Kako je Rusija lansirala džinovsko svemirsko ogledalo 1993.

Zvuči kao plan negativca iz filmova o Džejmsu Bondu: lansiranje džinovskog ogledala u orbitu kako bi uhvatilo sunčeve zrake i preusmerilo ih na metu na Zemlji.

Ipak, upravo to je pokušala da uradi ruska svemirska agencija Roskosmos 4. februara 1993. godine.

Cilj projekta nazvanog Znamja (što na ruskom znači zastava) nije bila zlokobna zavera za ucenu sveta.

Njegova utopijska svrha, kako je voditeljka Kejt Belingam objasnila u emisiji BBC-ja Tomorrow's World pre lansiranja, bila je „da osvetli arktičke gradove u Sibiru tokom mračnih zimskih meseci".

U suštini, ogledalo je trebalo da ponovo „uključi" Sunce za polarna područja Rusije nakon što padne noć.

Čak i danas ovo deluje kao inovativan koncept, ali ideja o korišćenju svemirskih ogledala za reflektovanje svetlosti na Zemljinu površinu zapravo nije nova.

Još 1923. godine, Herman Obert, nemački fizičar i inženjer koga mnogi smatraju začetnikom raketarstva i astronautike, predložio je to u njegovom delu „Raketa u planetarni prostor ".

Njegova knjiga, zasnovana na njegovoj doktorskoj disertaciji koju je Univerzitet u Hajdelbergu odbio kao previše neverovatnu, matematički je pokazala kako bi raketa mogla da napusti Zemljinu orbitu.

Ova knjiga je takođe razmatrala moguće uticaje putovanja u svemir na ljudsko telo, način lansiranja satelita u orbitu i, što je ključno, koncept stvaranja mreže ogromnih podesivih konkavnih ogledala koja bi reflektovala sunčevu svetlost na određene tačke na Zemlji.

Obert je zaključio da bi takvo osvetljenje moglo da pomogne u sprečavanju katastrofa kao što je brodolom Titanika 1912. godine, ili u spasavanju preživelih.

Takođe je spekulisao da bi svemirska ogledala mogla da se koriste za čišćenje pomorskih puteva topljenjem santi leda ili čak za manipulisanje vremenskim prilikama na Zemlji.

Ovu ideju svemirskih ogledala ponovo su razmatrali nemački fizičari tokom Drugog svetskog rata.

U nacističkom istraživačkom centru za oružje u Hilerslebenu, naučnici su radili na projektovanju zastrašujućeg reflektujućeg orbitirajućeg oružja nazvanog Sonnengewehr ili sunčani top.

Američki nedeljnik Tajm (Time) je 1945. godine objavio da su zarobljeni nemački naučnici rekli američkim vojnim islednicima da je Sonnengewehr zamišljen da deluje kao zrak smrt, koji bi bio sposoban da preusmeri sunčevu svetlost i zapali gradove ili isuši vodu iz jezera.

Uprkos očiglednom skepticizmu američkih islednika koju pokazali dok su preuzimali tehničke crteže, nemački naučnici su verovali da bi njihov sunčani top mogao da postane operativan za 50 godina, izjavio je tada novinarima pukovnik Džon Kek, šef savezničke tehničke obaveštajne službe.

A 70-ih godina 20. veka, još jedan nemački raketni inženjer Kraft Erik se ponovo zainteresovao za ovaj koncept.

Erik je tokom Drugog svetskog rata bio član nemačkog tima koji je radio na raketi V-2.

Na kraju rata, predao se Amerikancima i bio je regrutovan u okviru tada tajne operacije šifrovanog naziva Spajalica (Paperclip), tokom koje je 1.600 naučnika, inženjera i tehničara koji su se smatrali vrednim zaštićeno od krivičnog gonjenja i tajno prebačeno iz Nemačke u Sjedinjene Države (SAD) gde im je omogućeno da nastave njihov rad.

Erik je postao deo američkog svemirskog programa i 70-ih se ponovo posvetio ideji svemirskog ogledala.

On je 1978. godine objavio rad u kojem je detaljno opisao kako bi džinovska orbitirajuća ogledala mogla da osvetle nebo noću, omogućavajući poljoprivrednicima da seju i žanju 24 sata dnevno, i kako bi se sunčeva svetlost mogla da bude usmerena na solarne panele na Zemlji, gde bi se po potrebi pretvarala u električnu energiju.

Ideju je nazvao Power Soletta.

Erik, koji je od detinjstva bio zaljubljenik u svemirska putovanja i dugogodišnji zagovornik kolonizacije drugih planeta, preminuo je 1984. godine, ne dočekavši ostvarenje koncepta Power Soletta.

Ipak, posthumno je ostvario njegovu davnu želju da putuje u svemir, jer su njegovi kremirani ostaci poslati u Zemljinu orbitu 1997. godine, zajedno sa pepelom Džina Rodenberija, tvorca televizijske serije „Zvezdane staze".

Američka svemirska agencija NASA je tokom 80-ih više puta razmatrala koncept proizvodnje solarne energije pomoću orbitirajućeg sistema ogledala nazvanog Solares, ali uprkos interesovanju vlade, projekat nikada nije uspeo da obezbedi sredstva za finansiranje.

Međutim, u Rusiji je ideja solarnih ogledala pustila korene.

Plovidba svemirom

U to vreme, ruski naučnik Vladimir Siromjatnikov istraživao je mogućnost da se velika reflektujuća solarna jedra pričvrste za svemirsku letelicu.

Siromjatnikov je bio pionir u razvoju svemirske tehnologije.

Radio je na raketi Vostoku, prvoj svemirskoj letelici sa ljudskom posadom, u kojoj je 1961. godine sovjetski kosmonaut Jurij Gagarin otputovao u svemir.

Takođe je razvio napredan sistem za pristajanje svemirskih letelica, androgino-periferni mehanizam za pristajanje (APAS).

Ovaj mehanizam je prvi put upotrebljen u julu 1975. godine tokom Apolo-Sojuz test projekta, prvog zajedničkog svemirskog leta SAD-a i Sovjetskog saveza (SSSR) koji su tada bili u Hladnom ratu.

Tom prilikom, američki modul sa trojicom astronauta uspešno se spojio sa sovjetskom raketom-nosačem Sojuzom, u kojoj su bila dva kosmonauta.

Kasnije je APAS korišćen za pristajanje američkih šatlova na rusku svemirsku stanicu Mir, a i danas se koristi za spajanje modula na Međunarodnoj svemirskoj stanici (ISS).

Siromjatnikov je smatrao da bi solarna jedra, ako se pričvrste za svemirsku letelicu, mogla da koriste sunčevu energiju slično načinu na koji brodska jedra koriste vetar.

Ako bi reflektujuća jedra bila pravilno nagnuta, fotoni, čestice energije koje dolaze sa Sunca, mogli bi da se odbijaju od njihove površine koje su kao ogledala i nežno guraju letelicu kroz svemir, bez upotrebe goriva.

Međutim, posle raspada Sovjetskog Saveza u Rusiji je bilo teško obezbediti sredstva za ambiciozne svemirske projekte, osim ako nisu imali jasan ekonomski cilj.

Zato je Siromjatnikov odlučio da prilagodi njegovu zamisao toj svrsi.

Zaključio je da bi reflektujuća solarna jedra na letelici u orbiti mogla da deluju kao ogledalo, pri čemu bi se pogonski uređaji letelice koristili za podešavanje ugla jedara i održavanje sinhronizacije sa položajem Sunca.

• Da li će Rusija osnovati sopstvenu svemirsku stanicu
• Za istoriju - Rusija poslala glumačku ekipu da snima film u svemiru
• Sojuz: Sovjetski svemirski relikt koji je opstao

To ogledalo bi moglo da preusmeri svetlost na polarna područja Rusije, gde su dani tokom zime izuzetno kratki, i tako osvetli oblasti prekrivene tamom.

Dodatna sunčeva svetlost mogla bi da produži radni dan i poveća produktivnost poljoprivrednog zemljišta.

Takođe je verovao da bi dodatna sunčeva svetlost mogla da smanji troškove električne rasvete i grejanja u tim oblastima i poboljša kvalitet života tamošnjeg stanovništva.

Ispostavilo se da je to ideja koju je vlada bila spremna da podrži.

Tako je, uz sredstva Konzorcijuma svemirske regate, grupe ruskih državnih kompanija i agencija, i pod nadzorom ruske kosmičke agencije Roskosmosa, Siromjatnikov počeo rad na projektu svemirskog ogledala Znamje.

Prvi prototip, Znamja 1, nikada nije poslat u svemir, već je ostao na Zemlji radi ispitivanja i da omogući Siromjatnikovu da otkloni sve tehničke probleme.

Prvi model koji je trebalo da uđe u orbitu bio je Znamja 2.

Ogledalo je bilo napravljeno od tankih listova aluminizovane poliesterske folije, laganog i visoko reflektujućeg materijala za koji se smatralo da je dovoljno čvrst da izdrži surove uslove u svemiru.

Projektovano je tako da se raširi u osam delova i obrazuje kružni oblik iz rotirajućeg centralnog bubnja, a da tu formu zadrži zahvaljujući centrifugalnoj sili.

„Tokom leta reflektor je čvrsto umotan oko tela letelice, a da bi se otvorio, letelica će morati brzo da se rotira, prisiljavajući ga da se otvori poput kišobrana", objasnila je Kejt Belingam u BBC-jevoj emisiji 1992. godine.

„Ključ je u tome što će reflektor, širok 20 metara, na ovoj visini moći da uhvati sunčeve zrake koji inače ne padaju Zemlju i da ih reflektuje na mračnu stranu naše planete".

Siromjatnikov je planirao da lansira seriju ovakvih ogledala, pri čemu bi svaka verzija imala veće ogledalo koje bi sagorelo pri povratku u atmosferu.

Ruski inženjeri bi tako mogli da prouče kako se tanke reflektujuće površine ogledala ponašaju u svemiru i da usavrše projekat.

Konačni cilj bio je lansiranje trajnog Znamja sa ogromnim reflektorom širine 200 metara.

Sjajnije od Mesečeve svetlosti

Krajnji cilj bio je da se u svemiru postavi mreža od čak 36 ovih ogromnih ogledala, koja bi mogla da se rotiraju kako bi reflektovana svetlost mogla da ostane usmerena ka istoj tački.

Jedan reflektor bi se koristio za osvetjenje određenog područja.

„Tokom vedre noći, svemirski reflektor mogao bi da osvetli područje veličine fudbalskog stadiona i tako unose malo svetlosti u duge zimske noći", rekla je Kejt Belingam.

Takođe, više reflektora moglo bi da usmeri svetlost na istu tačku da se poveća jačina osvetljenja ili da zajedno osvetle šire područje.

Procene su pokazivale da bi kombinovana mreža svemirskih ogledala mogla da reflektuje svetlost 50 puta jaču od svetlosti Meseca i da osvetli oblast prečnika do 90 kilometara.

Projekat je bio spreman 27. oktobra 1992. godine i svemirska letelica bez posade Progres M-15 koja je nosila Znamju 2 lansirana je sa kosmodroma Bajkonura u Kazahstanu.

Nakon što se transportna letelica spojila sa ruskom svemirskom stanicom Mirom, posada na njoj je postavila bubanj sa složenim reflektujućim solarnim listovima na letelicu Progres.

Ogledalo Znamja 2 je prvobitno trebalo da bude ispitano krajem te godine, ali je odloženo dok je posada Mira sprovodila testove za druge predstojeće misije.

Konačno, 4. februara 1993. godine, bili su spremni da sprovedu plan u delo.

Autonomna letelica Progres se odvojila od stanice, a kada je dostigla udaljenost od oko 150 metara od stanice Mira, počela je da se rotira, otvarajući ogledalo poput džinovskog lepeze, koje je uhvatilo sunčeve zrake i usmerilo ih ka Zemlji.

Reflektovana svetlost bila je jačine otprilike jednake onoj sa punog Meseca i stvorila je svetlosni krug prečnika oko pet kilometara na površini Zemlje.

Brzinom od osam kilometara u sekundi, svetlosni snop je projurio od južne Francuske, preko Švajcarske, Nemačke, i Poljske, sve do zapadne Rusije.

Posada na stanici Miru uspela je da vidi bledi svetlosni snop dok je prolazio kroz Evropu, a uprkos tome što je veći deo kontinenta tog dana bio prekriven oblacima, neki ljudi na Zemlji su prijavili da su ga videli kao bljesak svetlosti.

Nakon nekoliko sati, svemirsko ogledalo je izašlo iz orbite i izgorelo pri ponovnom ulasku u atmosferu iznad Kanade.

U Rusiji je eksperiment Znamja 2 proglašen tehničkim uspehom, ali je takođe ukazao na ozbiljne probleme projekta.

Reflektovana svetlost bila je daleko slabija nego što se očekivalo i previše raspršena da bi praktično osvetlila veliku površinu na Zemlji.

Takođe, održavanje stabilnosti ogledala Znamje 2 u orbiti pokazalo se kao problem, a njegov svetlosni snop se prebrzo kretao po površini Zemlje, što je ograničilo moguće praktične primene.

Ipak, misija je donela korisne podatke i ohrabrujuće rezultate, pa je Siromjatnikov nastavio da planira sledeći eksperiment - Znamju 2.5.

Ovaj put, ogledalo je trebalo da ima prečnik od 25 metara i da reflektuje svetlost jačine između pet i deset puta veće od svetlosti punog Meseca, stvarajući svetlosni krug prečnika osam kilometara.

Cilj je bio da se pravac reflektovane svetlosti kontroliše tako da određeno područje na Zemlji bude osvetljeno nekoliko minuta dok Znamja 2.5 kruži oko planete.

Za eksperiment od 24 sata izabrano je nekoliko gradova u Evropi, kao i dva grada u Severnoj Americi, koji bi bili obasjani sunčevim zracima reflektovanim iz svemira.

Siromjatnikov je bio ohrabren napretkom koji je ostvario njegov tim, a lansiranje je planirano za oktobar 1998. godine.

„Mi smo pioniri u ovoj oblasti", rekao je on u julu 1998. godine za nezavisne internet novine na engleskom i ruskom jeziku The Moscow Times.

„Ako eksperiment prođe po planu, nameravamo da u budućnosti pošaljemo desetine ovakvih letelica u svemir za stalno".

Dešavanja na Zemlji

Ali još pre nego što je Znamja 2.5 poletela, zvaničnici ruskog svemirskog programa počeli su da primaju pritužbe.

Astronomi su se brinuli da će ogledalo zagađivati noćno nebo svetlom i da će zaslepljivati njihove teleskope i otežavati posmatranje zvezda.

Kraljevsko astronomsko društvo je čak uputilo protesno pismo direktoru Konzorcijuma svemirske regate u vezi sa eksperimentom.

Ekolozi su takođe izrazili zabrinutost da bi veštačko svetlo ovog ogledala moglo da zbuni životinje i biljke i ometa divlji svet i prirodne cikluse.

Uprkos ovim strepnjama, projekat Znamja je privuako veliku pažnju i izazvao uzbuđenje širom sveta.

„Razmislite šta će to značiti za budućnost čovečanstva", rekao je Siromjatnikov za The Moscow Times.

„Nema više računa za struju, nema više dugih, mračnih zima.

„Ovo je ozbiljan tehnološki iskorak".

I tako je lansiranje Znamje 2.5 nastavljeno prema planu, i veće svemirsko ogledalo bilo je spremno da se postavi 5. februara 1999. godine.

Misija je praćena iz Kontrolnog centra u Moskvi.

U početku je sve išlo po planu; presavijeno svemirsko ogledalo bilo je pričvršćeno na letelicu Progres, koja se bez problema odvojila od stanice Mira.

Uspešno je zauzela žćeljenu poziciju van svemirske stanice, izdata je naredba za paljenje motora letelice Progresa i ona je počela da se rotira da bi se odmotala aluminijumska folija ogledala.

Nažalost, u isto vreme, greškom je poslata dodatna naredba Progresu da izbaci antenu koja se koristi za komunikaciju prilikom pristajanja.

Dok se antena podizala, tanki reflektujući listovi Znamje 2.5 su se brzo zapetljali oko nje.

Tim u Kontrolnom centru misije u Moskvi gledao je sa nevericom snimke zapetljanog ogledala koji su dolazili sa stanice Mira, i izbezumljeno su davali naredbe da se antena uvuče.

Međutim, do tog trenutka, nekoliko metara folije već se bilo obavilo oko nje, što je na nekoliko mesta oštetilo ogledalo.

Shvativši da postoji opasnost od daljeg kidanja reflektujućih slojeva, tim je prestao da izdaje naredbu za uvlačenje antene.

Sat vremena kasnije pokušano je da se ogledalo oslobodi rotiranjem letelice, ali bezuspešno.

Kontrolni centar misije je pokunjeno priznao da pokidano i zgužvano ogledalo Znamja 2.5 neće moći da se razmota, pa je dozvolio da padne na Zemlju još uvek spojeno sa letelicom Progresom.

Sutradan je izgorelo u atmosferi iznad Tihog okeana.

„Atmosfera ovde je veoma depresivna", rekao je tada za BBC Valerij Lindin, portparol Kontrolnog centra misije u Moskvi.

Padom na Zemlju nije uništineno samo ogledalo Znamja 2.5, već i budućnost Siromjatnikovog idealističkog projekta svemirskog ogledala.

Njegova planirana verzija Znamja 3 sa reflektujućom površinom od 70 metara, koja je trebalo da bude lansirana 2001. godine nije uspela da obezbedi potrebna sredstva i nikada nije izgrađena.

Siromjatnikov, koji je bio široko priznat kao jedan od izuzetnih svemirskih inženjera njegove generacije, preminuo je 2006. godine, a njegovi snovi o solarnim jedrima i ogledalima ostali su neostvareni.

„Neuspeh je bio posebno bolan zbog ogromnog interesovanja u svetu za ovaj eksperiment", rekao je Lindin za BBC 1999. godine.

„Zaboravili smo staro načelo ruskog svemirskog programa - da nešto prvo uradimo, a tek onda da se pohvalimo".

• Kako su se sovjetski kosmonauti obučavali za svemir
• Aleksej Leonov: Rus koji je mogao da bude prvi čovek na Mesecu
• Skrivene opasnosti čovekovog prvog leta u svemir

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

(BBC News, 02.04.2025)