Rusija i Ukrajina: Na prvoj liniji fronta gde ruske oči uvek motre

Drvored kao da se polagano proređuje i nestaje dok vijuga ka ruskim položajima na obodu gradića Velika Novosilka.

Dima, pešadinac ukrajinske vojske pri Prvoj zasebnoj tenkovskoj brigadi, korača pažljivo po stazi na kojoj se vide otisci vojnih čizama utisnuti u prolećno detelini.

Nulta linija - poslednji rov - nalazi se ispred nas.

Ruske trupe udaljene su svega 700 metara.

Dalje na sever u Bahmutu, Ukrajinci gube uporište.

Ali ovde, na jugu Donjecke oblasti, ukrajinski tenkovi i pešadija čvrsto se drže.

Uprkos višemesečnim žestokim ruskim napadima, Dima kaže da je brigada izgubila manje od 10 metara teritorije.

Ruske snage, kaže on, pretrpele su teške gubitke.

• „Mašina za mlevenje mesa“: Surova stvarnost mobilisanih ruskih regruta na frontu
• BBC na liniji fronta u Bahmutu: Rusi masovno ginu, ali primenjuju i nove taktike
• Zašto je Bahmut važan i za Rusiju i za Ukrajinu

To je razrušen krajolik, gde rovovi leže izloženi ruskim osmatračkim položajima i izviđačkim dronovima.

Na ovoj liniji fronta, ruske oči uvek motre, vrebajući priliku da napadnu.

Dok prolazimo pored pešadijskih rovova, detelina polako nestaje, a zamenjuju je blato i krateri od bombi.

Zemlju prekrivaju protivpešadijske mine i neeksplodirane granate.

Vrhovi drveća, i dalje goli od zime, sada su naprsli i rascvetali.

„Nedavno se ovde vodila tenkovska bitka", kaže Dima, „ali smo ih potisnuli nazad."

Vojnik u rovu lopata meku, crvenu zemlju, jedva proizvodeći bilo kakav zvuk.

Iz obližnjeg sela, povetarac donosi štektanje automatskih pušaka.

„U selu su se često vodile borbe. Ponekad je čitavo selo bilo u plamenu. Bacali su fosfor ili već ni sam ne znam šta su bacali", objašnjava Dima.

On je visok više od 190 centimetara, sa svetloplavim očima koje su još svetlije zbog tamnih kolutova oko njih.

Preko ramena mu je prebačena AK-47; o njegovom panciru visi kašika, otvarač za konzerve i par malih klješta.

Opasnost ovde vreba van rovova.

Trenutak nepažnje dok se puši cigareta može da se završi smrću ako mina ili granata slete negde u blizini.

„Uglavnom granatiraju svaki dan", kaže Dima, pokazujući na ruske položaje.

Ovi ljudi su nedavno pretrpeli žrtve, ali su one samo delić ukrajinskih gubitaka u odnosu na borbe koje se vode licem u lice u Bahmutu.

Odjednom nam iznad glava zazviždi granata, sletevši levo od grupe.

Nas šestorica trčimo u zaklon i bacamo se na zemlju.

Gubim iz vida Dimu, ali neko viče da vatru otvara ruski tenk.

Udara i druga eksplozija, zatrpavši me zemljom.

Ovaj put je bliža, možda svega tri metra od nas.

Bacam se u zaklon i vidim Dimu kako stoji uspravno u rovu.

U rovu je sklonište prekriveno stablima u koje se naguravamo nas četvorica.

Dok Dima pali cigaretu, u blizini se čuje još jedna eksplozija.

„Imaju neograničene zalihe granata", kaže on.

„Imaju čitavo skladište puno njih. Mogu da pucaju po čitav dan i neće im ponestati municije. A mi? Mi ćemo ostati bez njih ove godine.

„I zato formiramo razne jurišne brigade i dobijamo tenkove. Mislim da sa njima možemo da pobedimo. Mi smo Kozaci. Dakle, hrabri momci, možemo s tim da izađemo na kraj."

Dok su njihovi položaji pod napadom, objašnjava on, skrivaju se po zemunicama u rovovima, dok jedan vojnik ostaje na straži motreći na neprijateljsku pešadiju i dronove.

Naučio je kako da se izbori sa svim tim, kaže on.

„Bilo je straha prvih nekoliko puta. Kad sam prvi put došao. Sada je sve, nekako, uminulo. Postalo je čvrsto kao stena. Dobro, još ima malo straha - svi ga osećaju."

Još jedna granata pada dovoljno blizu da ga obori s nogu.

„Ova je bila dobra", kaže dok trese glavom i otresa zemlju sa sebe.

Dima ima samo 22 godine i poreklom je iz industrijskog grada Kremenčuka.

Radio je u petrohemijskoj fabrici pre rata i kao i mnogi vojnici koji se bore ovde, njegov odrasli život tek što je bio počeo.

Kad ga pitam šta govori porodici, on mi kaže: „Još nemam porodicu. Imam mamu - nemam nikog drugog za sada."

Zove kući dvaput dnevno, ujutro i uveče.

„Ona ne zna mnogo - ne govorim joj sve", kaže on, dok mu glas gubi snagu.

Vojnici kao da ne mogu da se dogovore iz čega pucaju Rusi.

Ukrajinske položaje bi mogla da gađa tenkovska vatra, minobacač ili projektili - ili mešavina sva tri.

Bradati vojnik, kaljav od više dana provedenih na frontu, ulazi u zemunicu i vrti prstom u krug.

Nadleće nas ruski dron.

Čak i to znači neizvesnost, jer bi mogao da bude naoružan ili u izviđanju.

Ne može ništa drugo da se radi nego da se čeka dok baražna vatra ne prestane ili ne padne mrak.

Napuštam ljude nakon što zađe sunce.

Tenkovi iz brigade sada uzvraćaju vatru na Ruse, i dok se vraćam, nova smena vojnika zauzima položaje duž rovova.

Na lošem svetlu pazim gde gazim, prisetivši se protivpešadijskih mina u dolasku.

Ovde dominiraju tenkovi i artiljerija, a ukrajinski T64 Bulat tenkovi operišu svaki dan.

„Tenkisti su kao starija braća pešadinaca", kaže zapovednik tenka Sergej.

„Kad pešadija pati, tenkisti im priskaču u pomoć. Ali problem je što ne možemo uvek da dođemo."

Prva zasebna tenkovska brigada jedna je od najodlikovanijih u vojsci.

Njen komandant pukovnik Leonid Koda čeka dolazak zapadnih tenkova, uključujući britanskog čelindžera 2, a već je poslao ljude na obuku za nemačke leoparde.

Neprijatelj „ima potpuno drugačiji cilj", kaže on.

„Mi branimo našu državu, našu zemlju, našu rodbinu, mi imamo drugu motivaciju. Oni nemaju izlaza. Njihovo vođstvo, njihova partija kaže - nema uzmicanja.

„Zato što povlačenje znači zatvor, znači pogubljenje. I zato dok napreduju, idu kao jagnjad na klanje."

U februaru su Rusi pokušali da probiju front tridesetak kilometara odavde, što je bio hrabar potez koji bi ugrozio ostatak neokupiranog Donjecka.

Prodor se završio katastrofom, sa stotinama mrtvih Rusa, desetinama izgubljenih tenkova i maltene potpuno uništenom oklopnom brigadom.

Prisetivši se jednog od februarskih napada oko grada Vuledara 13 kilometara odavde, pukovnik Leonid Koda opisuje to kao „očajnički čin".

Neprijateljska brigada je sada praktično istrebljena, kaže on.

„Ali u poslednje vreme su počeli da menjaju taktiku."

Veći deo Donbasa je pun prašine iz industrijskog doba.

Krajolikom vladaju velike napuštene fabrike i monumentalne hrpe šljake, ali ne i ovde.

Teritorija koju konkretno brane ljudi pukovnika Kode trgovački je grad Velika Novosilka.

Pre rata, gradić je imao modernu školu, urednu vatrogasnu stanicu i trospratni vrtić.

Sve je to sada napušteno i oštećeno.

Vojni šofer koji nas dovozi u grad skreće da obiđe raketu zabijenu u drum.

Druga ruska granata sleće u obližnju četvrt, podigavši visoki luk zemlje u sivo nebo.

Male gradske kuće i kolibe prolaze velikom brzinom kraj prozora i, pored toga što su tako ruševne, lako možete da vidite da pre rata je ovo bio razvijen grad.

Nekada je tu živelo 10.000 ljudi - sada ih ima manje od 200.

„Ovde sada uživaju samo miševi, mačke i psi, a i oni se kriju od granatiranja", kaže jedan od vojnika u kolima.

U jednom od skloništa upoznajem Irinu Babkinu, lokalnu učiteljicu klavira koja se trudi da održi na okupu preostale niti svoga grada.

Jarkocrvene kose, ona je čvrsto rešena da ostane u mestu.

Nekoliko desetina stanovnika živi u hladnom vlažnom skloništu, a Irina pomaže u staranju o starijim građanima.

Ona opisuje da je ono što je zadesilo grad slično osećanju „tuge".

„Nekada je ovo bilo jedno divno mesto", kaže ona.

„To je sada tuga jedna - tuga zbog onoga kako je bilo nekad, tuga zbog onoga kako je sada."

Ruske bombe često samo doprinose toj nagomilanoj tuzi.

U slabo osvetljenom podrumskom skloništu koje se zagreva preko peći na drva, čujem glas.

Na krevetu sama sedi Marija Vasilivna (74).

Pre nego što nas Irina upoznaje, ona šapuće: „Teško joj je da govori, muž joj je nedavno poginuo od šrapnela."

Marija uzima moje ruke u svoje.

„Oh, pa vi ste hladni", kaže ona, zagrevajući ih rukama.

Njen muž Sergej (74) bio je suviše bolestan da bi došao u sklonište i ostao je u njihovoj kući uprkos tome što su ruske bombe padale svud po četvrti.

Tihim glasom mi govori: „Iskrvario je na smrt preko noći. Ja sam bila ovde, a on je bio kod kuće. Došla sam ujutro i više ga nije bilo. Sahranili smo ga i to je to."

Bili su u braku 54 godine.

Pre nego što odlazim, Irina me sprovodi kroz gradsku školu.

Njeni ljubičasti hodnici prepuni su krša od ruševina, a prozore su porazbijale ruske bombe.

Dečje jakne još uvek vise na čivilucima, a božićni ukrasi iz kućne radinosti stoje nepokupljeni na polici.

Na zidu iznad svetloplavog radijatora, na grupnoj slici dečji fudbalski tim slavi pobedu.

Ispred prozora, isti teren je izrovaren rupama, a obližnje penjalice izuvijane su u bombardovanju.

Rep neeksplodirane ruske granate viri iz asfalta na igralištu.

U hodniku je klavir i Irina seda za njega da svira.

Ali ne čuje se nikakva melodija, klavir je suviše ozbiljno oštećen.

Ona ne može da svira muziku i nema decu koju bi podučavala.

Poslednju decu je policija hitno evakuisala iz grada prošlog meseca i odvela na neko bezbednije mesto.

Među njima je bila i njena ćerka.

„Sada mogu da se čuju samo granate", kaže ona.

„Škola je razrušena, instrumenti su uništeni, ali to je u redu, izgradićemo je ponovo i ponovo će se čuti muzika - zajedno sa smehom dece."

To je ono što povezuje ovdašnje ljude, bilo da su civili ili vojnici.

Rešenost da se istraje trajno je oružje u ukrajinskom arsenalu, jednako ključno za opstanak ove zemlje kao i bilo koji oklopni tenk ili pešadijski rov.

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

(BBC News, 03.26.2023)