'Većina se nije izvukla': Sudbina Podunavskih Nemaca u Srbiji

U vojvođanskim mestima se tačno zna koje su nekadašnje „švapske kuće", kako izgleda stari „švapski astal", ali je mnogima nepoznata posleratna sudbina Podunavskih Švaba ili Nemaca.

Do aprila 1941. živelo ih je više od pola miliona u Jugoslaviji, ali su posle Drugog svetskog rata postali meta novih komunističkih vlasti.

Sistemski progon bio je reakcija za nacistička nepočinstva u ratu.

Da bi sačuvao od zaborava priču o stradanju sunarodnika, potomak Boris Mašić osnovao je 2001. u Apatinu udruženje ,,Adam Berenc", a potom i Muzej Podunavskih Nemaca.

„Moj deda i mnogi članovi porodice stradali su u odmazdama u novembru 1944.

„Iz Apatina su pokupili 74 muškarca koja su našli u gradu, i počela je odmazda prema stanovništvu bez suđenja", priča Mašić za BBC na srpskom.

Njegov deda je jedan od oko 59.000 civila Podunavskih Nemaca sa prostora Jugoslavije - Vojvodine i Slavonije - stradalih od 1944. do 1948.

Mašićevi su preživeli - preuzeli su mađarsko prezime njegovog pradede i počeli da se izjašnjavaju kao Mađari.

„Većina Nemaca se nije izvukla.

„Naše komšije, rođaci i prijatelji su nestali u jednom trenutku, oterani u logore gde su pomrli, i onda su se ovde doselili drugi ljudi", kaže profesor nemačkog u kasnim pedesetim.

• Priča o vojvođanskoj Nemici koja je preživela ustaške logore
• Vešanje na beogradskim Terazijama - simbol početka strahovite nacističke represije u Srbiji
• Pregovori sa nacistima - mrlja u partizanskoj borbi ili mudar strateški potez

Okupacija i zločini

Podunavski Nemci, koji Vojvodinu naseljavaju od kraja 17. veka, uspon nacionalsocijalizma 1930-ih dočekuju okupljeni u Švapsko-nemačkom kulturnom savezu poznatijem kao Kulturbund.

Dolaskom Adolfa Hitlera i njegov Nacional-socialističke stranke na vlast, počinju i podele unutar ove organizacije.

Prilaze im „izrazito nacionalistički orijentisani mladi Nemci, koji su došli sa školovanja u Nemačkoj ili Austriji", piše Marijana Stojčić, koautorka izveštaja Na tragu Podunavskih Nemaca u Vojvodini i istraživačica Centra za primenjenu istoriju u Beogradu.

Starije generacije, kao konzervativnije i pod uticajem katoličke crkve, predstavljale su prepreku širenju nacionalsocijalizma u međuratnom periodu.

,,Već 1936. katolički sveštenici primećuju kuda sve to vodi i oni se odlučuju na akciju, jer su videli da mladi sve više marširaju na ulici, a sve manje dolaze u crkvu", kaže Mašić.

Jedan od najglasnijih boraca protiv nacionalsocijalizma - zbog čega je kasnije završio u koncentracionom logoru - bio je upravo Adam Berenc, po kome Mašićevo udruženje nosi ime.

„Oni su osnovali časopis u Apatinu i pokušali da narod osveste da to nije dobar put.

„Došli su veoma rano u sukob sa ideolozima nacionalsocijalizma, jer je u Apatinu bio još jedan list, pronacistički", kaže Mašić.

Posle kratkog Aprilskog rata 1941. i podele Vojvodine između kvislinške tvorevine, ustaške Nezavisne Države Hrvatske (NDH), fašističke Mađarske i okupirane Srbije, nemačko stanovništvo je, uz neke izuzetke, pružalo podršku okupacionim snagama.

Mnogi jugoslovenski Nemci borili su se u ozloglašenoj 7. dobrovoljačkoj brdskoj SS diviziji Princ Eugen.

U početku je njihova regrutacija bila dobrovoljna, da bi ubrzo postala obaveza.

Pridruživali su se policijskim i vojnim jedinicama, učestvovali u progonima nenemaca, i činili gnusne zločine.

Borili su se i protiv partizana po celoj Jugoslaviji, a neki Podunavski Nemci učestvovali su u zloglasnoj raciji u južnoj Bačkoj 1942. godine, kada su masovno ubijani Jevreji, Romi i Srbi.

Iako se položaj Podunavskih Nemaca razlikovao u zavisnosti od države kojoj su pripojeni, svuda su bili povlašćeni u odnosu na druge narode.

Imali su prednost pri kupovini konfiskovane jevrejske i srpske imovine, radili su u upravi i obezbeđenju nekih koncentracionih logora, i imali su određeni stepen autonomije.

Kako su nestali „domaći Nemci"

Novembra 1944, tada 22-godišnja baka Borisa Mašića ostaje udovica sa dve ćerke.

„Baka je bila mlada, morala je da se bori i ostala je ovde sa stigmom. Teško su živeli."

Tokom naredne četiri godine, dešava se ono što Marijana Stojčić naziva četiri faze nestajanja domaćih Nemaca: od odmazda i deportacija na prinudni rad, preko otvaranje logora, do početka legalnog iseljavanja u Austriju i Nemačku.

Početkom jeseni 1944, pred sam dolazak sovjetske Crvene armije, najveći broj Podunavskih Nemaca sklonio se unutar granica nemačkog Rajha, navodi Mihael Antolović, istoričar i profesor na Univerzitetu u Novom Sadu.

„U zavičaju su ostali upravo oni koji su smatrali da nisu odgovorni za ono što se dešavalo tokom rata i nisu bili izloženi neposrednoj ratnoj opasnosti.

„Među njima su veliku većinu činili starci, žene i deca", kaže Antolović.

Međutim, nove komunističke vlasti na njih su primenile princip kolektivne odgovornosti, dodaje.

Dolaskom partizana i sovjetske Crvene armije, mnogi su streljani samo zbog nacionalnosti.

Ubijani su i učesnici nacističke ratne mašinerije, članovi njihovih porodica, a pojedini jer su se viđali sa vojnicima Vermahta, neki iz ličnih interesa i osvete.

Pljačkanja, maltretiranja, silovanja, deportacije, masovna ubistva i interniranje u logore postali su svakodnevica preostalih Podunavskih Nemaca širom Jugoslavije.

U mnogim slučajeva je u pljačkama učestvovalo i lokalno stanovništvo.

Logori su, čini se, bili najgori.

Interniranjem je rukovodila Odeljenje za zaštitu naroda (OZNA - obaveštajna služba), a u hapšenjima su, prema mnogim svedočenjima, učestvovali i partizani.

Precizan broj logora ne postoji, ali su neke procene da ih je na teritoriji Vojvodine bilo 75.

Jugoslovenske vlasti procenile su da je maja 1945. blizu 75,000 pripadnika nemačke nacionalne manjine bilo internirano u njima, među kojima i ratni zarobljenicii etnički Mađari.

Uslovi u logorima bili su užasni, a u njima su boravili svi - žene, deca, stari, nemoćni i bolesni.

Često su čitava sela pretvarana u logore, poput Gakova i Kruševlja nedaleko od Sombora. Hrane je bilo veoma malo, te su ljudi umirali od gladi, slabosti, bolesti, ali i maltretiranja i streljanja.

Ana Koh, koja je sa ćerkom Anicom bila zatvorena u logoru u Gakovu, govorila je kako su zatvorenike kosili tifus, malarija i dizenterija.

„Svakog jutra su taljigama odnosili mrtve i sećam se dece koja su plačući išla za taljigama na kojima su bili njihovi roditelji", navodi se u izveštaju Centra za nenasilnu akciju.

Poslednji logori na teritoriji Jugoslavije raspušteni su u proleće 1948.

Onda je počela i poslednja faza nestajanja jugoslovenskih Nemaca - iseljavanje u Nemačku i Austriju.

Prema poslednjem popisu, u Srbiji danas ima nešto više od 2.500 Nemaca.

Ostrva u gradu

Nemci koji su ostali u Jugoslaviji postepeno su dobijali građanska prava nazad, ali ne i zaplenjenu imovinu.

Istovremeno počinje i kolonizacija Vojvodine, u koju se doseljavaju uglavnom porodice partizanskih boraca iz svih delova Jugoslavije.

Porodice i potomci Podunavskih Nemaca su u Jugoslaviji decenijama bili stigmatizovani, a o stradanjima njihovih sunarodnika dugo se nije govorilo, čak ni među samim Nemcima.

Trauma se u mnogim nemačkim porodicama prenosila generacijski, i ostala je veoma jaka.

„To vidim i kod svoje majke, koja je živa.

„Stariji često nisu želeli da pričaju [o progonima], hteli su da poštede decui nosili su tu patnju u sebi, takav je bio slučaj i kod nas," kaže Mašić.

Položaj i tretman Nemaca u Jugoslaviji umnogome je zavisio od samih kolonista, kaže Mašić.

„Ličani u Apatinu nisu imali tu vrstu animoziteta prema Nemcima, a bilo je i mnogo Nemaca zanatlija kod kojih su radili i izučavali zanat".

Zato su u Apatinu Nemci uglavnom prihvatani, nije bilo mnogo mržnje i netrpeljivosti i suživot je bio lakši, kaže Mašić.

Vremenom su lokalna samouprava i građanstvo prihvatili nemačku zajednicu kao deo sopstvene prošlosti.

„Trebalo je 20 godina da se to razgradi.

„Sećam se kad smo osnovali udruženje, sedeli smo u Domu kulture, a ljudi su komentarisali - 'Eto, Kulturbund se opet organizuje'".

I pored pristojnog odnosa sa novim stanovnicima u Apatinu, Nemci su dugo bili gotovo nevidljivi.

Zatvarali su se u kuće i komunicirali samo među sobom.

„To su bila ostrva, sećam se toga, ja sam to doživeo. Mi smo tako funkcionisali, posećivali samo ta ostrva po gradu gde su živeli Nemci.

„Tu se, na neki način, odvijao nemački život".

Retko ko traži povraćaj imovine

Velika većina potomaka Podunavskih Nemaca nije podnela zahtev za restituciju imovine.

U Agenciji za restituciju Republike Srbije rekli su za BBC na srpskom da su primili 823 zahteva za vraćanje oduzete imovine/obeštećenje državljana Austrije, i 1.232 zahteva državljana Nemačke.

Najveći broj zahteva za restituciju odnosi se na oko 17.000 hektara poljoprivrednog zemljišta.

Agencija za restituciju je do sada isplatila oko 760.000 evra obeštećenja austrijskim državljanima, i nešto više od 1,2 miliona evra nemačkim državljanima, potomcima Podunavskih Nemaca.

Nemci u Srbiji danas

„Biti Nemac tada i biti Nemac sada mnogo je drugačije", kaže Mihael Plac, predsednik Saveta nemačke nacionalne manjine, za BBC na srpskom.

Nemačka nacionalna manjina u Srbiji uglavnom više nije diskriminisana, i u znatno je boljem položaju od mnogih drugih manjina, dodaje on.

„U poslednjih deset godina imamo jednu pritužbu za govor mržnje i jednu priču rekla-kazala.

„Uvek može bolje, ali ovo je zadovoljavajuće", kaže Plac.

Položaj nemačke manjine u Srbiji prate i sadašnji, veoma dobri odnosi Srbije i Nemačke, dodaje.

Progon Nemaca posle Drugog svetskog rata više nije tabu tema u Srbiji.

Nacionalni savet organizuje veliki broj aktivnosti i radionica gde se, između ostalog, govori i o progonima i logorima.

„Svaki put smo donosili dodatne stolice. Više je bilo zainteresovanih nenemaca, nego Nemaca", dodaje.

I Mašić je saglasan da je odnos prema Nemcima u Srbiji danas mnogi bolji.

Njegovo udurženje organizuje razne edukativne aktivnosti, a pomažu i potomcima Podunavskih Nemaca da pronađu i posete kuće njihovih predaka po Vojvodini.

Kaže da je sve uvek proticalo u najboljem redu, i da su ljudi - potomci kolonista - uvek pristajali, pogotovo posle ratova 1990-ih, kada su mnogi njihovi rođaci bili proterani iz sopstvenih domova.

„Jedan od važnih zadataka za mene je bio da se te predrasude prema Nemcima razgrade, da se počne objektivno ta situacija posmatrati, sa dobrim i lošim stranama, i da idemo zajedno u neku budućnost.

„Mislim da smo napravili veliki pomak, ja danas više ne osećam tu predrasudu prema Nemcima, nema više tog narativa o tome da su svi Nemci ubice", zaključuje on.

• Upoznajte Lužičke Srbe, etničku manjinu koja u Nemačkoj opstaje stotinama godina
• Kako će Subotica na bunjevačkom postati i - Subatica

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

(BBC News, 05.06.2025)