Muke vrhunskih sportista u Bosni i Hercegovini

Za sportiste u razvijenim zemljama, borba za medalju je borba sa protivnicima.

U Bosni i Hercegovini, sportisti se najpre suočavaju sa mnogo većim izazovima - kako da uopšte stignu do takmičenja.

Često nemaju novac ni za učešće, ne znaju gde će da spavaju, a oprema nije ni blizu vrhunske.

Dok se drugi bore sa rivalima, oni se bore sa sistemom.

Tu bitku godinama vodi i najbolji bosanskohercegovački sankaš Mirza Nikolajev.

Bio je prvi predstavnik Bosne i Hercegovine posle 24 godine kad je nastupao na Zimskim Olimpijskim igrama u Pekingu 2022.

Zauzeo je poslednje, 34. mesto, ali uspeh je što je uopšte stigao do Pekinga jer je godinama trenirao na sankama starim 12 godina.

„Veoma je žalosno, do te mere da smo morali da pokrenemo inicijativu prikupljanja sredstava za nabavku novih sanki”, kaže Nikolajev za BBC na srpskom.

Nekoliko meseci uoči početka Olimpijskih igara uspeo je da kupi nove sanke.

„Ispostavilo da ni te sanke koje su koštale više 12.000 evra nisu bile odgovarajuće“, kaže on.

• Kako je sviran kraj za Velež na Stadionu pod Bijelim brijegom u Mostaru
• Stari most u Mostaru - simbol Bosne i Hercegovine i Jugoslavije i zajedničkog života
• Na trening pod snajperima: Kad su Grbavicom umesto fudbalskih lopti leteli meci
• „Željo ti je, ba, institucija": Vek fudbala sarajevskog Željezničara - priča o ljubavi, gradu i ratu

Iz Olimpijskog komiteta BiH kažu da zbog loših uslova veliki broj bosanskohercegovačkih sportista odluči da nastupa za druge zemlje, što se najbolje videlo 2012. u Velikoj Britaniji.

„Na Olimpijskim igrama u Londonu je bilo čak 27 sportista iz BiH koji su nastupali za druge zemlje, dok je naš olimpijski tim činilo samo pet“, kaže Said Fazlagić, generalni sekretar Olimpijskog komiteta BiH, za BBC na srpskom.

Slično je bilo i ove godine u Parizu, gde je petočlana ekipa iz BiH bila malobrojnija čak i od nekih ostrvskih pacifičkih državica.

„Frankenštajn”

Ovako Mirza Nikolajev naziva sanke koje je sklepao da bi mogao da se takmiči.

Kao i većina vrhunskih sportista u BiH, navikao je na loše uslove, a tokom devetogodišnje profesionalne karijere uvežbao je i da improvizuje.

Za nabavku sanki „od države nije dobio ni marke“, kaže on.

„Oni koji bi trebalo nešto da promene nemaju nikakav interes u tome. Ne znam zašto, jednostavno ne razumem.“

Uz pomoć pojedinaca, a pre svega trenera, kupio je neke delove za sanke, a ostale uzeo sa novih i starih sanki.

„Tako smo napravili Frankeštajna, ali bar radi“, kaže Nikolajev.

Sistemsko finansiranje sporta u BiH ne postoji

Četiri decenije otkako je Sarajevo bilo domaćin Zimskih Olimpijskih igara u vreme Jugoslavije, odnos prema nacionalnom sportu u BiH se potpuno izmenio.

Toliko da država više novca planira za putne troškove uposlenika institucija nego za vrhunske sportiste.

Bosna i Hercegovina ima jedno od najkomplikovanijih državnih uređenja nastalog iz Dejtonskog mirovnog sporazuma kojim je okončan krvavi rat 1990-ih, posle raspada Jugoslavije.

Složenost državne uprave ostavlja posledice i na sport.

Na nivou države ne postoji ministarstvo sporta već samo odeljenje za sport pri Ministarstvu civilnih poslova.

Uz to, postoje dva entitetska ministarstva za sport - u Republici Srpskoj i Federaciji BiH, 10 kantonalnih i ministarstvo u Vladi Brčko Distrikta.

Ali nijedno od 14 ministarstava sporta nema obavezu finansiranja vrhunskih sportista, olimpijaca i reprezentativaca.

Iz Federacije BiH iniciran je zakon kojim bi entitetskoj vlasti finansiranje reprezentativaca postala obaveza, ali je njegovo usvajanje na dugom štapu.

„Bosanskohercegovački sport karakteriše odsustvo organizovanog i sistemskog finansiranja sporta uopšte.

„Vrhunski sportisti, sportski savezi BiH i Olimpijski komitet BiH, dobijaju minimalan deo iz grantova namenjenih sportu “, kaže Said Fazlagić, generalni sekretar Olimpijskog komiteta BiH, za BBC na srpskom.

Uslovi za dodelu grantova u istu ravan stavljaju olimpijce i udruženja rekreativaca.

Кošarkašice: Nedostaje para za pripreme, ponekad i za avionske karte

Izostanak podrške iskusila je i ženska košarkaška reprezentacija Bosne i Hercegovine koja je 2021. izborila visoko peto mesto na Evropskom prvenstvu, čime su se ‘Zmajice’ plasirale na Svetsko prvenstvo 2022.

Nije se znalo ni da li će otići na prvenstvo, jer nisu imale novac za avionske karte koje su za celi tim koštale 150.000 konvertibilnih maraka (75.000 evra).

Da Vlada Kantona Sarajevo nije hitno uplatila novac iz vlastitih sredstava, Svetsko prvenstvo bi gledale na televiziji.

„Najviše novca daje sarajevski kanton, iako ja kažem da reprezentacija nije kantonalna već je državni tim”, kaže Razija Mujanović, tim menadžerka svih ženskih selekcija, za BBC na srpskom.

Upozorava i da sportski savezi kada dobiju neki novac on dođe retroaktivno, što ne bi smelo da se dešava.

„Reprezentacija ne može da čeka, pripreme moraju da počnu, odlasci na takmičenja su tačno određeni.

„Daleko više novca bi trebalo da bude izdvojeno iz Federacije i sa državnog nivoa“, kaže Mujanović koja je 2017. primljena u Kuću slavnih Međunarodne košarkaške federacije (FIBA).

Ova nekadašnja trofejna jugoslovenska i bosanskohercegovačka košarkašica kaže da je odnos države prema sportu i reprezentaciji bio mnogo bolji u vreme kada je ona bila aktivna sportistkinja.

„Nikad nije bilo upitno odlaženje na prvenstva i uvek se znalo kad su pripreme, nikad se nisu skraćivale.“

To su, kaže, nekad bili i meseci, a danas nemaju ni minimum potrebnih dana, jer sve košta.

„Treba platiti hotel, dvoranu, a zapravo to nije mnogo s obzirom koliko je reprezentacija bitna i koliko se sportom promoviše država“, kaže Mujanović.

Šta kaže država?

„Javni interes u sportu u BiH ostvaruje se sufinansiranjem iz sredstava budžeta institucija BiH na osnovu Strategije, dugoročnih i godišnjih programa razvoja sporta", navodi se u Zakonu o sportu u BiH.

To praktično znači da državno ministarstvo ne finansira, već sufinansira sport u nedovoljnom iznosu.

„Jednom godišnje po usvajanju budžeta, Ministarstvo civilnih poslova BiH raspisuje javni poziv za Sufinasiranje sportskih manifestacija", rekla je Zorica Rulj, portparolka ovog ministarstva.

Ukupna grant sredstva namenjena za sport u ovoj godini su 1,5 miliona konvertibilnih maraka (КM), što je oko 750.000 evra.

„Od toga je za Olimpijski komitet BiH, Paraolimpijski komitet BiH, Specijalnu olimpijadu, sportskim savezima registrovanim u BiH i sportskim savezima osoba s invaliditetom planirano 0,8 miliona КM (400.000 evra), dok su izdvajanja za ove kategorije u susednoj Hrvatskoj iznosila 58 miliona evra“, primećuje Fazlagić.

Slično je i u entitetima.

Iz Ministarstva kulture i sporta u entitetu Federacija BiH kažu da nemaju zakonsku obavezu da finansiraju reprezentativce BiH, ali mogu da ih stipendiraju.

Ministarstvo porodice, omladine i sporta entiteta Republika Srpska za sport u 2024. na raspolaganju ima 6,3 miliona КM, nešto više od tri miliona evra.

Olimpijski komitet BiH je prinuđen da prikuplja novac, pre svega prijavljivanjem na projekte Olimpijske solidarnosti Međunarodnog olimpijskog komiteta i EU projekte.

„Međutim, sve je to nedovoljno da se vratimo na put slave”, kaže Fazlagić, ukazujući na zid slavnih na kojem je 46 sportista iz BiH koji su osvajali olimpijske medalje u prošlom sistemu.

Finansiranje sporta u Bosni i Hercegovini je pitanje političke prirode.

Predstavnici Srba i Hrvata u državnoj vlasti nisu previše zainteresovani za poboljšanje uslova bosanskohercegovačkih sportista budući da mnogi sportisti nastupaju za susedne države Hrvatsku i Srbiju.

To je posebno izražen trend među sportistima iz Republike Srpske, kojima je često dres Srbije prvi izbor.

Najbolja odbojkašica Srbije Tijana Bošković je iz Bileće, grada na jugu Bosne i Hercegovine, dok njena rođena sestra Dajana nastupa pod zastavom BiH.

Ipak, Lana Pudar, jedna od najuspešnijih plivačica na Balkanu, izabrala je BiH zbog čega je narušila odnos sa ocem.

Sportom i uspesima države grade pozitivni imidž u svetu, kaže Sarina Bakić, sociološkinja i profesorka Fakulteta političkih nauka u Sarajevu, za BBC na srpskom.

Ukazuje na mešanje politike, što se odražava i na odnos države prema sportu uopšte.

„U pitanju je nanovo negiranje svega što ima prefiks Bosna i Hercegovina, pa tako i reprezentacija države u raznim sportovima“, smatra ona.

• Kako se Sarajevo izborilo za Zimske olimpijske igre 1984.
• Asim Ferhatović Hase, priča o „prototipu Sarajlije" koji je fudbal „igrao iz meraka"

Odbojkašice spavale na podu

U sumornom raskoraku između planova i realnosti se našla i Anđelka Radišković, reprezentativka BiH u odbojci.

Kada se u avgustu 2022. sa timom vratila sa pripremnih utakmica trebalo je da odsednu u hotelu u Sarajevu, koji je bio prebukiran, a nisu imale novca za bolji smeštaj.

U pet ujutru odbojkašice su stigle gladne, umorne i iscrpljene, a rečeno im je da u sobe mogu da uđu tek od osam sati.

Privremeno su smeštene u salu za konferencije.

Fotografija kako spava na ugaonoj garnituri obišla je regionalne medije uz naslov da „reprezentativke BiH spavaju u podrumu“.

„Da li je to bio podrum ili nije, mi to u tom momentu nismo zaslužile”, kaže Radišković za BBC na srpskom.

Umesto u odvojenim krevetima, sa njom je na garnituri spavala saigračica Milana Božić.

„Ostale devojke su ležale na stolovima, na podu”, priseća se Radišković tužne epizode.

Bio je to prvi put da su igrale pripremne utakmice jer ranije za to nisu imale novca.

„Išli smo u Severnu Makedoniju i Crnu Goru jer su nam drugi savezi plaćali pripreme”, kaže.

Svih 10 godina koliko je igrala za reprezentaciju kuburilo se s novcem - birao se najjeftiniji smeštaj, nisu imale dnevnice, a nekad su i hranu morale same da kupuju.

Odbojkašice BiH su dve godine zaredom, 2021. i 2023, uspele da se kvalifikuju na Evropsko prvenstvo, ali to nije podstaklo političare i državu da nešto promene.

Radišković je prošle godine napustila nacionalni tim.

„Ne mogu da slušam jedno te isto, sve ponovo proživljavam, a nikad se ništa nije popravilo".

Sportisti iz BiH na Olimpijskim igrama, ali pod tuđom zastavom

Smisao nastupanja za BiH više nije videla ni Amina Кajtaz koja je pre nekoliko godina odlučila da pliva za Hrvatsku.

Nije to bio moj izbor već nužda jer nisam imala uslove za treniranje, kaže Kajtaz za BBC dok se oporavlja od povrede.

Кada je 2019. ostvarila olimpijsku formu, porodica je bezupešno pozivala vlasti da joj finansijski pomognu.

„Razlog moje odluke je bio opstanak u plivanju”, kaže Кajtaz.

Jedini način da opet ode na Olimpijske igre bio je da promeni zemlju za koju će nastupati, što je izazvalo komentare i optužbe da je ‘izdala' BiH.

„Žao mi je što su me osuđivali, jer nisu znali pozadinu priče i kakav je bio moj status kao plivačice”, kaže Кajtaz.

Srećna je i ponosna što je Mostarka, bosanskohercegovačka, hrvatska, evropska, dodaje.

Nigde nije savršeno, kaže, ali u Hrvatskoj u kojoj živi poslednjih devet godina, mnogo je bolje, prevashodno jer postoji kvalitetan zakon o sportu.

„U Hrvatskoj ako otplivate normu za Japan, za Australiju, bilo koju državu u kojoj se organizuje Svetsko ili Evropsko prvenstvo, ići ćete 100 odsto na to takmičenje i biće vam sve plaćeno i dobićete sve potrebno da se spremite.

„A u BiH nije uvek tako”, kaže Kajtaz.

Povezano

• Gde je Mostar 20 godina posle novog ujedinjenja
• Stari most u Mostaru - simbol Bosne i Hercegovine i Jugoslavije i zajedničkog života
• Kako je „Zajednički napor" doneo mir u Bosnu i Hercegovinu

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

(BBC News, 11.20.2024)