodi Zelko u pisanom odgovoru.

Prvi susret odigrao se u Skorenovcu, gde je Zoltan razvlačio kore u njegovoj pekari, kada se na vratima pojavio Zelko.

„Kad me je ugledao, stao je mirno i vojnički me pozdravio, a ja sam mu uzvratio pozdravom u onoj brašnjavoj beloj pekarskoj uniformi", smeje se Dani više od decenije kasnije.

„Rekao sam mu u šali da je stigao na vreme, da mi baš treba pomoćnik i da uđe da radi sa mnom", dodaje bivši pukovnik jugoslovenske vojske.

Mirkovićeve kamere su to zabeležile, a 2013. godine objavljen je dokumentarni film Drugi susret koji je premijere imao u Beogradu, Novom Sadu, Nišu, Kovinu, ali i Njujorku i Los Anđelesu.

Prikazivan je na poznatim američkim univerzitetima, Kongresu i sedištu Ujedinjenih nacija u Njujorku, osvojio je nekoliko nagrada širom sveta, a bio je i kandidat za Oskara 2014. godine.

„Ideja filma je bila da se donese poruka mira i iskonskih porodičnih vrednosti i da se pokaže da su one važnije od bilo kakvog rata ili politike", ocenjuje Željko Mirković.

„Posle toga se javlja njihova potreba da njihov susret i odnos preraste i u odnos njihovih supruga i porodica", dodaje on.

Susret sa čovekom protiv koga se nekada direktno borio za Zelka je bilo „jedinstveno iskustvo i blagoslov".

„Prvog trenutka kada sam upoznao Zoltana, osećao sam se prijatno i kao da sam kod kuće, odmah mi se dopao i osetio sam snažnu bratsku vezu", kaže Amerikanac.

Prijateljstvo iz rata i besmrtnost Buđanovaca

Odnos Zelka i Danija nije se promenio ni 13 godina posle prvog susreta.

Nekoliko puta su se posećivali u Srbiji i Americi, njihove porodice su se upoznale, a i danas se čuju „nekoliko puta godišnje".

„Iskreno smatram Zoltana dragim prijateljem i bratom", kaže Zelko.

I Dani razvlači osmeh na pomen bivšeg neprijateljskog vojnika, koji mu je nenadano postao prijatelj.

„Politiku ne komentarišemo, pričamo najviše i gotovo isključivo o porodičnim stvarima", ističe 65-godišnji vojnik u penziji.

Miran, porodični život, poput onog koje vode dvojica bivših vojnika, nastavio se i u Buđanovcima.

Posle nekoliko dana euforije u martu 1999, sve se sleglo, a na selu je ostao pečat, koji Zlatko Markovinović, 58-godišnji meštanin, ne vidi kao teret.

„Ovo jeste najpoznatiji događaj u istoriji sela, Buđanovci su po njemu postali i ostali poznati.

„Retko ko se danas i seća gde je avion pogođen, svi pamte gde je pao. I danas živimo na slavi F-117A", smeje se lokalni novinar.


Video: Šta se dešavalo u proleće 1999


Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

(BBC News, 03.27.2024)

Povezane vesti »

Ključne reči

Društvo, najnovije vesti »

ЋирилицаKorisnička podešavanja