Tamo gde su svi videli stvarnost, on vidi samo seni i priviđenja

III I zaista, od samog početka treba se zaustaviti i odahnuti. Svaku sledeću glavu Dostojevski bi mogao da završi takvim rečima: dajte da odahnem. I njegov i čitaočev duh zahvata ta burna i divlja ustremljenost sa kojom se »nove« misli javljaju iz do tada nepoznatih dubina uznemirene duše. On čak i ne zna jesu li to misli ili prosto halucinacije. Vodi li to dobru ili zlu? Nemamo koga da pitamo: na takva pitanja niko ne može da odgovori. Niko — ni drugi ni sam