Piše Dejan Žujović: Proljeće je u decembru

Podignute pesnice. Spremnog da ne ustuknem. Da za tu ideju koja me je izvela na ulicu prinesem i žrtvu. U vidu slomljenog nosa. Lomio sam ga toliko puta, preživeo bih. U vidu krvi koja se sliva niz glavu. Slomljene ruke. Privođenja. Bila bi sramota za jednog lekara? Ma briga me! Ako to tako gledate – nađite drugog. Taj osećaj povremeno imam. Kada ideja nadilazi vrednost moga ja. Nadilazi moje potrebe i moje strahove. Nekada je to bila istina. Želja da se kazne