Preminuo Teofil Pančić, novinar i pisac 'neponovljive rečenice'

Kolumnista i pisac Teofil Pančić preminuo je posle duge i teške bolesti u Novom Sadu, objavila je redakcija magazina Vreme.

Pančić je bio redovni kolumnista Vremena od 1993, aktivan kao književni kritičar i urednik rubrike kulture.

U zanatu koji „umire u direktnom prenosu", on je uporno dokazivao da će možda, jednom, nekada, nekim čudom, profesionalno, vrhunski pisano novinarstvo preživeti, kaže Emir Imamović, pisac i nekadašnji urednik bosanskohercegovačkog nedeljnika Dani.

„Teofil je posvetio život onome što odavno nije na nekoj ceni, te je i zbog toga bio džentlmen.

„Voditi unapred izgubljene bitke, posebno na postjugoslavenskom prostoru, moralni je zadatak koji je izvršavao sve dok ga duša nije napustila", dodaje za BBC na srpskom.

• Dejan Anastasijević: Neizmerni gubitak i večni ponos
• NIN-ova nagrada: Roman godine je „Pas i kontrabas" Saše Ilića
• Ćosić, Kusturica, Momo Kapor: Sme li umetnik sa Balkana da se bavi politikom

Gromobran i radost

Rođen je u Skoplju 1965. godine.

Kao dete vojnog lica, deo detinjstva proveo je u Pirotu, a potom se seli u Zagreb, grad koji ga je formirao.

Od ranih 1990-ih živeo je na relaciji Beograd – Novi Sad.

Emir Imamović ukazuje da je Pančić govorio „kako čovek može imati samo jedan dom, a kada ga napusti sve ostalo su mu - stanovi".

„Njegov dom je bio Zagreb iz kojeg je otišao kada je od onoga što je pisao, postalo važnije njegovo ime i prezime.

„Tako je hrvatsko novinarstvo prvi puta izgubilo Teofila Pančića, a srpska javnost dobila nekoga ko je uvek spreman da pljune istinu u oči i zbog toga, uz ostalo, bude pretučen", kaže ovaj pisac.

Teofila Pančića krajem 1990-ih upoznaje filozof Ivan Milenković koji, za BBC na srpskom, kaže da je reč o jednom od najpametnijih ljudi koje je upoznao.

„Ni od koga nisam naučio kao od njega, a da je moja generacija - to je čudno i neverovatno.

„On je na jedan specifičan način uspevao da spoji javni lik sa privatnim", dodaje njegov kolega iz Vremena.

Za prijatelje koji su bili javne ličnosti, Pančić je, kaže Milenković, bio vrsta gromobrana, jer se vrlo često sve svaljivalo na njega da bi njih promašilo, a u intimnoj sferi „za nas je predstavljao radost".

Duhovitost i igre reči

Teofil Pančić objavljivao je tekstove i kolumne u mnogobrojnim medijima na Balkanu među kojima su: Slobodna Evropa, Jutarnji list, Naša Borba, Autonomija, Republika, Globus, Dani, Sarajevske sveske, Dnevnik, Nezavisni, Vojvodina, Pobjeda, Monitor itd.

Govorio je da jugoslovensko nasleđe i dalje živi i traje u kreativnom smislu, a da je u društvenom, kulturnom i političkom najprogresivnije.

Smatrao je i da postoji jugoslovenska književnost i da će je biti i u budućnosti, „zvali je ili ne zvali tako".

„Jezik je kao voda, uvek nađe put", izjavio je 2019. godine.

Autor je više od 20 knjiga, mahom zbirki eseja, među kojima se izdvajaju: „Urbani bušmani", „Čuvari bengalske vatre", „Osobeni znaci" i kratki roman „39 dana juna".

Dobitnik je brojnih domaćih i regionalnih nagrada, kao što su „Jug Grizelj", „Vitez poziva", „Srđan Aleksić".

„Slobodno mogu reći da je bio veliki pisac, iako je 99 odsto energije i snage ulagao u tekstove koji su se objavljivali u novinama.

„Teofilovi neologizmi (kovanice), kalaburi, igre reči ušle su čak u naučne knjige, a proučavali su ih ljudi poput profesora Ranka Bugarskog, koji su se bavili jezikom", ukazuje Milenković.

Duhovitost, kojom je plenio Pančić, učitavala se u njegove tekstove, ali se možda najviše izdvajao po neponovljivoj rečenici, kakvom niko nije pisao na ovom jeziku, dodaje.

Odlazak Teofila Pančića prkosi paroli da nema nezamenljivih, stoji u saopštenju nedeljnika Vreme.

Nekoliko godina je bio predsednik žirija za prestižnu Ninovu nagradu.

„Za Teom mogu plakati sa obe strane granice i između, u Bosni i Hercegovini, u kojoj je, barem u nekim njenim delovima, i likom i delom zastupao ono što je kontraevolucija mrvila", kaže Emir Imamović.

Teofil Pančić je za hrvatskog novinara Borisa Dežulovića „najbolji među nama".

„Odlasci ljudi kao što je on tumače se božjom voljom da oko sebe okupi najbolje, ili jednostavnim zakonom fizike po kojemu takvi najbrže izgore, jer se u zla doba vrlina brzo troši", kaže Dežulović za BBC na srpskom.

O Pančiću i njegovoj braći Najboljima, ne govori u prošlom, nego u sadašnjem vremenu.

„Teofil nigde nije otišao, i kada sve ovo prođe i postane prašnjava istorija, ostaće iza doba zlog samo on i njegova braća iz roda Najboljih, jer najbolji među nama, shvatili ste, ne idu nikuda.

„Lagali su vas da opstaju samo najjači, to, kako vidimo ovih februarskih dana, nije tačno - opstaju i ostaju najbolji", kaže u pisanom odgovoru za BBC na srpskom.

Dodaje da je odlazak Teofila Pančića poput zvezde padalice koja ostavlja trag zbog trenja i atmosferskog otpora.

„Zbog otpora najbolji izgaraju i ostavljaju neizbrisiv trag, olakšavajući put ostalima. Sad njihovim tragom, samo ravno napred", piše Dežulović.

Voditi unapred izgubljene bitke na postjugoslavenskom prostoru je moralna zadaća koju je Teofil Pančić izvršavao sve dok ga duša nije napustila, kaže Imamović.

Milenković dodaje da iza Teofila Pančića nisu ostale rupe, već krater, koji možda i ne bi trebalo popunjavati.

„Da bismo znali ko je tu bio i zbog čega", zaključuje.

• Preminuo lingvista Ranko Bugarski
• Preminuo čuveni filolog Ivan Klajn
• Odlazak novinara Miloša Vasića, jednog od osnivača nedeljnika Vreme

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

(BBC News, 02.04.2025)