Kada se udruže reči i slike
Novi magazin 01.10.2016
Pišući o predstaviSvita br. 2 Žorisa Lakosta, bio sam u iskušenju da dovedem u pitanje drevnu poslovicu da „slika vredi više od hiljadu reči“. Posle predstava Samo moje Ane Dubljević i Igora Koruge, a posebno posle sinoćne predstave Jašući oblak Rabi Mruea iz Bejruta, izvedene na sceni “Raša Plaović“ u Narodnom pozorištu u Beogradu, takva pomisao mi ne bi pala na pamet.
Ova predstava me je uverila da su i reči i slike, svaka u svom domenu, dominantne i nazamenljive, pa su, u tom pogledu, jednako vredne i ravnopravne. Jašući oblakje autobiografija, duboko doživljena i preživljena priča čoveka koji je kao mladić od sedamnaest godina stradao u Libanskom građanskom ratu, uobličena u dopadljivu, emotivno snažnu, markesovski komponovanu, iskrenu, poetski nadahnutu i sa ljubavlju zaokruženu pozorišnu predstavu,