Film, Holivud i Džek Nikolson: Život u slikama na 84. rođendan čuvenog glumca

Teško je poverovati, ali nestašna, harizmatična zvezda filmova Goli u sedlu, Kineska četvrt i Betmen, 22. aprila je napunio 84 godine.

Vilijam Kuk nazdravlja njegovoj karijeri, dok se njegove kolege iz Leta iznad kukavičijeg gnezda, glumci Luiz Flečer i Bred Durif prisećaju ovog briljantnog glumca.

Džek Nikolson je čitav život igrao divlje, zavodljive svojeglavce. Za to je osvojio tri Oskara i posebno mesto među kolegama filmadžijama.

Šta ga, dakle, čini toliko uzbudljivim glumcem?

Nikolson je rođen 1937. godine u Nju Džersiju, kao vanbračno dete tinejdžerke. Odgojili su ga baka i deda, za koje je mislio da su mu roditelji - za majku je mislio da mu je starija sestra.

Istinu je saznao tek kao odrastao, nakon što mu je majka već umrla.

Bistar, ali buntovan student, otišao je u Holivud da postane glumac, ali mu je veliki proboj donelo pisanje, kada je 1966. godine osmislio scenario za psihodelični film Trip, sa Piterom Fondom i Denisom Hoperom u glavnim ulogama.

Kad su Fonda i Hoper snimili Goli u sedlu, poverili su Nikolsonu epizodnu ulogu koja ga je proslavila i podarila mu prvu nominaciju za Oskara.

Klasična scena „na putu", sa Nikolsonom koji se vozi pozadi na Fondinom motoru, uz Hopera, u međuvremenu je postala legendarna.

• Mračni vitez duva svećice: Deset načina kako da provedete Betmendan
• Miloš Forman: Češki film u američkom pakovanju
• Da li je Tom Henks deo izumiruće sorte pravih filmskih zvezda

Goli u sedlu, 1969

U maju 1969. godine, Piter Fonda, Džek Nikolson i Denis Hoper uputili su se na Kanski filmski festival za svetsku premijeru Golih u sedlu. Hoper će dobiti nagradu festivala za Najbolje debitantsko delo.

Nikolson se kasnije prisetio sedenja u bioskopu i gledanja filma kao „nestvarnog iskustva, kataklizmičkog momenta".

„Sedeo sam tamo i pomislio: 'Moj Bože, pa ja sam filmska zvezda!'"

Kanski filmski festival, 1969

U septembru 1969. godine, ubrzo nakon što je Nikolson osvojio i publiku i kritičare rolom u Golima u sedlu, časopis LAJF je poslao fotografa Artura Šaca u Džekov novi losanđeleski dom na Malholand Drajvu, sa pogledom na kanjon Frenklin.

Slikajući glumca pre nego što se otisnuo na put do statusa superzvezde, među fotografijama koje su nastale su Nikolson koji se igra se petogodišnjom ćerkom Dženifer i kako pohađa prve časove klavira kod nastavnika Josefa Pačolcika u pripremi za sledeću ulogu u Pet lakih komada.

Kod kuće, septembar 1969

U sirovom Pet lakih komada, u režiji Nikolsonovog prijatelja Boba Rafaelsona, igrao je Roberta Eroiku Dupea, radnika na naftnoj bušotini koji je u mladosti bio talentovani pijanista. Film je imao četiri nominacije za Oskara - za Nikolsona, glavnu glumicu Karen Blek, scenaristkinju Kerol Istmen i Rafalesona za najbolji film.

Kritičar Rodžer Ebert je primetio da je, deset godina od početka njegove karijere, Džek tu „dokazao da je veliki glumac i zvezda".

• „Logika, Votsone, samo logika"
• Bernando Bertoluči: Pet ključnih filmova velikog stvaraoca
• Zašto u filmu „Kazablanka" ima toliko slavnih citata

Pet lakih komada, 1970

Uskoro su usledili Seksualno saznanje, Kralj Marvin Gardensa (koji je takođe režirao Bob Rafaelson) i Poslednji zadatak.

A onda su došli režiser Roman Polanski, scenarista Robert Taun i noar u klasičnom ključu smešten u Los Anđeles tridesetih.

U Kineskoj četvrti, Nikolson je igrao privatnog detektiva Dž. Dž. Gitisa, uz Fej Danavej kao Evelin Malrej.

Oboje su nominovani za Oskara, a Nikolson je za ulogu osvojio Bafta nagradu.

Taun, jedini dobitnik Oskara od 11 nominacija za Kinesku četvrt, kasnije je rekao za Nikolsona:

„Džek je bio Gitis. Ne bih mogao da napišem taj lik da nisam poznavao Džeka.

„Bili smo cimeri i godinama smo zajedno studirali glumu kod Džefa Korija (američki glumac koji je završio na crnoj listi 1951. godine i kasnije podučavao generacije filmskih zvezda), tako da je on, u veoma bukvalnom smislu, bio saradnik na scenariju."

Kineska četvrt, 1974

Let iznad kukavičijeg gnezda, 1975

Let iznad kukavičijeg gnezda osvojio je pet Oskara, uključujući nagradu za najbolju glavnu mušku ulogu za Nikolsona.

Njegov lik, R.P. Mekmarfi, harizmatični je i sitni kriminalac koji kreće da divlja po američkoj mentalnoj ustanovi u adaptaciji klasičnog romana Kena Keseja iz 1962. godine.

Pola života kasnije, ova uloga je i dalje ostaje ključna u njegovoj karijeri.

Kad sam pitao Nikolsonove kolege i dobitnike Oskara Luiz Flečer i Breda Durifa za njega, bili su nedvosmisleni po pitanju onoga šta ga čini jedinstvenim.

---

Luiz Flečer

„Džek je glumac koji predano radi, a opet odaje utisak nekoga ko više voli da se provodi. Kad ga vidite, sve to izgleda veoma lako, ali uveravam vas da nije!

On je samo našao način da to izgleda kao da se nimalo ne trudi.

Svaki glumac u tom filmu nije mogao da dočeka da krene da radi svakog novog dana, toliko je to bilo zadovoljavajuće.

Bio je 100 odsto prisutan svaki dan i učinio da to iskustvo bude predivno i za sve ostale.

Svi su se zarazili njegovom improvizacijom i zabavljali su se radeći to, dok su istovremeno bili inventivni i kreativni.

Poznavala sam Džeka iz ranih dana. Imali smo istog učitelja glume - nekoliko puta smo bili na istim časovima. Živo ga se sećam iz tog perioda.

Izrastao je u predivnog glumca i ja sam uživala u svakoj sceni - naročito u fizičkoj sceni kad pokušava da me ubije, ta je bila strašno zabavna. On ju je učinio zabavnom, uživao je u njoj, i smučilo mu se da je stalno uvežbava zato što se meni strašno dopadala!"

• Kako je nekada izgledalo gledanje filmova u bioskopima Srbije
• Folk muzika na filmu: Komedija ili teška depresija
• LGBT i domaća kinematografija: Snimanje filma u svoja četiri zida ili nešto više

Bred Durif

„Džek je stvorio stil - on je uticao na glumu i izmenio je. Radio je jako dobro nešto što ljudi naprosto nisu radili ranije.

Ubacio je izvestan osećaj slobode u sve to. Učinio je sve veoma stvarnim, a opet je bio izuzetno posvećen.

On je ima ogroman karakter, veoma je duhovit, ali je i neverovatno velikodušan. On uživa u radu sa glumcima - uživa da provodi vreme sa glumcima na setu.

On je velikodušan glumac, verovatno najvelikodušniji sa kojim sam radio. On je jedan od najvažnijih glumaca mog života.

Nikolson je bio inspirisan Marlonom Brandom u filmovima kao što su Na dokovima Njujorka, a Brandov uticaj je kod njega još uvek primetan.

Nikolson ima istu žestinu, istu naturalističku iskrenost. Ono što ga razlikuje je njegov obestan osećaj za zabavu.

Kao i svi veliki glumci, on pokreće sve oko sebe."

---

Brando kao uzor i inspiracija

Dvoboj na Misuriju bio je snimljen nedugo posle Kukavičijeg gnezda. Dvojica glumaca godinama su bili prve komšije.

Nikolson se, pišući za Roling Stoun posle Brandove smrti 2004. godine, prisetio iskustva rada sa „najvećim svih vremena":

„Pogledao sam neke Brandove scene sa snimanja od toga dana... Pogledao sam devet ili deset verzija jedne te iste scene. Svaka verzija bila je umetnički film za sebe…

„Bila je to jedna od najluđih stvari koje sam u životu video."

„Naredni dan sam se probudio potpuno uništen... 'Šta ti misliš ko si, Džek? Ti si u istom filmu sa Marlonom Brandom!' Potpuno me je uništio… Naš režiser, Artur Pen, morao je da me tetoše da bih se povratio samo da bi me naveo da nastavim sa snimanjem filma."

Iako kritičari nisu bili impresionirani filmom po njegovom izlasku, kasnije je prevrednovan u nekim krugovima.

Kritičar dnevnika Gardijan, Ksan Bruks, rekao je 2003. godine da je „vreme je učinilo čuda za Dvoboj na Misuriju."

Dvoboj na Misuriju, 1976

Iako se u Nikolsonovoj karijeri povremeno mogu naći i neki promašaji, veliki reditelji su ga uvek zvali.

Za Isijavanje je Stenliju Kjubriku podario upečatljivo poremećenu glavnu rolu. A dok je bio na setu u Elstriju, najvećem izgrađenom u to vreme, neozbiljni Džek iskazivao je vrlo malo strahopoštovanja prema zahtevnom režiseru.

Isijavanje, 1980

Nikolson je transformisao još glavnotokovskih filmova.

Bez njega, Vreme nežnosti bio bi samo još jedan romantični srceparajući film; Nekoliko dobrih ljudi bio bi samo još jedan konvencionalni hit za Toma Kruza.

Bilo da glumi naglašeni kemp u Betmenu ili mračni naturalizam u Sve o Šmitu, on dominira u svakoj sceni.

• Sećanje na filmski klasik - „2001: Odiseja u svemiru"
• Četiri razloga zašto treba gledati „Paklenu pomorandžu" (i jedan zašto ne)

Betmen, 1989

---

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

(BBC News, 04.22.2021)