Čime se danas bavi mlađi referent Dimitrije Pantić: Priča Nikole Simića

Jedan od najpoznatijih jugoslovenskih i srpskih glumaca Nikola Simić preminuo je na današnji dan pre deset godina. Ovo je njegova priča.

BBC News pre 23 dana | Slobodan Maričić - BBC novinar

Dimitrije Mita Pantić ima 56 godina, a i dalje radi kao „mlađi referent”.

Ustaje u šest za posao, ali od ostalih ukućana ne može da dođe na red za toalet.

To i ne bi bio toliki problem da, pored majke, supruge i troje dece, gužvu ne pravi i zaštićena podstanarka, koja je zauzela čitavu jednu sobu njihove kuće.

Pantić zato frkće, nervozno odmahuje glavom i mahnito juri kroz kadrove u jednoj od najpoznatijih uloga Nikole Simića, slavnog glumca preminulog pre tačno deset godina.

„Našao mu je neki fazon, neku notu groteske, sa tim brzim hodom, pokretima, tom kosom koju je tapirao i pravio da bude sav razbarušen”, priča glumica Danica Maksimović, koja u Tesnoj koži igra njegovu ćerku, za BBC na srpskom.

„Hteo je da prikaže čoveka tog vremena, vrednog, radnog i odgovornog, što je i postigao, i to je suštinski komedija, ali ima i gorkih scena.”

Glumac Irfan Mensur, koji igra profesora Japanca, kaže da je Simić tokom priprema bio „strašno zanatski zahtevan i precizan glumac, čak i prilično krut”.

„Ali onog trenutka kada izađe na scenu ili se upali kamera, postajao je nešto sasvim drugo - neuhvatljiv od energije, brzine, duhovitosti i šarma”, navodi Mensur za BBC na srpskom.

Nije Simić samo Dimitrije Pantić.

On je i Viktor Sandebiz u kultnoj predstavi Buba u uhu, inspektor Ognjen Strahinjić u Davitelj protiv davitelja, Guliver u Više od igre, komšija Ostojić u Srećnim ljudima, deda Tripko u Porodičnom blagu, kao i glas Duška Dugouška, Mikelanđela i Gargamela.

„Za takve veličine nema zamene, bio je jedinstven - glumačko čudo“, naglašava glumac Voja Brajović za BBC na srpskom.

Pantićeva priča

Kada ode na posao, Pantića čeka još muka.

Plata mu je smanjena zbog kašnjenja, direktor Srećko Šojić – u ulozi Laneta Gutovića – nije zadovoljan urednošću njegovih izveštaja, a u kancelariji zatiče i novo lice.

„Oliver Nedeljković, zapamtite to ime”, kaže mu nepoznati čovek.

Ima para, dodaje, ali nema posao, pa se nada da bi Pantić mogao da mu pomogne kada budu birali nove radnike, što je, naravno, spreman da plati.

Časni Pantić pokušaj korupcije odmah prijavljuje direktoru… Koji novac uzima.

I Nedeljković dobija posao.

Ali sve bi muke bile rešene, kada bi na sportskoj prognozi, tadašnjem vidu klađenja u kladionicama, Pantić prikupio magičnih 13 pogodaka ishoda utakmica jugoslovenske lige u fudbalu, što bi mu donelo milione.

„Oslanjao se na istinu i prepoznatljivost, nešto što je aktuelno kod našeg mentaliteta i društvenih prilika”, smatra Brajović.

Sve je snimljeno za 15 dana, priseća se Maksimović.

Nije bilo biranja kadrova, maltene je sve išlo iz prve i niko se zapravo nije nadao da će film postići toliku popularnost, dodaje.

Simić je, kako navodi, tokom snimanja „isijavao energijom”, jer je „jako zagrizao” da film uspe, zbog čega je „dirigovao scenama".

„Nama ostalima je davao manji prostor, u svim segmentima je želeo da dominira.”

Ipak, dobro pamti i njegovu strogoću.

„Bila sam mlada glumica i mislio je da baš ništa ne znam, tako da je pokušao da me usmerava, ali sam mu se suprotstavila - nisam htela da ga poslušam, što mu se nije dopalo.

„Tako on i ja malo zategnemo odnose.”

Tesna koža je posle prvog filma iz 1981. prerasla u jedan od najgledanijih serijala, čija se četiri dela maltene uvek vrte oko istih tema.

Neurotični Pantić pokušava da opstane na pošten način, a prepredeni Šojić gleda da od svega izvuče korist – što mu uglavnom prolazi.

„Simić i Gutović su deo nekog našeg gena preneli u igru i istakli na duhovit način”, smatra Mensur.

„Na taj način su suštinski nama nacrtali nas… Mi smo zemlja Pantića i Šojića.”

Čime li se onda oni danas bave?

„Šojić je do sada već kupio diplomu, pa je na nekom drugom mestu”, kaže Mensur uz osmeh.

A Pantić se verovatno bori koliko može.

Možda malo zabušava kad mu nešto nije po volji.

Predodređen za glumu

Rođen je 18. maja 1934. u Beogradu, u porodici „ortodoksnih lala”.

Za sebe je govorio da je „vojvođanski Bulbuderac”, po beogradskom naselju Bulbuder.

Otac mu je bio pekar, ali je Simić već kao dete počeo da se bavi glumom, pre svega uz deset godina starijeg brata Slavka.

Znate ga možda kao krojača iz serije Vruć vetar, onog koji Šurdi sašije malo odelo i naslepo igra šah sa „pacerom” Mićom Tomićem.

„Moj brat je bio veliki zaljubljenik u pozorište - imao je trupu koja je nastupala u školi i jednog dana su me pozvali da učestvujem”, rekao je Simić u intervjuu za emisiju „TV lica kao sav normalan svet“ novinarke Tanje Peternek.

Igrao je nemirno dete koje majka vodi na prevaspitavanje, od čega on pokušava da pobegne.

„Kad sam na kraju pitao brata kako sam odigrao, rekao je 'od tebe nikada glumac biti neće'.”

Ipak, gluma je ostala.

Simić je ubrzo počeo da pravi sopstvene predstave i to u improvizovanom pozorištu na tavanu zgrade u kojoj je njegova porodica živela.

„Komšinica raširi napolju ćebe, mi ga isečemo i napravimo zavesu.

„Igrali smo Tri hajduka Jovana Jovanovića Zmaja i gledaoci su kartu plaćali po dinar, sve dok komšinica nije došla sa metlom i sve nas razjurila... Jedva sam pobegao.“

Međutim, po završetku gimnazije, najpre razmišlja da li da se bavi vajarstvom ili slikarstvom, u kojima je oduvek uživao.

Odlazi u Novi Sad, gde konkuriše za Likovnu akademiju, ali ne uspeva da je upiše.

Ili mu je barem brat tako javio.

„Kasnije sam saznao da je slagao“, rekao je Simić u emisiji „Antologija glume: Bardovi teatra”.

„Bio je samac u Novom Sadu, da sam došao i ja morao bi da me hrani… Lakše mu je bilo da mi kaže da nisam primljen.”

Na kraju upisuje Akademiju za pozorišnu umetnost u Beogradu, gde je u klasi bio sa Ružicom Sokić i Radom Đuričin.

„Kako su se kockice sklopile, faktički sam bio predodređen da budem glumac.”

Pozorište

Prvu predstavu Simić počinje da igra već kao student četvrte godine - Oklopni voz u Jugoslovenskom dramskom pozorištu (JDP).

JDP će mu biti dom tokom najvećeg dela karijere, od 1959. do 1998. godine.

A ta priča ne može da prođe bez Bube u uhu, predstave koja je 2011. obeležila pune četiri decenije neprekidnog igranja.

„Iako smo je igrali više od 1.000 puta, što je verovatno svetski pozorišni rekord, njegova inače ogromna energija nikada nije opadala”, priseća se Brajović.

„Naprotiv, bila je sve intenzivnija.”

Dobro pamti kada je kao mladi glumac imao „bliski susret treće vrste sa energijom koju je imao Nikola Simić”.

Mensur je u istoj predstavi igrao „barem 500, 600 puta”.

„Skoro sve muške uloge, menjajući razne glumce, ali jedini koji nikada nije bio zamenjen - ni zbog bolesti, ni zbog putovanja, ni zbog, bože me oprosti, smrti, bio je Nikola Simić.”

I jedan i drugi ističu Simićev talenat za komediju.

Ipak, on kaže da je „u taj kolosek gurnut silom prilika”.

Za komedije je smatrao da su „veliki izazov”, zato što nije lako nasmejati publiku.

U njima nema „trange-frange, moraju karte odmah da se otvore” – ili se ljudi smeju, ili se ne smeju, govorio je.

U pozorištu je zapažene uloge imao igrajući Nušićeva dela, u Revizoru, Psećem valceru, Čekajući Godoa i Skakavcima, kao i u renesansnoj dubrovačkoj komediji Dundo Maroje.

„Nikolu Simića je komedija vinula među zvezde“, kaže teatrološkinja Jelena Kovačević Barać, koja ga naziva „izvanrednim glumcem, komičarem sposobnim za dramske transformacije”.

„Ono što se činilo kao improvizacija i lakrdija, bilo je dobro utemeljeno u smisao dela, izgrađeno u tišini, razrađeno na probama i tek onda razigravano iz večeri u veče pred nasmejanom publikom”, ukazuje Kovačević Barać za BBC na srpskom.

„Umeo je da u radnju unese komentar dana, ali tako jednostavno da bi se i sami pisci tih dela, da su mogli da ga gledaju, prepustili smehu.”

Frizura

Na pitanje šta mu prvo padne na pamet kada pomisli na Simića, njegov kolega Irfan Mensur uz dug osmeh odgovara: „Frizura”.

Ovo je priča o tome:

Kada su me primili u JDP imao sam 21. godinu.

Nikola Simić je u tom trenutku već bio veliko ime.

Čim smo se upoznali bio je vrlo ljubazan, ne namćor kao stariji glumci i bardovi JDP-a.

Ipak, primetio sam odmah da nosi neku čudnu frizuru kojom je prikrivao ćelavost.

Naravno, niko to nikada nije komentarisao, pogotovu ne na ružan način.

Desetak godina kasnije, zove on mene i Voju Brajovića u glumački salon da nas posavetuje kako da sačuvamo kosu, jer smo i mi počeli da ćelavimo.

„Slušajte“, rekao nam je, „kosu celog života treba da perete malim bebi sapunom i sigurno ćete je sačuvati... Pogledajte mene, ja sam je tako sačuvao.”

Mislili smo da pravi štos, ali nas je on ozbiljno savetovao kako da sačuvamo kosu.

On, koji kose apsolutno nije imao.

Mali i veliki ekran

Na filmu je debitovao ulogom u Subotom uveče iz 1957. godine.

Prva glavna usledila je dve godine kasnije, u ostvarenju Sam, koju je nazivao omiljenom.

Prvu nagradu dobio je kao foklsdojčer Leksi u drami Hitler iz našeg sokaka (1975) – Zlatnu arenu Filmskog festivala u Puli i Gran pri na Filmskim susretima u Nišu.

Publika ga ipak pamti iz komedija.

Kao dirigenta u Žikinoj dinastiji, direktora škole u Lajanju na zvezde, Miću Milićevića iz sitkoma Ljubav, navika, panika, ali i kao gazda Slavka u prvoj sezoni Crnog Gruje.

„Nikola Simić je imao tu specifičnu pojavu i ekspresivni izraz lica kao glumci Džin Vajlder ili Piter Lor”, kaže Aleksandar Janković, profesor Fakulteta dramskih umetnosti koji se bavi istorijom filma, za BBC na srpskom.

„Njegov tajming za komediju i fizička igra su bili besprekorni i znam da nije adekvatno davati ovakve izjave, ali Simić je zasigurno jedan od najboljih i najvažnijih jugoslovenskih i srpskih glumaca.”

Četiri puta se ženio i razvodio.

Voleo je reku i prirodu, posebno njegov voćnjak u Progaru, selu nedaleko od Beograda.

„Tamo imam ličnog slavuja kad krene proleće“, rekao je za „TV lica kao sav normalan svet”.

To mu je bio beg od stresnog glumačkog života.

„Često je, pogotovu u kasnijim danima, pokazivao veliku nežnost prema deci i imao je neku čudnu obavezu da nešto donese sa svog ranča. Jabuke, na primer“, kaže Brajović.

Mensur to naziva „izletima u domaćinsku dobrotu”.

„Govorio nam je 'ej, ostanite posle predstave, doneo sam divne čvarke', ili domaće vino, ili kobasice, koje bi nam onda seckao na stolu, kao da smo u njegovoj kući.”

„To su neke stvari koje ne mogu da zaboravim i nikada i neću.”

Maksimović pamti i kako je Simić, tada već u odmaklim godinama, često dolazio u Pozorište na Terazijama da je gleda u mjuziklu Zona Zamfirova.

Prethodno, kako kaže, mjuzikle nije cenio, ali ih je tada zavoleo, pa je i zaigrao u mjuziklu Producenti.

„Posle prvog puta je toliko bio pod utiskom da me je posle predstave grlio i ljubio, bio je neverovatno oduševljen.

„Nije više bio onaj nervozni Nikola, nego divan i topao čovek.”

Zbog toga se, kako kaže, seća dva lica i dve strane Nikole Simića.

„Kad sam ga upoznala u drugom svetlu, zaista sam ga zavolela i prilazila mu sa pijetetom.

„Zatvorili smo krug i lepo je što je naš odnos tako završio, da budemo prijatelji i poštujemo jedno drugo.”

A Pantić?

On je i dalje tu, teško da će se ikada smiriti.

I dalje je verovatno neki mlađi referent.

Majka mu traži televizor u boji, žena mašinu za pranje sudova, sin polovnu hondu, a ćerka „tri cigle” da ih iskoristi kao mito i nađe posao.

Jedino što je na sportskoj prognozi prikupio 12 pogodaka, a još se igra u Tuzli.

Za milione i spas mu fali samo jedan gol, a još je i penal!

Ali gola nema.

Stativa.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

(BBC News, 11.09.2024)