Zmijsko veče i resko meso

Dugo već pišem, kao neki roman. Nerviram se što to traje godinama, pa imam paradoksalno rešenje – kad završim prvi, da dodam još dva dela. Tu je i dvadesetak redova zapisa za kopču što treba da poveže nedovršeni prvi i u fronclama započeti drugi deo. Kad, pak, tu kopču pročitam kao čitalac, nikako mi se ne čini da ih povezuje, ali mi NEŠTO, neko podsvesno li ubeđenje, ili neka neobjašnjotina, kao autoru kazuje da to mora da bude kopča. I isto mi se dešava sa planom