Violončelo kao spas

Sedamnaestogodišnja Anita je pred rampom logora Aušvic-Birkenau dobro znala da je unutra čeka smrt. To je decembar 1943. i devojčica je znala da su joj roditelji deportovani i nikad se nisu vratili. „Ovo je dakle poslednja stanica“, seća se danas Anita Lasker-Valfiš (96) kako se osećala tog trena. Na „prijemu“ u logor smrti su je pitali šta je prethodno radila. „Svirala sam violončelo“, rekla je prestravljena devojka. Nedugo potom se pred njom stvorila voditeljka