Na ivici ludila: Egzit, samo sa one druge strane ogledala

Više ne idem na Egzit, ne zato što sam ga, nedajtibože, prerastao, pu-pu, daleko od toga; niti što je postao repetetivan – ma nije ni to, muzika je tamo na tercijalnom mestu po bitnoći; već što sam te 2015. godine u roku od par dana u Novom Sadu rasklopio sopstveni razum na deliće, shvativši da nema potrebe više da dolazim na tu tvrđavu. Prvo, bez preterivanja, ono što me je prvenstveno očaralo tamo, s ozbirom da sam bio nešto mlađi, to je da sam dobijao utisak da