Други светски рат: Љубав у сенци рата - арктички конвоји које су довели Британце у СССР
Од 31. августа 1941. (почевши од првог конвоја чији је шифровани назива био „Дервиш") до краја рата, у луке Мурманск и Архангелск стигло је 78 конвоја из Велике Британије и САД са војном помоћи СССР-у у борби против фашистичке Немачке, а у оквиру програма о зајму и најму.
Сат наруквица у облику змије на зглобу Ирине Ломатеве је једина ствар која је остала иза љубавне приче њене баке Елене Иванове и британског телеграфисте Ерика Хемела, који се 1942. затекао у совјетској луци Архангелск.
Хемел је био део Арктичких конвоја, савезничке поморске мисије за снабдевање СССР-а војном опремом и муницијом током Другог светског рата.
Од 31. августа 1941. (почевши од првог конвоја чији је шифровани назива био „Дервиш&qуот;) до краја рата, у луке Мурманск и Архангелск стигло је 78 конвоја из Велике Британије и САД са војном помоћи СССР-у у борби против фашистичке Немачке, а у оквиру програма о зајму и најму.
- Шостаковичева симфонија - музиком против нацистичке офанзиве
- Живот жена у Србији током немачке окупације
- Како је југословенска авијација бомбардовала Трећи рајх
Боравећи на северу недељама и месецима, млади британски морнари и официри активно су комуницирали са становништвом и многи су тамо упознали љубав.
По завршетку рата, њихове жене и девојке Рускиње, оптужене су за издају и послате у логоре на служење казне, које би могле да се упореде са мерама кажњавања из тридесетих, чији се пуни обим још не зна.
'Немамо метке'
„Придружио сам се морнарици са 17 година. Живео сам у Канади, хиљадама миља од мора&qуот;, прича 97-годишњи ветеран Ролф Монтејт.
Рекли су му: „Ићи ћеш у Британију на обуку.&qуот;
И тако је 1941. године доспео у Велику Британију одмах после пада Европе.
Рекао је официру да никад није пуцао.
Он је одговорио: „Значи, треба брзо да те научимо. Немци су на путу&qуот;.
Рекао сам: „Дајте ми метке и покушаћу&qуот;, али он се само осмехнуо и одговорио „ми немамо метке&qуот;.
Сваке године, Ролф и неколико других преживелих ветерана арктичких конвоја окупљају се на броду ХМС Белфаст у Лондону да обележе још једну годишњицу победе у Другом светском рату.
Последње две године, због пандемије, ови састанци се одржавају онлајн, а ветерана на њима је све мање.
- Како је суђење Адолфу Ајхману за Холокауст ујединило Израел
- „Какве везе има што ћу умрети, ако ће то пробудити хиљаде људи&qуот;
„Ово вам говорим како би нагласио да је ситуација у Британији у то време била ужасна: храна на бонове, нестанак струје, бомбардовања, али оно што сам видео у Мурманску не може да се пореди&qуот;, каже Ролф са сузама у очима.
„Упознао сам потпуно другачију страну рата и дивим се Русији због тога како је она успела да преживи.&qуот;
Опстанак је био могућ, између осталог и захваљујући помоћи страних савезника.
Укупно је око четири милиона тона терета испоручено у СССР путем арктичких конвоја, а овим товарима били су тенкови, авиони, возила, муниција, опрема и храна.
- Нацистички пламен који је гутао књиге „ненемачког духа&qуот;
- Опсада Лењинграда: „Сви су умрли. Остала је само Тања&qуот;
Арктички конвој био је у то време најкраћи морски пут од Велике Британије до СССР-а, али и најопаснији.
Конвоји су били изложени бомбардовању од стране Немаца, нападима подморница и налетали су на мине.
Управо због тога, од 1398 бродова који су прошли Баренцово море од Велике Британије до Русије и назад, изгубљено је 85 (према другим изворима до 104).
Највеће губитке претрпео је злогласни конвој ПQ17, који је 27. јуна 1942. кренуо за СССР.
Састојао се од 34 теретна брода и неколико пратећих бродова.
До Архангелска је стигло само 11.
На једном од њих је био и Ерик Гемел, телеграфиста из Манчестера.
- Трагом жена које су побегле из нацистичког марша смрти
- Преговори са нацистима - мрља у партизанској борби или мудар стратешки потез
„Имао је само 21 годину и никада раније није напустио земљу.
„Он је то путовање описао као најгоре на свету&qуот;, прича Ерикова ћерка Џин Гласберг из дома у Кембриџу.
„Требало је да остану у Мурманску, али зато што је конвој претрпео такве губитке, они су послати у Архангелск, где су остаци овог конвоја припојени другима, а њега (Ерика Гемела) задржали су јер је био добар фудбалер.&qуот;
Бродови који су преживели били су смештени у северним лукама Архангелск и Мурманск од две до шест недеља на поправци, а део особља је остао дуже да би обезбедио континуитет снабдевања.
Заглављени у хладном и непривлачном граду, страни морнари су покушали да унесу мало забаве у свој живот.
Фудбал је био једна од њих.
Непосредно пре рата, Ерик Гемел је био део фудбалске екипе Манчестер Јунајтеда.
Чинило се да се снови остварују, али рат је све променио.
Сада је играо на стадиону фудбалског клуба Динамо у Архангелску, као капитен енглеског тима.
'Океан спокоја?'
У Архангелску су британски војници живели у заједничком смештају у Улици Карла Маркса.
Још једна од њихових забава било је издавање аматерских сатиричних новина НЕ ПРАВДА.
Играјући се именом главних новина СССР-а и истовремено наглашавајући разиграну природу белешки, морнари су живот на северу описали као „океан спокоја&qуот;.
„Проведите одмор у Архангелску, острвцету среће у океану спокоја&qуот;, позива издање.
„Архангелск - то су прелепе девојке, фини ресторани, златни песак и јединствен ваздух, испуњен свежином и аромама.&qуот;
Међутим, реалност је била сасвим другачија.
„Архангелск је оставио можда најдепресивнији утисак у поређењу са другим градовима у којима сам се случајно нашао&qуот;, пише Американац Вилијам Картер.
Једна од најнепријатнијих ствари је то колико је био бучан.
По целом граду били су окачени разгласи који су радили даноноћно.
Страни војници су у својим дневницима и писмима кући описивали шокантну глад, разарање и потпуну несташицу хране и готово све друге робе.
„Једном сам успео да изађем на обалу и оно што сам видео, вероватно, не вреди да се описује&qуот;, присећа се Ролф Монтејт.
„Неке ствари је боље било прећутати.&qуот;
- Одбила је да умре у Аушвицу, преживела Менгелеа и опростила нацистима
- „Ми за њих нисмо били људи - ми смо за њих били гамад“
Глад
Оно о чему се још недовољно говори јесте да су становници ратом захваћеног Архангелска живели у страшној глади.
После блокаде Лењинграда, Архангелск је у данима рата био на другом месту по смртности међу цивилним становништвом.
Према званичним подацима завода за статистику почетком 1945, током рата у граду је од глади и болести умрло 38 хиљада људи, међу њима скоро 20 хиљада, само током зиме 1941/42, што чини 10 одсто становништва.
Према речима историчара из Архангелска Михаила Супруна, „многи људи су крили смрт својих ближњих да би добили бонове за храну, па је због тога број мртвих заправо био већи.&qуот;
О ситуацији са храном која се убрзано погоршавала у дневнику пише бивши царински службеник Филаделфиј Паршински, који је касније трпео репресију.
Према његовим речима, мачке и пси су одмах поједени.
Од јесени 1942. говорило се и о канибализму.
Како ми је испричала историчарка Људмила Новикова, „постојали су посебни извештаји у обласном партијском комитету 1943. да је иза ограде у улици Чумбарова-Лучинског пронађена торба са деловима људског тела.
„Вероватно је да су остали делови поједени.&qуот;
Стопа расподеле хлеба у појединим данима једва да је прелазила минималну стопу у опкољеном Лењинграду.
Глад и несташица основне робе погоршани су недостатком дрва за огрев и електричне енергије.
„Стално су нас бомбардовали&qуот;, пише Американац Доналд Вомплер.
„Било је мрачно и туробно. Становништво је имало мало хране и било је на ивици опстанка.&qуот;
Сви војно способни мушкарци су служили војску, руске жене су их мењале на на свим позицијама.
Товариле су и истоваривале бродове, копале су ровове и обављале друге тешке послове.
Добијале су по једну шољу разводњене супе од сочива и 250 грама црног хлеба на дан.
„Ако би нашле поцепани џак са брашном приликом истовара брода, напуниле би уста сувим брашном.&qуот;
Савезници су били шокирани условима живота цивилног становништва.
Многи од њих су имали руске девојке које су хранили.
„Имали смо суве оброке, делили смо их девојкама у граду&qуот;, пише Вомплер.
„Јели смо кромпир и крекере заједно са становницима Архангелска. Сви су били стално гладни.
„До почетка јула (1942. године) хране више уопште није остало.&qуот;
Забрањена љубав
Страни војници су се упознавали са девојкама, углавном у Интернационалним клубовима, који су били посебно организовани за њих.
Тамо су се одржавала предавања, концерти живе музике и плесне забаве, а такође су приказивани филмови, међу њима и они који се нису могли гледати у локалним биоскопима.
У Архангелску, клуб се налазио на насипу у старој вили.
Тамо је био и кафе у коме је било укусних јела.
Према извештајима директора, само између 11. августа и 31. августа 1942. архангелски Интерклуб, посетило скоро 13,8 хиљада људи, од којих су 70 одсто били странци, а остало су, како је написано у извештају, били „други посетиоци&qуот;.
То су, пре свега, били представници надлежних органа, као и локалне девојке, студенткиње, професорке енглеског језика, библиотекари.
Неки од њих су тамо послати по наређењу Комсомола.
- Ко хоће да изједначи СССР и нацистичку Немачку
- Како су Стаљин, Рузвелт и Черчил на Јалти преобликовали свет
„Тамо (у Интерклубу) Ерик је упознао моју баку.
„Она је радила у библиотеци медицинског факултета, водила катедру за страну књижевност и говорила је енглески језик&qуот;, прича Ирина Ломтева.
Леночка га је привукла лепотом, памећу и добро је плесала.
„А мојој баки се допао, јер је био веома галантан, лепо васпитан, пријатан у сваком погледу. И тако се између њих родила љубав.&qуот;
Виђали су се око годину дана, Ерик се веома лепо удварао.
„То је било време када су владали глад и рат, а он је носио храну, чорбу из конзерве, гумице за косу, и такве ствари.
„Једном је била пријатељска фудбалска утакмица између руских момака и енглеских морнара.
„Победио је тим Британије. У име градског руководства њему је, као капитену екипе, додељена нека награда и уручен је велики букет цвећа.
„На изненађење свих на трибинама, капитен је притрчао Леночки са букетом и рекао 'Волим те!'&qуот;
Младима није било дозвољено да се венчају, али као резултат ове љубави, Елена и Ерик су 19. јануара 1944. добили сина Едика.
Отац није видео дете.
Сазнавши за његову блиску везу са руском девојком, команда је средином 1943. пребацила Ерика Гемела у Москву, а затим на Бермудска острва.
Одатле је слао писма и пакете Елени и детету са храном и дечијим стварима.
Али после рата, одговори на писма су престали да стижу.
- Једна од великих мистерија битке за Београд
- „Отац нам је писао сваког дана док је чекао да га пошаљу у Аушвиц“
'Нарочито опасни'
У почетку су савезници били дочекивани раширених руку, али од средине рата, совјетске власти су почеле да прате њихове контакте са локалним становништвом.
У јулу 1943. у Архангелску је одржан састанак обласног партијског комитета на коме је истакнуто да блиски контакт са савезницима није ништа мање опасан од помагања немачким шпијунима.
После тога, издата је наредба Градског комитета за одбрану да се „сумњива лица&qуот; уклоне из града.
Депортоване су биле углавном жене, на основу блиских веза са страним морнарима.
У исто време, блискост није нужно подразумевала интимну блискост.
Расељавање су трпели домари, електро заваривачи, фармацеути, сви они који су имали несрећу, да на пример, позову странца у госте и добију неке поклоне.
Њих су слали у удаљена подручја. А после завршетка рата почела је репресија, упоредива са крајем тридесетих.
„Када је Ерик почео да носи баки неке поклоне, па знате, како то бива, поклоне приликом сусрета, па ту је чоколадица, па још нешто, неке другарице су биле љубоморне&qуот;, каже Ирина Ломтева.
„А једна од девојки је, да кажем народски, оцинкарила моју баку у КГБ-у.&qуот;
Као резултат вишечасовног ноћног ислеђивања, „испоставило се&qуот; да је Елена показала Ерику где се налази Педагошки факултет у граду, открила податке о висини станарине, величини следовања хлеба.
Године 1946. Елена Иванова је осуђена по члану 58 Кривичног закона СССР-а на 10 година у радним логорима због шпијунаже и антисовјетске агитације.
Најпре је послата у Јагринлаг, а затим у Тајшет, логор за „нарочито опасне криминалце&qуот;, где је секла дрва у шуми, и где је оглувела на једно ухо.
Елена Иванова, становница Архангелска, није једина жртва послератних репресија.
Према недавној студији историчарке Људмиле Новикове, после завршетка рата, казна за жене са севера због повезивања са савезницима према истом члану 58 Кривичног законика била је много строжа него за оне које су сарађивале са нацистима на окупираним територијама.
„У ослобођеним крајевима, први талас репресија је био најсуровији, колаборационисти су редовно осуђивани на смрт&qуот;, пише Новикова.
„После зиме 1943 - 1944. страсти су се смириле, а казна је постала блажа.&qуот;
У Архангелску је на делу била супротна динамика: жене које су одслужиле казну у изгнанству могле су касније бити изведене пред суд и добити дугу затворску казну.
Чему таква суровост баш према супругама и девојкама савезника?
У извештају Стаљину 1944. године, Всеволод Меркулов, шеф НКГБ СССР, пише да су савезници успоставили везе тако што су њих (жене) „подмићивали разним поклонима, углавном храном&qуот;.
Али то није било само и није било толико у материјалним вредностима.
Слободно шетајући по Архангелску и Северодвинску, страни морнари су били носиоци капиталистичке културе, која је подривала достигнућа комунистичке пропаганде.
- Пеко Дапчевић - легендарни командант који је доспео до народних песама
- Гинеколошкиња из Аушвица која је морала да убија бебе
У новембру 1944. године, Британац Џејмс Роудс, непосредно пре него што је погинуо у конвоју на повратку, пише кући:
„Они Руси који се усуде да слободно комуницирају са нама су шокирани када сазнају како живимо и шта имамо. То се јако разликује од онога што им причају.&qуот;
„Чини ми се да је од 1943, када је совјетско руководство схватило да је почела прекретница у рату, а становништво се опустило, дозволило себи да ступи у пријатељске контакте са капиталистичким земљама и испољило тежње ка имиграцији.
„То је морало да се сасече у корену&qуот;, примећује Новикова.
„То је била већ зора хладног рата, било је потребно тражити шпијуне за будућност.&qуот;
Тачан број жена које су биле у вези са савезницима, а које су претрпеле репресију није проучаван.
Упоређујући различите изворе, може се тврдити да је само у Архангелску репресирано више од 100 жена.
Познате су засебне приче жена из Мурманска, Северодвинска и Москве, али, према Новиковој, нема поуздане статистике све док су затворене ресорне архиве ФСБ-а и команде Беломорског војног округа.
Одјеци Хладног рата и значајно погоршање односа између Русије и Уједињеног Краљевства у последњих неколико година веома су узнемирили 97-годишњег Ролфа Монтејта.
„Чини ми се да још много тога није речено о овом рату&qуот;, каже ветеран који је учествовао у конвојима.
„Све је то зато што смо ми (земље НАТО-а и Русија) ионако непријатељи и јако сам тужан што то схватам.
„Зар нисмо ништа научили? Ипак, нисмо потпуно безнадежни, зар не?&qуот;
Наруквица у облику сата
Ерик Гемел и Елена Иванова се никада више нису срели.
Неколико година касније, не дочекавши одговор на писма, Ерик се оженио и засновао породицу.
Елена се није удала.
Пошто је одлежала осам година у логору, била је присиљена преко званичних канала да захтева да се Ерик одрекне сина како би она могла да добије новчану накнаду.
Син Елене и Ерика, Едуард Едик Иванов, пошто је завршио школу, није имао приступ високом образовању, радио је цео живот као грађевински радник и, према речима његове ћерке, с времена на време одлазио је да дочекује стране бродове на насипу, у нади да ће видети оца.
„То је био његов сан&qуот;, каже Ирина Ломтева. „Увек је говорио да сигурно има браћу и сестре.&qуот;
Завршетком Хладног рата, указала се ова прилика.
Архангелск се први пут отворио свету, а средином деведесетих у град су стигле прве групе ветерана британских војника који су учествовали у арктичким конвојима, како би заједнички прославили годишњицу Победе.
Истина, Ерик Гамел није био међу њима.
Али ту је био и његов ратни друг Бил Лоуз, један од аутора листа НЕ ПРАВДА.
Тражио је девојку из ратних година.
Девојка је нестала без трага, али га је потрага довела до приче о Елени Ивановој и другим женама.
- Они који се нису вратили: Судбина Руса несталих у Другом светском рату
- Разарање Дрездена и Други светски рат: 75 година од најконтроверзнијег напада савезника
По повратку у Британију, Лоуз је са собом донео писмо од Елене Ерику, где му је она први пут испричала шта јој се догодило и изразила наду да ће се срести.
Њихов син Едвард је тада неочекивано преминуо, али је остала њихова унука Ирина.
„Бил је позвао тату у неки паб и после овог разговора, наш отац се никада није опоравио.
„Он је једноставно остао у шоку када је сазнао шта је Елена морала да преживи због њихове љубави&qуот;, каже Ен Џорџ, Гамелова ћерка.
„Мислимо да је тада доживео мождани удар, јер је брзо почео да се гаси.&qуот;
Да деца не знају, Ерик Гемел је написао топло писмо Елени, изражавајући жаљење због свега што се догодило, али „прошлост се не може вратити, а можда ћемо се сада срести на небу и надокнадити све&qуот;.
Сопственој породици није рекао шта му се догодило.
„Био је та генерација која није много причала о рату&qуот;, присећа се Ен.
„Када је остарио, постао је дементан и почео више да се сећа прошлости и својих дана у Русији.
„Али имао је духовит стил и нисмо знали да ли да му верујемо или не. Једном је испричао како је замало није пао у море, оклизнувши се на леденој палуби.
„Други пут се присећао како је ишао у конвоју ПQ17, око њих су се људи давили, а они су имали наређење да иду напред и не спасавају људе, и не ризикују брод.
„Рекао је да никада не може заборавити лица тих људи када су схватили да неће бити спасени.&qуот;
„Једном приликом смо,&qуот; додаје њена сестра Џин, „играли са њим друштвену игру и он ми је причао о његовој руској девојци Елени, како је она била лепа и паметна.
„А онда је само убацио: 'Имала је бебу.'
„Питала сам: 'Од тебе?'
„'Од кога другог?!', огорчен је одговорио.
„Међутим ништа више од тога нисмо могли да сазнамо.
„Тек неко време после његове смрти, моја сестра и ја смо помислиле да можда има истине у овим речима и одлучиле смо да покушамо да пронађемо Еленину породицу у Архангелску.
„Хтели смо да им кажемо да је њен отац много воли.&qуот;
Прилика се указала 2011. године.
Породична пријатељица била је у Русији, распитивала се тамо и контактирала новинарку која је помагала Билу Лоузу да потражи девојке британских војника из арктичких конвоја, и тако су се потомци Ерика Гемела коначно срели.
„Драго ми је што имам тако велику породицу&qуот;, каже Ирина Ломтева сва озарена.
„Жао ми је само што мој тата то није могао да види. До данас ми је остао сат у облику наруквице-змије.
„Он нема никакву материјалну вредност, али сам била веома поносна на њих.
„Када сам била у школи, сви су ми завидели. Била је то таква лепота.
„Моја бака је рекла да јој је Ерик дао. Знате, постоји једна изрека, не поклања се сат, он је за растанак.&qуот;
Погледајте видео о Стаљинградској битки
Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук
(ББЦ Невс, 06.11.2022)