Pustolov u kavezu

Ne ličim ni na hrast, ni na propeler, drukčije proždiru parobrodi okean, sunčane senke, modro granje. Da li ironiju ili osnaženje na život novi, proleće, sad mi donosiš? Neukrotljiva je tuga za mladošću, nesavladljivi drumovi; probuđena na košare skočila moja želja, čeka; roguši se, nigde nema nikoga. Zbrisaću sve mutne reči između sebe i boga, pouzdaću se samo u svoje ruke, celivaću goru ili hajduke, komični potok što žubori. Ubiću kakvoga gnusnog sanjalicu, mesto