Sećate se one parole „Tito – Čaušesku, Milošević – Ilijesku“, mi smo prošli bolje u prvom deljenju karata…

Čaušesku je u toj terminalnoj fazi svog režima sarađivao sa mulama iz Teherana, divio se Gadafiju, „branio socijalizam“ i zalagao se za samit na kome bi se raspravljalo o krizi komunizma na evropskom Istoku. Čaušesku kao da nije video ni pad južnog ideološkog suseda – bugarskog diktatora Todora Živkova. Za srpske suvereniste, obaranje Čaušeskua je retroaktivno „obojena revolucija“. Mada perverzne nostalgije ima i u Rumuniji. Zbog tranzicionih muka već 1999.