Bez reči
Nedeljnik 29.01.2017 | Piše: Maja Piščević
Ima nešto u tome kad znaš da je kraj, makar i privremeno. Kao da se džinovski kran sa kamerom diže u nebo, odjednom vidim nas dvoje odgore iz visine, dva bića u toj noći na snegu u Koste Racina
Žena srednjih godina u plavoj skijaškoj jakni u šetnji sa psom oko ponoći. Pas je slobodan, bez povoca. Žena sam ja. Poslednje veče u Beogradu, ujutru letim za Njujork. Tišina, čuje se samo sneg kako škripi pod mojim gumenim đonovima i povremeno šape psa koje probijaju zaleđenu koricu leda na travi. Nije mi hladno, zakopčana sam do grla, ruke u rukavicama zavukla sam duboko u džepove. Pas je veseo. Trčka oko mene, svaki čas zastane, spusti se na