Može li se bez „magarca“ i „slona“ na američkim izborima: Priča Rosa Peroa

Predsedničke izbore u Americi 5. novembra ponovo će odlučiti kandidati Republikanske i Demokratske stranke - može li se očekivati da će nekada pobediti nezavisni kandidat i ko je bio Ros Pero?

BBC News pre 4 sati | Slobodan Maričić - BBC novinar

Ros Pero tokom kampanje

Na internetu ga nazivaju različitim imenima.

Pre svega milijarder i biznismen, pa političar, u pojedinim tekstovima se provuče i filantrop, ali i populista, šoumen, čovek iz naroda, pa i „Tramp pre Trampa“.

Ime mu je Ros Pero i na američkim predsedničkim izborima 1992. osvojio je 20 odsto glasova, što je drugi najbolji rezultat u istoriji nekog nezavisnog kandidata.

I to u zemlji dvopartijskog sistema, u kojoj su svi predsednici od formiranja Demokratske (1828) i Republikanske stranke (1854), došli iz njihovih redova.

Predsednik je te 1992. postao demokrata Bil Klinton, pobedivši Džordža Buša Starijeg, ali su obojica bila i te kako zabrinuta zbog čoveka koji se do tog trenutka nije ozbiljno bavio politikom.

„Bio je nekonvencionalan, jedan od pionira rušenja standardnih načina ponašanja političara u izbornoj kampanji“, kaže Alan Litman, istoričar Američkog univerziteta u Vašingtonu, koji se posebno bavi američkim predsednicima i izborima, za BBC na srpskom.

Uz Kamalu Haris i Donalda Trampa, kandidata „magarca“ i „slona“, simbola Republikanske i Demokratske stranke, za izbore 5. novembra kandidovalo se više od 15 takmaca.

Ima ih najrazličitijih - od Olivera Čejsa iz Libertarijanske partije, preko Džil Stajn iz Zelene, do Vermina Suprima, umetnika poznatog što čizmu nosi kao kapu.

„Ti treći, ili nezavisni kandidati, često se i kolokvijalno zovu i kvaritelji izbora“, kaže Marko Dašić iz Centra za američke studije Fakulteta političkih nauka u Beogradu, za BBC.

„Odnose mali broj glasova, ali ipak unose izvesnu devijaciju u dvopartijski sistem, pa ih kandidati, ponekad i neopravdano, krive za eventualni neuspeh.

„Pero je ostao analitička egzotika, kao neko ko je ostvario nesrazmeno veliki uspeh.“

Priča Rosa Peroa

Rođen je 1930. godine u Teksasu, gde je i odrastao, što se moglo čuti iz njegovog jakog južnjačkog naglaska - mnogi bi rekli, i šarma.

U mladosti je radio kao prodavac u IBM-u, jednoj od najvećih tehnoloških kompanija sveta, a potom osniva Elektronik dejta sistems (EDS).

Već koju godinu kasnije postaje prvo milioner, pa milijarder.

Iz tog doba poznat je i slučaj dvojice zaposlenih u njegovom EDS-u koji su ostali zarobljeni u Iranu posle Islamske revolucije 1979. godine.

Pero je navodno organizovao i finansirao njihovo spašavanje, što mu je donelo reputaciju čoveka koji „završava stvari“.

Čuveni pisac Ken Folet je, inspirisan akcijom, napisao triler „Na krilima orlova“, po kom je kasnije snimljen i film.

Biznismen je nešto kasnije tvrdio da je veliki broj zarobljenih Amerikanaca po završetku Vijetnamskog rata ostao u jugoistočnoj Aziji, zbog čega je bio u sukobu sa administracijom predsednika Ronalda Regana, kasnije i sa njegovim naslednikom Džordžom Bušom.

Početkom 1990-ih se punom snagom uključuje u politiku, a nameru da se 1992. kandiduje na izborima objavio je u emisiji Lerija Kinga, poznatog televizijskog i radijskog voditelja.

Intenzivna i neobična kampanja uglavnom se vrtela oko zapošljavanja, budžeta, trgovinskih sporazuma i, pre svega, državnog deficita.

Tvrdio je da, kao uspešan biznismen, te probleme lako može da reši.

„Ja sam jedini koji priča o brojevima, svi to izbegavaju... Kao ludu tetku koja živi u podrumu i za koju svi znaju, a o kojoj niko ne priča“, izjavio je tokom kampanje.

Sporost i nefunkcionalnost Vašingtona je oštro kritikovao: „Ako vidite zmiju, samo je ubijete - ne morate da pravite komitet o zmijama“.

Zato je govorio i o uvođenju „direktne demokratije“ kroz „elektronske skupštine“, zbog veće povezanosti građana i vlasti, koja je tada, kako je tvrdio, bila daleko od naroda.

Kao rešenje to problema predstavljao je mogućnost direktnog, kompjuterizovanog glasanja oko svih važnih pitanja, ne samo tokom izbora - i to od kuće.

„Predstavljao se kao narodski čovek, potpuni kontrast konvencionalnim političarima poput Buša i Klintona, u tom trenutku, već veteranima politike“, kaže Litman.

„Isticao je probleme zbog kojih su ljudi zaista bili zabrinuti i na njih udarao jako, efikasno igrajući na veliko nezadovoljstvo prosečnog birača.“

Posebno se pamte i njegovi televizijski nastupi.

„Umesto standardnih reklama od 30 sekundi, zakupljivao je čitave blokove od pola sata i pričao o deficitu, ali na narodski način, koristeći tabele koje kao da je crtao osnovac“, kaže Litman.

Milioni su ih gledali, što je Perou donelo i nadimak „telepopulista“, ali reklame jesu imale efekta.

Prema istraživanju iz juna 1992, imao je najveću podršku od sva tri kandidata.

Međutim, brojke ubrzo padaju i Pero u julu donosi neočekivanu odluku - povlači se iz trke.

Nije želeo da, kako kaže, upropasti izbore time što neće biti očiglednog pobednika, ali je pričao i o „namerama republikanaca da unište venčanje njegove ćerke“.

A onda se u oktobru vratio u izborni proces.

Na kraju je prikupio oko 20 odsto glasova, Buš 37, a Klinton 43 odsto.

„Nikada zaista nismo videli da neko napušta kampanju i onda joj se vraća“, ističe Litman.

„Ostvario bi možda još bolji rezultat da je sve vreme bio na istom kursu i biračima slao istu poruku.“

Mogu li nezavisni nekad do pobede?

„Bendžamin Dizraeli, čuveni britanski premijer, jednom je rekao da konačnost nije nešto što političari vole da koriste“, kaže Litman.

„Zbog toga ne volim da kažem da se to 'nikada neće desiti', ali je zaista veoma, veoma teško.“

Zašto?

„Kandidati koji nemaju partijsku infrastukturu, logistiku, ili ono što u Americi zovu nacionalni profil, budu nevidljivi prosečnom američkom građaninu, što vodi do lošeg rezultata“, objašnjava Dašić.

Ipak, američki birači trku Trampa i Haris dočekuju sa velikim nepoverenjem u institucije i partije, pokazuju istraživanja.

Tek dve petine Amerikanaca veruje da predsednik Džozef Bajden dobro obavlja posao, jedna petina je zadovoljna radom Kongresa, a samo četvrtina veruje da se država kreće u dobrom smeru.

Takođe, gotovo polovina Amerikanaca se 2023. izjasnila da ne pripada nijednoj od dve najveće partije, već se svrstava u tabor nezavisnih - najviše u poslednje dve decenije.

„Istina je da se veliki deo javnosti formalno identifikuje kao nezavisno, ali većina ima jake predispozicije u korist jedne ili druge stranke“, kaže Volter Dž. Stoun, profesor političkih nauka na Univertitetu Kalifornija, za BBC na srpskom.

„Posebno pošto su dve stranke danas toliko polarizovane“, dodaje Stoun, koautor knjige „Troje je suviše: Dinamika trećih partija i Ros Pero (Three's a Crowd: The Dynamic of Third Parties and Ross Perot).

Većina američkih saveznih država su poznate kao istorijski crvene ili plave - naklonjene kandidatu demokrata ili republikanaca.

Izborna trka uglavnom se odlučuje u nekoliko kolebljivih država, koje su glasale za kandidate obe partije.

Ali tradicija nije sve.

Nezavisnim kandidatima i strankama uglavnom fali i novca za kampanju, danas vrednu više miliona dolara, a teško je doći i do medija, dodaje Litman.

Pero taj problem nije imao - potrošio je 63 miliona dolara tokom kampanje.

„Nezavisni kandidati suočavaju se i sa ogromnim institucionalnim preprekama“, ukazuje Stoun, naglašavajući posebno „elektorski koledž“.

Američkog predsednika na izborima ne biraju direktno građani, već elektori, predstavnici svake savezne države, koji glasaju za onog ko u njoj osvoji većinu.

Iako je osvojio skoro 20 odsto glasova na nacionalnom nivou, Pero nije došao ni do jednog elektorskog glasa, jer nije pobedio ni u jednoj od 50 država.

Ipak, tri decenije kasnije još traju debate kome je biznismen iz Teksasa uzeo više glasova - Klintonu ili Bušu - to jest, kome je doneo pobedu.

„S obzirom na krajnji rezultat izbora, veruje se, uzeo je glasove od republikanaca“, kaže Dašić.

Imajući u vidu da je u Beloj kući demokrata zamenio republikanca, a da je Amerika najmoćnija zemlja planete, to znači i da je uticao na izgled čitavog sveta.

Ima li Peroa u Trampu?

Na izborima 1996. godine, kada je Klinton ponovo pobedio, Pero je opet bio kandidat.

Međutim, sa znatno slabijim rezultatom.

Kao kandidat Reformske stranke, koju je i osnovao, osvojio je osam odsto glasova.

„Njegov pokret posle toga nije doneo stalnu, nezavisnu partiju ili organizaciju. Sve je tokom godina izbledelo, pa nestalo“, kaže Litman.

Na izborima 2000. godine podržao je Džordža Buša Mlađeg, a 2008. i 2012. Mita Romnija, kandidate Republikanske stranke.

Novac je i dalje zarađivao.

Posle EDS-a, koji je Dženeral motors kupio za 2,4 milijarde dolara, osniva Pero sistems, koji je kompanija Del kupila za 3,9 milijardi.

Prema podacima Forbsa, 2016. je bio 167. najbogatiji Amerikanac.

Tada su ga već uveliko poredili sa Donaldom Trampom, još jednim biznismenom koji je završio u svetu politike, poznatom po direktnom obraćanju biračima.

Doduše, ovog puta ne preko televizije, kao Pero, već društvenih mreža.

'Geološka promena'

Čarls Krotuhamer, Tajm, 13. jula 1992. godine

Fenomen Pero označava nešto veće, dublje.

Geološku promenu u američkoj politici, kroz rastuću zastarelost institucija - partija, medija, Kongresa - koje su tradicionalno bile između vlasti i onih kojima se vlada.

Tradicionalni način da se dođe do moći u Americi značio je ukrotiti, šarmirati ili zarobiti ove institucije.

Pero je shvatio da prvi put u istoriji, tehnologija omogućava da se oni zaobiđu.

Pobedio ili izgubio, znajući to ili ne, preteča je nove ere direktne demokratije.

Shvatio je način da se direktno dođe do američkog naroda.

Peroove poruke iz 1992. bile „linearni preci onih koje su kasnije odjekivale u taborima obe stranke“, i „2016. dovele Trampa u Belu kuću“, piše Politiko.

„Tramp je sigurno izvukao nešto iz Peroa“, smatra Litman, ali ocenjuje da je njihova povezanost često „prenaglašena.“

Stoun navodi da ipak „dosta sličnosti“.

„Obojica su veoma, veoma bogati biznismeni sa sličnim veštinama obraćanja nezadovoljnim glasačima, iako je Tramp i veštiji i ekstremniji sa retorikom“, kaže Stoun.

„Obojica su poznati po kršenju standardnih političkih normi.“

Pero je „izgubio izbore, ali je i promenio svet“, reči su komentatora američke mreže CNN posle njegove smrti 2019. godine.

„Trenutno živimo u svetu kojem je Pero pomogao da bude stvoren“, zaključili su.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

(BBC News, 10.30.2024)