Branko Miljković: Usnih je od kamena

Neka tvoji beli labudi kristalna jezera sanjaju, ali ne veruj moru koje nas vreba i mam. Prostore nevidljiva snaga sanja kojoj se suncokreti klanjaju vidiš li okrenuta zaboravljenim danima u tami? Tebe tri sveta vole tri te vatre prže. A mi idemo ispred nade koju lutajuće pustinje proganjaju. Oni smo što su sve izmislili i ostali sami, ženo od svetog mermera bela uteho kojoj se priklanjaju. Na zvučnim obalama gde drevno završava more kamenim srcem slutiš: vazduh je